Случај Србин

Пише: Саша Ћулибрк

Био сам дете. Клинац. Али сам одувек волео да читам. У новинама је, тог првог маја 1985. године, освануо чланак о Ђорђу Мартиновићу. И дући дан. И дан после тога.
И пуно чланака је написано о томе. Пуно говорено. Тих дана.
Нисам био толико мали да не бих разумео шта се десило. Шта су шиптари урадили том човеку. Дивљачки. Зверски! Човек је урадио човеку. Или звер човеку. Мада, звер растргне само кад је гладна. Или у опасности. Тада лови.
Ове звери… Звери су биле гладне. Српске крви и српске земље. Опасности за њих није било. Уживале су у мучењу. Сакаћењу. Силовању.
Силовано Српство сред Србије.

Данима пре тога, месецима, годинама… слушао сам и читао о прогонима Срба са Космета. Комунистичка Југославија. Братстсво и јединство. Гурало се све то под тепих, али више није било толико великог тепиха… а звери све осионије, бешње. И ови што данас кажу Тито није знао… исто као кад кажу Слоба није знао, Ђинђић није знао, Вучић не зна… Ма свако од Вођа зна! Само ви у вашим ограниченостима, сами себе би поништили, ако бисте признали да нисте у праву. Вође увек СВЕ знају. Лажете сами себе, јер сте имали и имате све могуће удобности и зато не желите да знате да постоји неко ко трпи, да бисте ви имали све те угодности и привилегије. Оправдавате Вође, да бисте оправдали саме себе.

Ђорђе је тражио, свих тих година свог страдалничког живота, правду, пред комунистичким судовима. Није је нашао. Нису је нашли ни остали неподобни. Пострадали са Голог отока, стрељани и затварани по завршетку рата… Само у Србији 25.000 стрељаних људи, званично, до сада откривено! А где су њихове породице? Заувек обележене… За то време, шиптари су насељавани, по неком Вођином хиру. Са свим могућим привилегијама и правима, па је зарад тога избеглим Србима било забрањено да се врате на Космет. А српска земља је дата шиптарима.
Е, у тој и таквој држави и уређењу, тражио је Ђорђе своју правду.
…И никада је није нашао.

Тињала је та љутња у души малог детета. У срцу Шумадије. Зашто се све то дешава? Та неправда. Поистовећивао сам се са српском децом Космета, која нису смела ићи сама у школу без пратње родитеља, која су морала, бежати, крити, у страху од звери. Злостављана, уплашена, тучена и силована.
Сећам се, основац сам био, после једног од бројних прочитаних чланака у Вечерњим новостима, написао сам Манифест, својом дечјом руком и речником стармалог, на листу папира исцепаном из школске свеске. Текст, у коме сам набројавши све злочине које се чине над Србима Космета, позвао на устанак, против неправде и злостављања.
Ја. Дете. Позивам Србе на устанак против шиптара!
Планирао сам био да то препишем на више комада папира и кришом остављам по школском дворишту.
Али, нисам. Плашио сам се. Шта ће отац рећи. Шта ће околина рећи… Комунистичко васпитање.

Мој отац је на зиду имао Титову слику. Касније је ту исту слику заменио Слобином. Сад се куне у Вучића. Другачије не зна. И не љутим се због тога на њега,. Тако је научен. Исто као што се не љутим ни на директора моје основне школе, покојног Ћиру, био је добар човек, али када ме је једног дана видео да сам дошао са крстом око врата у школу, натерао ме је да га скинем и послао ме кући. Тако је време било..,. Сви су се плашили…
Одрицали су се својих слобода, зарад неке сигурности.

Зато су скоро сви окретали главе од страдања Срба на Космету. Нису желели да знају.
…Али, ја сам размишљао својом главом. Бар сам се трудио. Па када сам у за време служења војног рока, у ЈНА, на политичкој настави изрекао да шиптари чине злочине над Србима, назван сам шовинистом. Јавно, пред свима.

Одувек ми је била непојмљива та патолошка мржња шиптара према Србима. Још из давнина. Шта смо им ми то толико урадили, да су одувек били спремни на свакакве гнусобе. Сем што постојимо. Само наше постојање је разлог за њихову мржњу. Мржњу до истребљења. Док не нестане и последњи шкија.
…а Запад их подржава у томе.

Данас је остао САМО „Случај Мартиновић“. Нико га се више и не сећа.
Сем ближњих. Они памте. Са тугом и стидом. Јер не нађоше правду.
И звери. Оне сеире.
Не. Звери се ИПАК не радују. Оне иду даље. Природан поредак ствари. Данас ловци, сутра плен неком другом.
А ови што унаказише Ђорђа, што силоваше, што вадише делове тела живих људи, што децу убијаше… Они нису звери. Они су оно праисконско Зло Она библијска Звер одвезана из Бездана и пуштена међу људе.
Да казни.
Бич Божји над Србијом.
Искупљење Срба кроз крв и кроз пламен. Прилика за покајање.

И ви сада који окрећете главу од сиротиње и прогањаних, да бисте гледали бљувотине на назови телевизији или читали лажи по смећу од новина… постоји један други свет. Ту, одмах близу вас, који ви не желите да видите. Јер би све то могло да пољуља ваша убеђења о вашој исправности и непогрешивости.
Вас и Вође. Који год он био.

…а проћи ће и ово време. Као и сва времена пре овог. И говориће се Могли смо ово или оно… А нисмо.
А ЗАШТО нисте?
Ја немам новац да помогнем сиромашнима и прогањанима. Али умем да пишем. И знам да ратујем.
Пушку сам заменио пером. А када дође време, поново ћу је узети у руке.
И ЗНАМ да сам урадио праву ствар. Чиним колико могу.
Више нисам дете које ће у страху од родитеља, од окружења, ућутати.
НЕЋУ ДА ЋУТИМ!
Неправде су свуда око нас.

Учините макар једно добро дело…
Зарад свих оних потлачених, сиромашних прогањаних, кроз Времена…
Зарад сећања на страдание мученика Ђорђа Мартиновића…
Зарад ваших потомока, јер можда ће и њима требати самилост…
Ако вам већ до спасења ваших душа није стало.

02.05.2015.