Спремај ми ратну униформу!

Пише: Братислав Петровић

kosovo-war

– Ти од ’81. године идеш на то пусто Косово. Знаш да си пре неки дан рачунао, да највише времена од свих твојих колега имаш на сменама по Косову. Имаш преко три године… Кад ће други да те стигну?

– Ма, ко те то пита.

– Ова твоја служба те је увек зајебавала. Кад год си нешто лепо радио за службу, увек си извлачио дебљи крај. Кад треба да се ради и рмба: – Ајде, Брацо! – а када треба да се да награда, онда је дају другоме. Узму је они што нису у животу ни прекршајну пријаву написали. Твоје колеге, кад изађу из ноћне смене, иду на пољопривреду, а ти не можеш да се наспаваш. Њима служба служи да се одморе.

Полако је сркао топлу кафу и лагано је испуштао плавичаст дим цигарета кроз нос, тупо зурећи негде у ћошак собе.

– Па, шта сад да радим?

– Не знам. – одговори му Лила, па настави: – Доле се пуца, гине. Шта ако се теби нешто деси? Ко ће децу да нам храни? Знаш да је моја фирма пропала.

– Па, држава ће се старати о вама. – болно се насмеши.

– Која, бре, држава. Баш си смешан. Мени и деци си потребан ти здрав и жив. Тешко оном о ком се држава стара.

– Али ако не одем, можда неће бити ни државе.

– Биће, биће, мој Брацо. Сам си говорио: „Ако хоћеш доброг војника у рату, чувај га у миру.“ А шта су теби радили у миру? Растрзали те, мучили те, смождили те… Видећеш кад одеш, ко је све доле. Сви ви који сте прогањани, малтретирани, дисциплински гоњени… а татини синови ће бити на боловањима и на други ће се начин извлачити.

– Ма, у праву си, моја Лила.

Тада њихов син утрча у собу како би узео другу касету са видео-играма. Када га угледа, овлажише му се очи и чврстим гласом рече:

– Видиш њега! – Показа на дете. – Ако не одем на Косово, мени нико ништа неће рећи, мислим на грађане, а не на моје јебиветре из службе. Али ће наши суграђани сутра рећи, када угледају моје дете на улици: – Чије је ово дете? – питаће неко.

– То је Брацин син.

– Ког Браце?

– Оног што је поступио као Вук Бранковић, па не оде на Косово.

– Нећу, моја Лила, да ми проклетство Лазареве клетве пада на породицу. А ти грађани не знају труле односе у нашој служби, не знају они за Првомајске награде, за плус двадесет и минус двадесет посто од плате. Они у нама виде сигурност, безбедност… Кроз нас гледају државу…

Лено и сањиво се испружи на троседу, затвори очи и тихо рече:

– Ти си у праву, државу су одувек бранили радници, сељаци и сиротиња, ти који су у миру увек били на дну државе, а у рату су у првим редовима. А ја сам, моја Лила, професионалац. Све што сам у животу стекао, стекао сам са пушком о рамену. До сада сам имао срећу. Надам се да ће и овај пут бити тако.

– Видећеш, кад одете. Тамо ниси Браца, тамо си само број. Како хоћеш. Ти једини имаш право да одлучујеш о својој глави.

Ништа не одговори на то. Полако га је хватао сан, па једва чујно рече:

– Спремај ми ратну униформу!

pjp

 




13 коментара

  1. Фрањо Глончак - Ниџа

    Коме прича није јасна неће је појаснити ни Јован Златоусти. После свих година (понекад у истом строју са полицајцима Милутинима) проведених у ратовима и даље гајим поштовање за полицајце (изузимам руководиоце), “глинене голубове“, дежурне кривце, људе и пријатеље. Слава онима који више нису са нама!

  2. stole

    Svaka čast, obe strane su u pravu. Ali mi imamo jednu domovinu!!! Trebamo se samo potruditi da se donese zakon da se država stara o našoj porodici kada položimo život za nju, tada ćemo mnogo spokojnije stajati na granici otadžbine!!!

  3. Boban

    Moram ovo da napisem, jace je od mene pa makar me najurili iz sluzbe.
    Na Kosovu sam zadobio prostrelnu ranu grudnog kosa iz snajpera. ( Naravno, budala sam bio i isao u svaku akciju verujuci u bolje sutra i nasu drzavu) Mislio sam da kao i svi moji dedovi i pradedovi koji su ranjavani i ginuli u raznim ratovima da cu i ja biti bar donekle ispostovan. Malo sutra…. Cim se zavrsio rat dosli su do izrazaja svi misevi koji su izmisljali razna bolovanja, situacije i koji su bezali. Kad gle cuda?!!! Sada su najbolji radnici, vodje sektora, pomocnici komandira, biraju radna mesta….
    Mene jebu kao ratnog zlocinca, nabili me u dezurnu sluzbu da radim po 12 sati iako ne mogu da izdrzim ni pola od toga zbog posledica ranjavanja. Mislite li da se neko setio da mi je tesko? Nikoga nije briga, cak mi se smeju i zajebavaju. Sramota za drzavu i staresine koji nas ponizavaju i ponasaju se kao da smo ratni zlocinci…

  4. Srbin

    @Boban tako je bilo i u ratu u Bosni i Hercegovini dok se RS stvarala,ko je prezivio 4 duge godine i prolio i znoj i krv sad ga niko ne postuje i ne pominje,sve sto je stekao izgubio je ,ponizen je,ne smije ni da kaze gdje je bio i sta je radio,svi koji su prebjegli u Srbiju i dezertirali za te 4 godine su stekli kes,dok su drugi trnuli u rovu. Dezerteri su se vratili i vladaju,uzivaju u plodovima koje su posadili i znojem zalivali posteni borci. I u svakom ratu je tako i uvjek ce biti ,zasluge obicno odu pogresnim,posten vojnik i borac ode na smetljiste zaborava,to nek vam bude jasno

  5. Darko

    Svaka cast,za pricu.Gorka istina,nazalost.Tako je i u mojoj firmi(VS).Niko nema postovanja prema nama,veteranima.Jos kada mi neko kaze,koji si k..c trazio na kosovu,tatu?Sta si postigao time?Pizde,misevi.Mnogi od njih nisu ni bili rodjeni,tada.Sve bi to sada pobeglo,kada bi se ,ne daj boze,opet zaratilo.Sve tatina deca.I opet bi druze isli mi,radnicka klasa.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *