Срби спасавали Хрвате 1993. а они им 1995. узвратили зољама по цивилима!

23. августа 1993. године, Војска Републике Српске кроз своје положаје пропустила је, прихватила, нахранила, сместила и излечила више хиљада хрватских војника и цивила који су из средње Босне бежали од муслиманске офанзиве.

Притиснути офанзивом такозване Амије БиХ, жестоко потпомогнуте злогласним одредима муџахедина, Хрвати из Горњег Вакуфа, Бугојна, Травника и свих места и села тог краја одлучују да потраже спас на српској страни, дотад, а и касније непријатељској.

„У лето 1993. године на Комару према нашим положајима дошло је око 1.520 људи, од којих 450 униформисаних лица. Прву ноћ је изашао један човек, командир неке јединице ХВО, са супругом и двоје деце. Био је тешко болестан, добио је упалу слезине, а жена му је, поред тога била трудна. Породила се у Бањалуци“, прича Недељко Будиша, један од војника ВРС из Доњег Вакуфа, тадашњег Србобрана који је сведок ових догађаја.

Хрвати из Новог Травника и Долца изашли су према Комару, Бугојанци су отишли према Купресу такође на српску територију, а један дио људи из старог Травника и Турбета спасоносних српских положаја докопао се преко планине Влашић и то су три правца која су највише коришћена.

„Наши су јавили команди, команда је то одобрила и одмах су опремили школу у месту Торлоковац где су ове избеглице биле смештене. Ту су били све време док нису пописани од стране Црвеног крста. Свима је пружена медицинска помоћ, храна и све што им је у том тренутку било потребно“, каже Будиша.

Рањени хрватски војници и цивили одвезени су у српске болнице. Чак је било случајева да су рањеници ВРС по сопственој одлуци чекали да се труднице које су стигле у колони, породе.

У видео сведочанствима која су остала сачувана из тог времена, избеглице из средње Босне нису криле своју захвалност и изненађење пријемом на који су наишли код Срба. Многи су рекли да су примљени као браћа рођена. Залуђени ратном пропагандом својих вођа, очекивали су да ће их на Комару и Влашићу дочекати брадати четници са ножем у зубима.

Недељко Будиша се сећа да су жене и девојке тад викале: „Јеси видио што је Србима војска сређена, сви ошишани, обријани, уредни“, а и да су многи хрватски војници били изненађени.

Да су тада могли, кажу, пола тих би прихватило да се бори уз бок Војске Републике Српске. Међутим, сви они су по својој жељи транспортовани даље, већином у Хрватску. Многи су се касније вратили у војску. Неки од њих су вероватно учествовали у операцијама, две године касније, када су се Срби повлачили из ових крајева и када се ситуације обрнула. У истој тој долини Врбаса, којом су некада хумано и безбедно евакуисани, тих дана, између осталих мучних догађаја, зољом хрватске војске погођен је и запаљен аутобус пун српских цивила.

„Кад бежиш од ножа, па те неко прихвати, љубиш му и стопала, а касније…“ не довршава реченицу и са сетом, али без кајања, прича Будиша.




7 коментара

  1. Marija

    Secam se tog dogadjaja.Pitam te ljude ako ista u njima ljudskog ima gde su da se pojave u Haskom sudu i da svedoce o tome?Niko se od njih nije javio da kaze istinu, samo istinu da su ih Srbi spasili od muslimanskog noza!Kakvi su to ljudi, ako su uopste ljudi?!? Ima li barem jedan COVEK medju njima da progovori?!?Sram da ih bude dok je sveta i veka!

  2. Zoran

    Хрват ко хрват! Требали смо и копитаре и коњушаре,као и балије да одмах сатремо, на „блиц криг“. Овако смо због издаје игубили, по систему, крени-стани-крени-стани. Због некажњених издајника смо постали оно што смо сада. Колико сам чуо, коњушари су су купили државу за тадашњих 100 милиона марака. Због тога љубљана није била бомбардована. А ко зна колико су платили копитари. Окрени , обрни ми Срби смо најебали. И то све због српских издајника. Треба их наћи, осудити и ставити у неку врсту ЗОО-врта са комбинацијом Голог отока – са све породицама. Да их народ гледа и пљује.

  3. Majevčanin

    Ја сам свједок тих дешавања, јесте све то било и десило се , али ја ипак имам утисак да ту ЗОЉУ није испалио нико из тих колона 92-ге. већ неко други. и они су 95-те пропуштали моје саборце на правцу Угра и Витовља да прођу на нашу територију.
    То са КОБНОМ ЗОЉОМ се уистину догодило , што је жалосно и страшно,страшно. Непоновило се никад више.

  4. stakabuma

    и ја сам учесник тих догађаја из 93 године и у то вријеме са јединицом сам боравио на Камењашу помагали им и спашавали их силазили смо у дубину Хрватске територије село Пећине да им помогнемо у евакуацији а они нам тако вратили…..

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *