Срби часовничари два века пре Швајцараца

Већина људи зна да Швајцарци већ вековима израђују најквалитетније сатове на свету, али је мало коме познато да су Срби почели да се баве часовничарством – најмање 200 година пре Швајцараца. Тако је српски монах Лазар Светогорац још 1404. године направио први јавни механички часовник у Русији, док су швајцарски часовничари основали свој еснаф тек 1601.

lazarev-sat
Жељко и Мирко са екипом из Института „Гоша“

Штавише, хронолошки гледано, од око 1.200 знаменитих часовничара Европе, овај слуга Божији се налази између другог и четвртог места.

Лазаров механички часовник на торњу Кнежевог двора у Москви, један од првих 10 таквих сатова у Европи, мерио је време пуних 217 година, када је замењен новим, који је убрзо нестао у великом пожару. Израђен је по наруџбини великог кнеза Василија Дмитријевича и тада је коштао колико и велика богаташка кућа.

medaljon-jubileja-lazarevog– У то доба, како пише у руским изворима, Лазарев часовник је био право техничко чудо. Као што се може видети на једној минијатури из 16. века, имао је три тега: један за покретање казаљки, други за откуцавање часова и трећи за откуцавање њихових четвртина, што је било додатно чудо за оно време, када минути у другим срединама нису имали значаја. Наравно да се монах Лазар није смео усудити да оде на ноге великом кнезу московском а да пре тога није израдио бар десетак, можда и више сличних часовника широм Балкана. Уосталом, и са минијатуре се види да је био сед и да није могао имати мање од 55-60 година. Могуће је и да га је великом кнезу московском препоручио лично деспот Стефан Високи – говори машински инжењер Желимир Стефановић, истраживач српског часомерја.

Минијатура из 15. века на којој је представљен србин Лазар како показује великом Кнезу Василију Димитријевићу своје дело часовник који је изградио на кнежевом двору у Кремљу

Минијатура из 15. века на којој је представљен србин Лазар како показује великом Кнезу Василију Димитријевићу своје дело часовник који је изградио на кнежевом двору у Кремљу

Иако Лазарев часовник из Москве није сачуван, један сат који највероватније потиче из тог доба и данас се може видети на Хиландару. То је, без сумње, најстарији часовник на Светој гори и, уопште, нашим духовним просторима. Према речима нашег саговорника који га је пре неколико година оправио, овај механизам још функционише. По конструкцији (запињача – устављач) и ковачкој технологији близак је добу оног московског из 1404, с том разликом што му је уместо „Лазаревог“ фолиота (механички осцилатор – тактер у виду двокраке полуге са помичним утезима с обе стране, за подешавање тачности) уграђено клатно које, по свему судећи, потиче из 17. века.

– Претпостављам да је неко од монаха – часовничара којима Хиландар, чини се, никада није оскудевао, својевремено осавременио тај сат, уграђујући му уместо фолиота као осцилатора – клатно, а остављајући све остало са запињачом, која је доминирала у ранија два-три века. Управо то је учинио и Кристијан Хајгенс 1657, када је заменио фолиот Галилејевим клатном, што је била права револуција у тачности мерења времена. Стога није немогуће да је и тај сат направио Лазар Светогорац – каже Стефановић, и подсећа да је Џемс Џералд Витроу сматрао да је индустријску револуцију подстакао механички часовник, а не парна машина.

bg-tvrdjava-iz-1521-sa-casovnikomА о пажње вредној традицији српског часомерја сведочи и бројчаник часовника на звонику српског манастира Свети Ђорђе, удаљеног 40 километара јужно од Темишвара, на којем су часови означени не римским или арапским, већ старословенским бројкама (Аз, Вједи, Глагол, Добро, Јест…). Исто као и на Лазаревом сату из 1404! Манастир су саградили Бранковићи још 1485. године и, колико је познато, ово је једини сачувани бројчаник те врсте из пре – Хајгенсовог доба.

Часовник се, иначе, помиње и у Хиландарском типику, а како је Свети Сава завршио овај спис 1199. године, може се закључити да се његово откуцавање чуло и коју деценију раније. Чак и под претпоставком да није реч о механичком, већ о часовнику на воду, овај податак не губи на сензационалности, јер се први такав сат (ручне израде) у Западној Европи појавио тек 1251. године, дакле најмање пола века касније, не рачунајући онај који су Карлу Великом поклонили Арапи.

Занимљиво је и да је српски историчар и енциклопедиста Станоје Станојевић у својим истраживањима дошао до података, из турских извора, да су Османлије, улазећи први пут са војском у Скопље затицали часовнике на високим градским кулама из, како су говорили, „неверничких времена“. А да су наши преци и те како добро знали колико је сати, види се и по дрворезу Волфанга Реса из 1521. који приказује часовник (највероватније домаће израде) на једној од деспотових кула Београдске тврђаве, као и сличном бакрорезу из Пећке патријаршије.

Рестауратори часовника траже спонзора за музеј

Желимир Стефановић и Мирко Вукашиновић, обновитељи механичких часовника од историјског значаја, до сада су рестаурирали десетину часовника на нашим просторима, између осталих и оне на Хиландару и Сремској Каменици, а у манастиру Свети Ђорђе, у Румунији, први су нашли бројчаник исписан на старосрпском. Они већ годинама траже спонзоре који би финансирали њихову идеју да се у унутрашњости Београдске или Смедеревске тврђаве – или на другом погодном месту – направи Музеј српског часомерја, чију би сталну поставку чинило 14 часовника из различитих епоха, којима би се представили слојеви у развоју српског часовничарства.

Часовнике би сами обновили или реконструисали, направили би и монографију, а све послове би, како кажу, завршили за три године. Тиме би Србија стала у ред са неколико земаља са најбогатијом историјом часовничарства, а монах Лазар Светигорац раме уз раме са нашим горостасима науке и технике: Руђером Бошковићем, Николом Теслом, Михајлом Пупином и Милутином Миланковићем.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *