Спасао децу, а скојевци га изболи ножем

У години која је на измаку навршило се шест деценија од упокојења епископа Иринеја Ћирића (1884-1955), једног од најзначајнијих и најтрагичнијих архијереја СПЦ не само свог доба, већ целог прошлог века.

Episkop-Irinej-Ciric

На челу Епархије бачке Ћирић је, наиме, био током Другог светског рата, када је она, окупана у невиној српској крви, била под мађарском окупацијом. То ће га, доцније, практично коштати живота.

„После рата, комунистичке власти су га због наводне сарадње са окупатором 17 месеци држали у кућном притвору. Литургију је први пут поново служио о Ускрсу 1946. Ја сам на њој био чтец што је, узгред, најнижи свештенички чин“, сећа се новосадски адвокат Коста Хаџи, којем је тада било 13 година.

Упркос претећој сенци оптужбе за колаборацију која, иначе, никада није судски озваничена, Ћирић је, вели наш саговорник, недуго после Ускрса кренуо у обилазак епархије. У Оџацима су га, међутим, сачекали острашћени скојевци и готово убили. Поред бруталног пребијања, више пута је убоден ножем.

„Причало се да је то била заседа, али то нико није истраживао, а владика, иначе, тих и необично одмерен човек се од повреда практично никада није опоравио“, каже Коста Хаџи.

Готово све време од пребијања до смрти 1955. Ћирић је провео у постељи у Владичанском двору. Коста Хаџи је, иначе, син оног Косте Хаџија којег ће се и наши читаоци сигурно сетити из ТВ серије „Монтевидео“, такође адвоката и међуратног генералног секретара Фудбалског савеза Југославије.

За ову причу је, међутим, важније то што је он био и Ћирићев близак пријатељ и, заједно са председником новосадске црквене општине Јованом Ћулумом, сарадник у узвишеном подухвату избављења заточеника злогласног мађарског концентрационог логора Шарвар.

„Они су из тог логора 1942. спасли 2.800 деце и 180 мајки са одојчадима и распоредили их у породице широм Епархије бачке, где су дочекали крај рата“, каже мр Гордана Петковић, виши кустос Музеја града Новог Сада.

У том логору је, да подсетимо, од глади и болести скончало преко 3.000 бачких Срба, махом солунских добровољаца и њихових потомака који су, после Првог светског рата, насељени у Бачку.

А каква је заиста била Ћирићева „колаборација“, речито говори књига „Стенографски записи са суђења главноодговорнима за рацију у Јужној Бачкој 1942“ историчара др Александра Касаша.

Током окупације, Ћирић јесте био посланик у мађарском парламенту, али је, заправо, чинио све да, у страшним околностима, спасе припаднике сопственог народа, укључујући и идеолошке неистомишљенике.

„Епископ Ћирић ми се у седам-осам случајева обратио за помиловање и у свима сам му изашао у сусрет, осим у случају његове молбе за помиловање Светозара Марковића“, наводи се у стенограму поратног саслушања Ференца Сомбатхељија, начелника Генералштаба мађарске војске, објављеног у Касашевој књизи.

Реч је о Светозару Марковићу Този (1913-1943), једном од вођа комунистичког покрета и уреднику „Слободне Војводине“ (данашњи „Дневник“) која је, на својим страницама, Ћирића означавала као издајника и претила му послератном одмаздом која ће се, нажалост, и догодити.

Ћирићу је замерано и на држању током мађарске рације у јануару 1942. у којој је у јужној Бачкој зверски убијено преко 4.000 Срба и Јавреја, а којом је командовао генерал Ференц Фекетехалми Цајднер. Описујући припреме за тај злочин, Цајднер је, наводи се Касашовој књизи, на саслушању 1945. рекао:

„Ја сам имао замисао да створим јаз између партизана и осталог српског становништва и за то сам хтео да задобијем помоћ епископа Ћирића, али ме је он одбио. Тек касније је изашао један његов проглас, али у деформисаном облику.“

Своју верзију прогласа који треба да створи поменути јаз, Цајднер је, како сам наводи, Ћирићу дао још 8. јануара 1942, тражећи само да га потпише, што је овај одбио.

Онај „деформисани“, с позивом Србима на мир, који је под новим Цајднеровим притиском очајни владика сам написао, а који му је, после рата, спочитаван као издајнички, објављен је 22. јануара, дан пошто је почео крвави мађарски пир у Новом Саду.

„Ето видиш, сад ја морам да признам оно у шта нисам уверен, али кад ће то ублажити горку судбину нашег народа, ја морам да му дам оно што тражи“, рекао је, пишући га, свом секретару, презвитеру Николи Драгојлову, а овај, како се наводи у Касашевој књизи, посведочио 1945. пред истражним органима.

Најмлађи епископ

Ћирић је рођен 1884. у Сремским Карловцима. Са свега 22 године завршио је Духовну академију у Москви, а у 24. је докторирао на групи за семитске језике Универзитета у Бечу. Када је 1922. рукоположен за владику бачког, било му је само 38 година и био је најмлађи епископ свог доба.

Изложба

Изложба посвећена Иринеју Ћирићу, коју је припремила Гордана Петковић, отворена је пре недељу дана у Културном центру Новог Сада. Приказано је мноштво драгоцених фотографија и докумената, Ђирићеве одоре, митре и панагије и аутопортрети и иконе, пошто се веома успешно бавио и сликарством и иконографијом.

 

Ђорђе Вукмировић / Новости




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *