Сјећање на Бранку Ђукић, Васојевку коју су свирепо убили Шиптари

Васојевку Бранку Ђукић, свирепо су убила 2. септембра 1975. године двојица шиптарских бандита са Космета док се враћала из Пећи са уписа школске године јер им није дозволила да јој укаљају част. Бранкин отац је у судници бјелопољског суда витешки пресудио Шиптару убици и са својом кћерком се винуо у легенду.

Дођеш ли на Чакор, видјећеш колико љепоте и самоће носи ова планина. Ово мјесто је видик, поглед у бескрај. Овдје има највише гробова и мрамора. Овдје се долазило и одлазило, овдје се траје и нестаје. Овдје се рађа зора и слобода, пјесма, љубав и бол. Преко Чакора су пролазили вуци и хајдуци, ратници, војсковође, монаси, путници. Преко Чакора је прошао и Вита Которанин да сазида Високе Дечане. Била је жива планина. Овуда су пролазили аутобуси из Цетиња, Подгорице, Берана према Пећи, Призрену, Приштини, Скопљу. Овдје је био планински дом, те чувена кафана Драга Томовића коју су звали кућом спаса.

Стојим на Чакору. Све је празно, разрушено. Нема планинског дома, ни кафане, не пролазе аутобуси, путници, туристи, нема чобана и њихових колиба. Планина постала тишина. Идем превојем, према Јечмишту и подсјећам се народне пјесме која каже: „Од Чакора до Превије / Нема земље крвавије“. И заиста: мрамор до мрамора. Застао сам и читам један натпис: „Овдје 2. 9. 1975. године погибе Бранка Ђукић, 1956-’75. година“.

Бранка, из села Метеха код Плава. Сваког прољећа, љета, јесени њени најближи долазе на мјесто гдје је убијена. Гдје су просуте књиге из ђачке торбе.Ту данас расте цвијеће, јагорчевина, бијела рада. Гледам цвјетови обгрлили њен знамен, њену младост, њене књиге, свеске.

Бранка Ђукић је ушла у легенду, у причу, у народну позију. Ту су и други записи, новинарски текстови наших и страних новинара, појединаца, пријатеља куће, који су осуђивали овај страшни злочин, листам све то и кажем: Убијена је једна младост, једна љепота, посјечен цвијет јаблан. Ћути гора, ћути планина Чакор. Ни птица да пролети, да додирне мој бол међ’ горјем и мраморјем.

А било је овако: године 1975. Бранка Ђукић из села Метеха код Плава пошла је да се упише у четврти разред гимназије у Пећи. Истог дана се вратила аутобусом на Чакор, и у поподневним сатима кренула преко Јечмишта кући, својима. Изненада испред Бранке стала су два Шиптара, препријечили су јој пут. Она их је одгурнула и кренула даље. Један од њих је ухвати за руку. Надјачала је њихову звјерску ћуд свом снагом која је у њој тог тренутка дошла. Пљунула је једног од њих. Силовито се истргла и кренула даље. Када су видјеле звјери да јој не могу ништа, пуцали су у љепоту. Смртно је погођена Бранка. Пала је младост на пропланку ливаде, међ’ цвјетовима и високим јелама чије су гране прекриле њено лице. Звјери су побјегле. Остала је чиста младост на трави. Ноћ је брзо пала. Црна ноћ. Наредног дана, у цик зоре, тим истим путем од Метеха према Чакору кренуо је њен отац Раде и на путу наишао на мртву Бранку.

Није вјеровао да је то његова Бранка. Стао је као бор погођен од грома наспрам мртвог тијела свога дјетета. Туга је прекрила гору и планину Чакор. Узео је своје дијете у наручје, преко његових руку циједила се крв, правила црвене цвјетове на трави. Тако у наручју Раде Ђукић је своју Бранку донио кући. Плакало је небо над планином. Туга је прекрила његов дом и завичај а њену младост прекрила је трава. Имала је 18 година. Одбранила је своју част. Нијесу јој додирнули тијело само су је у својој немоћи звјерски убили. На Чакору је њена крв процвјетала и данас расту црвени цвјетови, расте смиље и ковиље.

Није прошло много времена злочинци су ухваћени. Када је у Бијелом Пољу заказано суђење, и када је требало да се донесе коначна пресуда Раде Ђукић, отац Бранкин ријешио да смрша како би између костију ребара успио да смјести пиштољ. То му је и пошло за руком. Ушао је са пиштољем у судницу непримијећен, ћутао. Када је требало да се донесе коначна пресуда двојици Албанаца, и када је адвокат једнога оптуженог тражио ослобађајућу пресуду, тада је Раде Ђукић пошао према убици и муњевито тргао револвер и пуцао. Није сачекао пресуду. Пресудио је злочинцу. Касније је рекао: „Другачије нијесам могао“. Био је у затвору. Писане су петиције од народа из цијеле бивше Југославије да се пусти јер није крив. Бранили су га бесплатно многи угледни адвокати, међу којима и Вељко Губерина и Милан Вујин. Суд је пресудио. Раде је добио осам година затвора. Казна је касније смањена на пет а након помиловања на три године…

Стојим на Чакору. Све је празно, разрушено. Нема планинског дома, кафане спаса, не пролазе аутобуси, путници, туристи, нема чобана и њихових колиба. Планина постала тишина, баш како народна пјесма каже: „Од Чакора до Превије / Нема земље крвавије“.[1]

Ранко Делетић / Дан

 

Окружни суд Бијело поље (К-24/76)

Окружно јавно тужилаштво у Бијелом пољу оптужило је Ђукић Рада јер је „дана 4.12.1975. године у сали за суђење Окружног суда у Бијелом пољу, када се веће повукло, након завршеног суђења Хасанметај Рустема и Курмехај Ганија због убиства Ђукић Бранке, ћерке окривљеног, на подмукао начин и из безобзирне освете лишио живота Хасанметај Рустема на тај начин што је из пиштоља који је скривен испод појаса унео у судницу испалио два метка и усмртио га, чиме је извршио кривично дело убиства из чл. 135 ст. 3 тач. 1 и 3 КЗ“.

Штампа је дала велики публицитет једној неуобичајеној драми – убиству убице у судници.

Ђукић и цела његова породица молили су ме да га ја браним, а што сам прихватио и то бесплатно!

И мој сарадник Вујин је учествовао у том процесу.

У овом случају ништа није било спорно, једино сам напао оптужницу због квалификације, тј. против безобзирне освете. Међутим, првостепени суд квалификовао је дело како је тужилац тражио – да се ради о безобзирној освети и изрекао му казну од осам година. Одбрана је сматрала да је суд учинио велику услугу оцу убице Радове ћерке, а што се видело за време суђења јер је дозволио да отац врло оштро се обраћа суду и неприкладном терминологијом напада милицију и суд, те сам интервенисао због таквог иступања.

Сад нам је било јасно зашто председник није дозволио присуство грађана на суђењу (иако је било неколико стотина људи испред суда) – да би спречио револт.

По жалби одбране Врховни суд Црне Горе је прогласио кривим Ђукић Рада за кривично дело из чл. 135 ст. 1 КЗ („обично“ убиство) и изрекао му казну од 5 година затвора, а како је већ издржао пола казне, био је пуштен кући.

Почетком фебруара 1979. године Ђукић Раде са својом браћом дошао је код мене доносећи гусле на којима је било написано: „За људски поступак, за доказивање истине о трагедији наше Бранке. 1975. године, а у знак вијечите захвалности. Драгом В.Г. дарујемо овај стари инструмент – српске гусле. Раде и браћа Ђукићи“. Том приликом дали су ми и касету са гусларском песмом о случају покојне Бранке.

Адвокат Вељко Губерина

 

