Смрт једне мајке

Пред нама покрај пута сакупили се неки официри и брижно посматрају. Војници пролазе, ни главу не окрећу.

— Шта ли оно посматрају? — вели потпуковник Петар. — Сигурно не гледају војника који умире. На то смо већ навикли.

Приближисмо се и чусмо детињи плач.

— Мамо… мамо! — чујемо узвике.

Као да смлати нешто људе. Та и они имају децу на коју су готово и заборавили, придављени ужасима живота. Али они им не могу помоћи сада, ни себи, па ни овом детету. И као да би хтели да заглуше савест своју, њихово лице се грчи, они убрзавају ход, не би ли избегли страшан призор, пред којим су немоћни. Потпуковник Петар савлада себе и застаде. Беше ту и један командант пешачког пука.

Између људи угледасмо где лежи на земљи једна жена, а покрај ње је седело дете од четири до пет година и плакало. Кроз пустош разлегао се гласић:

— Мамице, што седиш?

Лежала је на леђима. Њене су очи готово потамнеле, уста отворена. Мртвачко бледило расуло се по лицу. Дах је замирао.

Људи занемели. Иако готово на сваком кораку виде понеког мртвог војника, стоје сада скрушени и збуњени. Жао им мајке, а не знају ни шта да раде са дететом.

Командант пешачког пука окрете се потпуковнику Петру и проговори полако:

— Страшно… Кажу ми она два војника да је она супруга једнога мајора, команданта батаљона. Бежала је пред навалом. Тамо негде око Призрена нађе мужа и придружи се њему. Али уз пут их нападну Арнаути. Муж погине, и више од пола батаљона. Њу ране. Остатак батаљона се једва спасе. Од свих рањених изнесу само ову жену са дететом. Носили су је довде и, ето…

— Наредићу да је носе моји војници — рече одлучно потпуковник Петар.

— Доцкан… Ето, задржао сам свога пуковског лекара, и он каже: нема јој спаса.

Два војника у исцепаним шињелима плакали су.

Потпуковник Петар приђе детету и помилова га. Оно застрашено окрете главу и притрча мајци. Њене усне као да се померише, очни капци затрепташе, а из угаснулих дупља као да сину једна искрица. Ваљда је то био последњи одблесак свести… Мајчине очи лагано се склопише, а на устима замре последњи дах.

— Свршено је! — рече лекар и спусти женину руку, која млитаво паде поред тела.

Командант пешачког пука обрати се оној двојици војника:

— Пошто сте вас двојица дошли са овом женом, узмите то дете и од сада ћете ићи са мојим пуком. — Онда приђе детету: — Како се зовеш, мали?

Дете је ћутало и држало мајку за хаљину. Један од војника обриса рукавом очи, па ће рећи:

— Звали су га Мића.

— Хајде, понесите га! — нареди командант.

Војници подигоше дете. Оно врисну, управи руке ка својој мајци и викну:

— Мамице моја…

Измучена и препланула лица старих ратника се згрчише. Потпуковник Петар заплака се…

Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“
Просвета, Београд, 1980.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *