Пише: пуковник Светозар Радишић
После вишевековних прогона, Срби са избрисаним историјским памћењем полако се прикупљају у својој прапостојбини, запитани: шта смо то учинили да су се сви уротили против нас. Живе у царству обмана и лажи, у којем је најтеже питање: зашто се и Срби боре против Срба, када је коначно постало јасно: да никоме није јасно шта се Србима и њиховим братствима догађа.
Нису Срби и Србија само сваковрсно неслободни – они су окупирани. Пуковник у пензији Горан Јевтовић, заменик Начелника кабинета Начелника генералштава Војске Југославије и Војске Србије и Црне Горе, у фељтону под насловом „Под окупацијом у власти Нато (ЕУ)“ је написао: „Разваљен је систем одбране, а са њимe и Војска као носилац те уставне обавезе. Не постоје више територијална подела и зоне одговорности јединица, баш као што не постоје састави стратегијско-оперативног нивоа (армије, корпуси, дивизије), на српском (некада југословенском) ратишту, односно војишту, којима се једино могао бранити територијални суверенитет и целовитост земље, а у то рачунам и Косово и Метохију. Располажемо бројчано малом, тзв. оперативном оружаном силом, која не може, будимо реални и не забијајмо главу у песак, у случају рата да одбрани ни саму себе, а камоли државу и народ“. Академик Коста Чавошки, који је подржавао Српску радикалну странку и Српску напредну странку, када су се борили за опстанак српског народа, на редовној годишњој Скупштини Покрета Двери, одржаној у Београду, у амфитеатру Центра Сава, 13. децембра 2014, уз присуство више стотина делегата и гостију, изјавио: „Е, видите, у овом тренутку ми смо суочени са погубном чињеницом да су ове наше издајничке власти препустиле Косово и Метохију схудој судбини. Да су се одрекли од тог стожера наше духовности и културно-историјског идентитета, да не говорим – државности, и да су то заправо препустили једној туђој, самозваној, непријатељској држави. То су учинили у Бриселу склапајући споразуме, то су учинили тако што су подигли праву државну границу на прилазу Аутономној покрајини Косово и Метохија, и што наше суграђане Србе, и држављане – силом терају да постану држављани нама непријатељске државе… Е, видите зато ја говорим јавно, мислим да то мора да се подвуче, да су они који то чине, а то су Томислав Николић, Александар Вучић, Ивица Дачић – ВЕЛЕИЗДАЈНИЦИ! И ОНИ ЋЕ ЈЕДНОГ ДАНА МОРАТИ ДА ОДГОВАРАЈУ, било пред овим, било пред оним судом, јер су ТАКВА ДЕЛА НЕОПРОСТИВА – ПРЕД ОВИМ НАРОДОМ И ПРЕД ИСТОРИЈОМ!“ Др. Марко Јакшић: Власт у Србији је иста као она „мајданска“ у Кијеву. Видите да је све устројено на марионетској основи: од власти, па до судства. Што се тиче одлуке Уставног суда, очигледно је да он није самосталан и да ради по диктату власти, а још и више по диктату западних ментора. Основна логика којом се окупатори руководе личи на ону народну „да се Власи не досете“, што значи да покушавају да отму Космет из Србије, а да сами Срби то не примете.
Најбољи доказ да су Горан Јевтовић, Коста Чавошки и Марко Јакшић у праву, односно да је Србија окупирана земља, је свима позната процедура успостављања марионетске власти до 5. октобра 2000.
Други доказ су споменици и називи улица и булевара по вероватно најстаријем граду света – Београду. Споменике граде и називе улицама дају победници. Најновији споменик је амбасада САД на Дедињу, а у низу споменика и доказа да су Срби под вавилонско-језуитском контролом су „Кућа цвећа“ на Дедињу, Винча затрпана депонијом, Храм Светог Саве, Палата „Албанија“, Трг и споменик Николи Пашићу, Споменик незнаном јунаку на Авали, ТВ торањ на Авали, Кип победника на Калемегдану, Булевар Зорана Ђинђића, Амбуланта Џорџа Вашингтона, једанаест улица Маршала Тита, улица Исака Сингера… Критеријум за то који споменици представљају ознаку окупатора потиче из времена када су Срби били слободни – пре 325. године. При томе, први одређујући став је да би слободни Срби свакако у Београду имали споменик богу Виду (кад су се већ изборили за Видовдан). Подразумева се да је критеријум универзалан, јер када се мисли из неке религије или на основу неког политичког пројекта, суд о споменицима би могао да буде другачији. Зар није занимљиво, што у Београду постоји споменик Николи Пашићу, а не постоји споменик његовом претпостављеном, краљу Александру Карађорђевићу, чији споменик не желе ни у његовом родном Цетињу? Споменици много показују.