МРАМОР НА ЧАКОРУ

На Чакору високој главици,
Прије свиће, него у равници
Прије свиће, а касније мрче
А облаке заклањају смрче,
Ту се вуци и међеди легу,
Тудије су кости од јунака
Много прије доласка Турака,
А Чакор је од кад је свијета
Међа Црне Горе и Космета,
По овоме страшноме бријегу
Некад старе карауле бјеху,
А граница турска и каурска
Тудије су аговали Турци,
Туда су се вијали хајдуци
Тудије је чувена пустиња,
Од вароши Пећи до Гусиња,
Сад ту има дјевојачки Мрамор
Скоро побјен на планину Чакор,
И слушајте пјесма како каже:
За тај Мрамор што га виле страже,
На Чакору са главнога пута
Изишла је Бранка из аута
Иде млада од вароши Пећи
А ужива у великој срећи,
И посматра са ове висине
Равна поља горе и планине,
Да године ове матурира
И онда ће да факултет бира,
Дан је лијеп без кише и глиба,
За сат може стићи до колиба.
Мисли сјутра да се натраг врати
Ал ће данас животом да плати
Јер овога сачекаше ђака
Два дивљака ка два манијака
Питају је „чија ли си млада“
„Ја сам Бранка шћер Ђукића Рада“
„Па полако не хитај, дјевојко,
Да путујеш с нама, Црногорко
Кроз пустињу и ове бобије“
Ал се на њих обазрети не шће
Но ка муња напријед полеће
Ал’ да видиш људске идиоте
Полуђеше од њене љепоте
Обузе их животињско својство
Да се стиди девето потомство,
Пријекијем путем отискоше
И у шуми цуру престигоше
Насрнуше на људско дијете
Нит се боје суда, нит освете
Тога јада нико није гледа
Једна женска двојици се не да
Боже један два ова лудака
Налећеше на жену јунака
Па кад њену одлучност видјеше
Од свога се рада застидјеше,
Кад им њина снага не помаже
Да ураде што бити не може,
један вади из џепа збројевку
Да препане љуту Васојевку
А кад виђе да оружје вади,
Дјевојци се на зликовце згади
Женска глава мушки говораше:
„Е пи на вас и оружје ваше
Од смрти се студенти не плаше
Не мислите да можете живу,
Обешчастит Ђукића одиву
Ви сте нека разуздана банда
Да ви знате мога оца Рада?
Он ће за вас гром из неба бити
Јаме нема ђе ће те се скрити“
Стално ове насрћу немани,
Ал се мушки Васојевка брани.
И два момка тобош на бијесу
Али могли успјети нијесу.
Да брђанку савладају ову,
Но оружје да упомоћ зову.
Како могу причат од срамоте
Да им пиштољ умало не оте
Но да видиш Ђукића одиве
Па кликује и мртве и живе.
Рада оца дозиваше свога
И Ђукиће ђе год има кога,
Мртва брата из гроба дозива
јер је мука додијала жива,
„Ђе сте данас не било вас Боже,
Да ми ико на нужди поможе,
Црни вране, што ћутиш на грани,
Слети јадан те ме кљуном брани.
Ил се, хајде, низ планину вини
Тамо ђе су Ђукића катуни,
Те им кажи и племе побуни,
Да на Чакор планину изађу
Да ме мртву или живу нађу“.
Разбојници необичне ћуди
Урадише што не раде људи.
Препали се јуначке освете
И убише невино дијете,
Надаше се кад Бранку убију
Ово срамно дјело да прикрију,
Њу што им је у образ пљувала
Какве женске мајка јој кукала.
Ту вјечито доби боловање,
И пропаде њено школовање.
И сва њена будућност и нада.
Што на путу од погани страда.
Нагоркиња од Метеха Рада
Што смислише мајка им кукала
Да због стида и због неморала
Те домове своје ископаше
И у ропство себе заковаше.
А како им на памет не дође
Да је она од јуначке рође,
Да то није танколозовоина,
Но племићи од триста година
Да им неће тако лако проћи
Но да ће им црни петак доћи.
Видјело се на мјесту злочина
Да је била женска величина,
Да се мушки са њима носила,
Док је није муња покосила,
Признали су крваве убице
И да им је пљувала у лице,
Да је хтјела да их разоружа
Ова горска откидена ружа,
Кауркињу ову кад убише
Шта би са њима куд се изгубише?
Побјегли су кроз Бабину гору,
А жртва им оста на Чакору
да се прича докле је Чакора
Историја Бранкина мрамора,
Истину је славни Његош река:
„Част и брука живе довијека“
Да вјероват неће покољења
Да је било овавих створења…
Кад заноћи у планини Бранка
Црна јој је снијевала мајка
Виђела је змију неспримницу,
да је закла за руку десницу
Те је ноћи снијевао Раде
Да од злата јабуку имаде,
И она му у ријеку паде
Газио је кроз мутну ријеку,
Гледа људе јелу ђе сијеку
Прислушкива да га неко зове,
Са Чакора из шуме борове.
Пас му сву ноћ поред тора вије
То му јутро кокот пјева није,
Па како је опучила зора
Крену Раде путем до Чакора,
Рекао би да га нешто вуче
Ђе је Бранка погинула јуче,
Кад је био на прве богазе
Куда људи и коњи пролазе,
Код два бора два њена врсника
Мртва Бранка ал нема крвника,
Који овдје крв њену пролише
Да им Раде зубима кидише
Једва Раде препознаде Бранку
На црноме јутру и уранку,
У крв коса огрезнула густа,
Убио је метак поред уста,
Просут мозак по јелову грању
Што бијаху навалила на њу,
Заклали су преплашену женску
Ни за паре ни за љубав вјерску,
Нит од какве муке и невоље
Но да гадне страсти задовоље.
На зло Раде нагазио први
Шћер исправи из просуте крви
Па ка јунак и ка Црногорац
Он је мртвој говорио Бранки,
Ка што зборе људи јунаци:
„Јесу ли те сине намучили“,
И шта ли су мене поручили?
У слободној држави и земљи
Да ти мозак купе родитељи,
Твојијех ми великијех мука
Ако ми се не осуши рука,
Крвнике ће власти прокопати
А ја ћу им кућу ископати“.

* * *

А за спровод да ви причам, брате,
Људи такве жалости не памте
Ту личности долазе познате,
Мудри људи од себе полазе
И на јаде овакве долазе…
За вријеме говора и свега
Ту се бјеше силан народ слега,
Ту се кука и ту се лелече
А мајка јој у кукању рече:
„Куку мене моја шћери Бранка
Како ће те прежалити мајка
Просто што се лани ископасмо
И јединка сина укопасмо,
Ни ово ми није много мање
Но нашега дома ископање.
То нас данас нађе од олоши
Искрај Пећи, чувене вароши“.
А три сестре ка три оморике
Под ударом жалости толике
Сузе им се котрљају с лица
Остале су без брата јединца
Бранка им је мјесто брата била
Сад остале ка тице без крила.
После овог јада и пропасти
То узеше у поступак власти,
У Бијело Поље на суђење
Ту би чудо и изненађење,
Милиција претреса на врата
Док ево ти воде два џелата
Уведоше два зликовца млада
Два крвника поноснога Рада
Једни траже да их ослободе,
Други да их на вјешала воде
Ал крвнике Раде попречује,
За суђење неће ни да чује
Јер сумњаше у судско вијеће
Да их на смрт осудити неће,
И о томе не води рачуна,
Но он с њима да се обрачуна
Но јуначки образ да опере
Како преже и како полуђе
Да с оружјем у судницу уђе
Овај љути Кремештак Чакорски,
А свијетли образ црногорски.
Јунак брате и човек по свему
Крв горштачка узавре у њему
Из потаје оружје потеже
Ко зна левор окле му је био
Гавран му га под крилом унио
Сину Раде као жива муња
А тетејац трже испод гуња
Али не шће од Метеха Раде
Да крвника у суду украде
Но кроз народ и велику масу
По шаржера у прси му сасу
Другом оста живот ка о концу
Потреви се грешка у тетејцу
У цијев му оста чаурица….
Викну маса из једнога глада:
„Аферим ти испод Кома соју
Ти испуни свету дужност своју!“

Напомена: Објављено према књизи Бранка Јокића Записи о Велици и Величанима, у којој је, како наглашава аутор, пјесма преузета из књиге Епске пјесме Васојевића, Комови, Андријевица, 2004. Име аутора није наведено.

[1] Поставља се питање: одакле Шиптари на Чакору? Управо зато што је познато да их никада раније није било у Велици… Одговор се може наћи (и) у Управи за некретнине Црне Горе: према тамошњим посједовним листовима, јасно је да су многи Величани продали посједе (ливаде и пашњаке) у Бјелухи, својим сусједима из Пећи, Бролића, Дечана и Скића (један Шиптар је власник и повелике имовине у Волујаку). Уз то, Величани, који су живјели у Метихији, послије Другог свјетског рата, прилично надмено и пријетећи, позивајући се на „братство–јединство“ и на „добросусједске“ односе с Шиптарима, који су наводно „бољи него са овдашњом браћом“, као и на „своје право“ да коришћење чакорских пашњака могу „уступити коме хоће“ насилно, а савакако уз материјалну надокнаду, у чакорске и бјелушке катуне и станове, насељавали су Шиптаре, који су имали велика стада оваца, говеда и коња, па је планина, која је од вајкада припадала само Величанима, постајала тијесна. Због тога је било и оштријих међурођачких свађа, јер су се Шиптари понашали не само као „свој на своме“, него су правили и разне инциденте (крали стоку, плашили чобане и планинке, итд.). Све је то, на крају и резултирало и овим злочином.