Трећи доказ је предаја докумената из архива дојучерашњим непријатељима. Ниједна слободна земља на свету не даје своја документа, посебно са неким од степена тајности. Није лако доћи ни до књига у библиотекама и читаоницама, а камоли до докумената. Ту спада и продаја артефаката и ископина, који треба да помогну у одгонетању историје. Ту се уклапа понашање петооктобарских администрација према Народном музеју у Београду и његовим експонатима, односно према чувању и продаји експоната. Ништа мање вредан доказ окупираности је пристајање да се српском народу отму језик и писмо и пристајање да о судбини језика и писма одлучују несрби.
Четврти доказ је понашање администрације. На пример, по завршетку агресије на СРЈ (према демократском речнику „војне интервенције“) Слободан Милошевић је тврдио да је победио НАТО и тим поводом је инсталирао „вечну ватру“ на Новом Београду. Да је био у праву „вечна ватра“ би горела. Новој власти, која је приморана да сарађује са окупаторима, не пада напамет да упали огањ, што је најбољи доказ окупираности, будући да је „вечни пламен“ симбол слободе. Никада није утврђено ко је, истог дана када је горела Скупштина (5. октобар 2000), демонтирао и однео четири велика уређаја, од којих је сваки коштао 60.000 евра. Незванично се говорило да су завршили у једној дискотеци у Будви, али чини се да се нико није ни потрудио да их потражи. Убрзо је згаснуо и вечни пламен. Није било више никога да пуни резервоар плином, а вандали су се побринули да то не буде могуће чак и уколико то неко случајно пожели – уништили су плинске инсталације. Коначно, уништен је и натпис на споменику. Обелиск данас стоји као тамна силуета у тишини парка, заборављен и уништен.
Та администрација је послала у Хаг своје претходнике и генерале који су бранили СРЈ од агресије – да им суди агресор. А понашање администрације, која не може другачије да ради него онако како јој се нареди, илуструје и смрт генерал-потпуковника Љубише Стојимировића. Када је умро и када је сахрањен ниједно средство јавног информисања (штампа, радио и ТВ) није објавило вест о смрти. Довољно је да се зна да је генерал Стојимировић, био изузетан официр, којег би желела у својим редовима свака армија света. Био је, поред осталих дужности, командант Гардијске бригаде, командант Корпуса специјалних јединица, начелник Војне академије ВЈ, начелник штаба Треће армије ВЈ, која се на Косову и Метохији супротставила НАТО алијанси и председник Скупштине клуба генерала и адмирала Србије. Однос Србије према његовој смрти био је крунска верификација окупираности и пораза.
Многи читаоци ће се због недовољне информисаности изненадити ставом у вези са споменицима и улицама. Срби ће бити слободан народ тек оног тренутка када се било где премести амбасада САД на Дедињу. Та амбасада је симбол најновије окупације. Све што се Србији и Србима догађа везано је за вашингтонске одлуке које она спроводи и преноси потчињеној власти Србије. Само својом савршеном осионошћу успеле је да се смести уз српске дворове на Дедињу, најлепшем и најскупљем делу Београда. Јер, само тако народ може да схвати да је, због дрскости да се супротстави новом светском поретку, на савремен начин набијен на колац. Као што је речено, у низу споменика и доказа да су Срби под вавилонско-језуитском контролом је „Кућа цвећа“ на Дедињу. После свега, нико не зна да ли је Јосип Броз сахрањен у том маузолеју, нити да ли је заслужио да баш у Београду има издвојени гроб. Једино је очигледно да из некоме познатих разлога нема петокраку на спомен обележју, а има много доказа да су му Срби сметали. Његове републичке границе, не дозвољавање да се Срби после Другог светског рата врате на Косово и Метохију и стимулисање рађања Шћипетара, Срби су платили крвљу и сада плаћају цену његових одлука. Да Винча није затрпана навећом депонијом у Европи, свет би могао да новим археолошким захватима сазна много више него што зна о свом пореклу и Винчанском писму и Винчанској култури. Некоме не одговара да се сазна генеалошка истина. Храм Светог Саве је најосетљивија тема. Када се стави настрану ко је и како градио Храм, зашто се недовољно гласно чују звона изливена од топова који су коришћени у рату против Срба, од каквог су материјала саграђени улазни стубови Храма, шта се налази испод Храма, остају отворена питања: да ли су бројни Срби страдали приликом покрштавања у време Намањића, колико их је прогнано и окрутно убијено у име Бога и ког Бога, ко је чинио властелу и какав су однос имали према народу (себри, меропси, отроци) српском. Уколико је убијено више од десет, сто, хиљаду Срба, у име било чега и било кога, онда се то зове злочин. Не убија се у име Истине и Љубави, нити се злочиниоци славе. Ако је све било чисто у односу на народ српски, аутор се извињава и тражи опроштај од свих који га могу дати. Ово је текст у име Срба, а не у име хришћанства, православља и светосавља. Дакле, текст у име човека и истине, баш зато што свет живи у доказаној лажи. Палата „Албанија“. Било је предлога да се та „палата“ зове Косово и Метохија. Није прихваћено, али је мање логично да се после свега зове „Палата Албанија“. Можда је име промењено, а да грађани Србије не знају. Трг и споменик Николи Пашићу. Доказано је у „Бернском процесу“ да је Никола Пашић покрао Србе и помоћ упућену испаћеном народу, а историчари никако да установе одговорност Николе Пашића за одлуку која је одвела у смрт више од шездесет одсто српског мушког рода. Споменик незнаном јунаку на Авали, настао је тако што је краљ Александар Карађорђевић обесно срушио средњовековни град на римским темељима Жрнов(ан), по наређењу његовог претпостављеног у масонској ложи, Ивана Мештровића. Када је срушен симбол Београда, ТВ торањ на Авали, Београђани су то доживели као космички бол. Нико није питао народ шта би желео да буде на том месту. Многи људи имају примедбу на његов облик који подсећа на џамију. Кип победника на Калемегдану, урађен је под утицајем масонерије, коју је предводио Иван Мештровић. Булевар Зорана Ђинђића, подсећа све људе који се осећају неслободним после „петооктобарске револуције“ на човека који је призивао бомбе и опамећивање народ помоћу ракета. Амбуланта Џорџа Вашингтона, је „бисер“. Поставља се питање чиме Американци заслужују да их Срби памте. Једанаест улица Маршала Тита. Свака част носталгији, али маршал Тито је заслужио да га Срби што пре избришу из сећања. Улица Исака Сингера… Како су баш њега изабрали од свих књижевника нобеловаца? Јесте врхунски писац, али…
Око Србије су никле нове националне државе. У њима не само да не владају Срби, него се боре за опстанак, за голи живот. Истовремено, у Србији Срби као већински народ имају све мање права. Већа права имају националне мањине, посебно Роми, и припадници ЛГБТ популације. Када Срби изађу на улице, медији и НВО их називају националисти, клерофашисти, екстремни десничари. Радио и ТВ екипе им и не прилазе. Тако је било, на пример, када се обележавају годишњице агресије на СР Југославију, или када подржавају Србе са Косова и Метохије. Чак и институције које носе назив српски, попут Српске акедемије наука и уметности и Матице српске, не покушавају да се изборе са угрожавањем Срба. То се посебно односи на заштиту писма, језика, историје, тековина, човека.
Намети народу су већи сада него за време феудалне, кастинске Србије и владавине Турака. Тада је била позната одомаћена пљачка народа (натурална дажбина) названа „десетак“. Данас се, на пример, од грађана у Републици Српској за разне доприносе тражи 76 марака на сваких 500 марака (податке за Републику Србију аутор не зна, јер се нико из власти није огласио са одговарајућим податком). То значи да је намет већи од 15 одсто. Где се део демократски напредак?
Највећа претња обичном Београђанину је „Београд на реци“. Као што су себри, меропси и отроци кулучили градећи дворце и манастире, а у њих нису смели да уђу. Тако ће „Београд на Сави“ користити само богаташи из целог света (на пример кувајтски емири) и уживати у позориштима, салама за плес и кафићима, а Београђани ће посматрати како им се урушавају фасаде, канализација, терасе, балкони, дворишта… Стари Београд је и сада труо, а до тада ће бити у још јаднијем стању. Имућни не би то били, када би били дарољубиви, човекољубиви, самилосни и великодушни.
Ту су Срби и Србија. А како су вавилонски језуити обезбедили најновију марионетску власт у Србији? Иако су ретки људи који не знају да су истина и слобода неприкосновени циљеви сваког човека и човечанства, марионете уведене у државну администрацију су својим (не)чињењем поништили услове за опстанак Србије, а посебно Срба у Србији. Јавна је тајна да је бивши амерички командос из Вијетнама и војни обавештајац са дипломатским имунитетом у Бурми, оперативац разних специјалних ратова и хладног рата, пуковник Роберт Хелви учествовао почетком 2000-те у будимпештанском хотелу „Хилтон“ у обуци 12 „српских“ регрута из групе „Отпор“. Када је реч о организацијама сличним „Отпору“, треба се подсетити садржаја Директиве 20/1 из 1948. године у којој је писало да ће се ослањати на истомишљенике. Нашли су их. Реч је о прозападно оријентисаним људима, којима је мамонизовани Запад узор у сваком смислу.
Задатак „петооктобараца“ је био уклањање одједном непослушног Слободана Милошевића и његова замена глобалистички оријентисаном гарнитуром. Један од првих и најревноснијих студената пуковника Хелвија био је Срђа Поповић. Срђа је заједно са Зораном Ђинђићем позивао САД и НАТО да бомбардују Србију „све док се српски народ не дозове памети“. Полазницима курсева у Будимпешти препоручене су меке, плишане „гандијевске методе“. Подучавани су како да пасивним физичким отпором и изазивањем „ненасилних“ нереда (буком и физичком опструкцијом), прекидају режимске манифестације, ометају трибине, говоре, провоцирају полицију на насиље, а потом документују и публикују у медијима то насиље, ради стварања анти-режимског осећања. Спонтана петооктобарска демонстрација коштала је администрацију Била Клинтона 25 милиона долара.
Наравно, амерички утицај није завршен мандатом Била Клинтона. Тамо се мењају председници, али концепт никада. На основу тог концепта, звао се он „амерички сан“ или „амерички начин живота“, свеједно је, постају људи попут ревносног Американца Џозефа. Борис Константинович (Саратов) Ракитин имао је искуство са једним Џозефом, када је био у улози руског миротворца: „Џозеф ме је једном приликом сав узбуђен упитао: ‘Како можемо помоћи господину Јељцину?’ Ја сам се запањимо: ‘Ко то ми? Ти и ја?’ ‘Ми – то је Америка – гласио је његов одговор’. После смо тог Американца видели у униформи мајора армије САД“.
Како изгледа амерички утицај, најбоље се може сазнати у амбасади САД, на основу званичних информација и информација које понекад (не)намерно „процуре“ у средства јавног информисања. Тако је објављено, да је у току посете америчкој амбасади у Београду, у разговору са отправницом амбасаде Џенифер Браш, градоначелник Београда и челник Демократске странке критиковао амбасадора Руске Федерације Александра Васиљевича Конузина. Затим да је Ђилас оптужио САД и ЕУ да нису довољно притисли СНС да се отворено изјасни да се залаже за хапшење генерала Младића, сарадњу са Хашким трибуналом и да се одриче Косова.
Иако све личи на крај једног народа, чини се да је дошао историјски тренутак од којег се све поново мења. На потезу су Руси, који треба да докажу свету да су способни да одбране себе, у име целог људског рода. Уколико у томе успеју, онда нису била залудна сва страдања српског (на)рода и сва супротстављања злу кроз вековима дугу историју, посебно од, по свему судећи, пресудне 325. године.
Извор: Васељенска
