Пише: Ненад Благојевић
Рођени смо као Срби. Ником нећемо дозволити да нам брани да покажемо да смо на то поносни. Нисмо ми криви што они нису Срби. Вера која краси наш народ је православље. Љубав, част, правдољубивост којом православље испуњава душу је привилегија одабраних. Историја народа коме припадамо саткана је од праведности, храбрости, чојства, истине, племенитости и искрене љубави. Љубав која испуњава срце Србиново усмерена је ка породици, нацији, пријатељима, добрим људима, онима који су се покајали, али изнад свега ка Светосављу и Отаџбини.
Управо од момента када се у српској историји појављује Растко Немањић, као народ крећемо оном уском али једино исправном стазом. Стазом Светосавља, добивши најважнију компоненту наше корачање постаје још сигурније и стабилније. Читајући о прошлим временима видимо да су она у највећој мери прожета муком и патњом. Видимо да су периоди благостања веома кратки. Оно што не можемо а да не приметимо, јесте да та мука и патња увек долази диригована споља. Приметно је да иза ње увек стоје неки „пријатељи“: Немци, Енглези, Мађари, Бугари, Албанци … Исто тако, не можемо а да не уочимо да у тим најтежим моментима увек спасоносно преовлада она наша унутрашња снага. Снага којом је испуњена душа Србина. Увек преовлада онај суштински део који нам и у моментима кад све изгледа безизлазно врати понос, улије храброст и истрајност.
Човек припадност полу добија рођењем и без свог утицаја. Исто тако припадност нацији одређена му је судбином. Ништа се на овом свету не дешава случајно. Зато ако нам је судба одредила да припадамо српској нацији, то значи да се од нас очекује да наставимо истрајно путем који су Срби пре нас одавно утабали. Баш онако како се очекује да онај ко се родио као мушкарац уистину то и буде. Не треба да сумњамо у промисао Господњу. Тиме бисмо себи само на плећа ставили још један неопростив грех. Сама чињеница да смо својим рођењем добили задатак да бранимо православље је довољан знак да смо то и способни да чинимо.
Наравно, то важи за оне искрено верујуће, оне који су поносни што су Срби. Ови други, који све доводе у питање, па и Божје одлуке, свакако да не могу опстати на том путу. Тамни вилајети њиховог испразног ума врло брзо ће прогутати њихове неверујуће душе. Такви никад више неће уживати у срећи која милује душу дајући јој испуњеност и спокој. Прави светосавац је нешто сасвим друго. Србин је увек свим расположивим снагама бранио од јачих своје право на постојање. Право на живот праведног, часног и поносног човека није дозволио никаквој сили да му одзме, без обзира на њену снагу и величину. А како се понашао кад је он био јачи, најлепше описује проповед немачког протестантског свештеника из 1945 године:
„…Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци , Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су СРБИ.
Ми смо их раније само површно познавали. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили њиховој Отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора насилника. Па не само да смо то чинили већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари и Хрвати … Знали смо да се овде међу нама налази 5000 Срба официра који су некад представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да „ко се не освети – тај се не посвети“ , и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим како је било ?
Када су покидане логорске жице и када се 5000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – СРБИЈА!
Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгојени у њиховом Светосавском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео …
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.“
Фридрих Грисендорф
Тај победнички пут је јасно исцртан и не сме се мењати. Не сме се одустајати од борбе за правду , истину, православље. Морамо се борити, и у тој борби поштовати кодексе наших предака . Кодексе који нам јасно говоре да морамо да наступамо храбро, да поштујемо породицу, никад не заборавимо претке, да неизмерно волимо Отаџбину, да се кроз живот крећемо Светосавски. А Светосавље нам јасно говори да се у добру не погордимо, да се у злу никад не понизимо и да све то прожмемо племенитошћу какву познаје само православно српско срце. Али исто тако Србин зна да од боја, који је са западним силама зла неизбежан, не сме узмицати. Сукоб који покварени умови не дозвољавају да избегнемо храбро ћемо прихватити, како доликује српским вуковима. Када је већ неизбежно, зарежаћемо и показати зубе непријатељима, опомињући их још једном. Они који не схвате ни ову поруку, мораће да осете оштрину зуба српског вука.
Наше понашање мора бити у складу са нашом судбом . То значи да осећање части, поноса, правде, готово несталих вредности на овој планети, мора остати саставни део душе Србинове. Са тим вредностима нема компромиса. Јер српски народ је управо онај народ који није прошао ту њихову „еволуцијску“ промену која налаже савијање кичме и пузање. Српски народ не може да пузи, не савија кичму када се то неком прохте. Али српски народ је исто тако пун правдољубивости и љубави коју је увек неизмерно давао кад год му то дозволе, увек када се за то укаже прилика.
Ми од других никад нисмо тражили пузање , ни онда када смо их, натерани на сукоб, поразили. Није Србима важно какав ће ход други да изаберу, тај избор је ствар њихове одлуке. Њихова судбина је њихов избор. Има само један избор који не дозвољавамо. Избор којим покушавају да мењају нашу судбину. Ником није допуштено да својим ходом покуша нас да гази. Па и онда када је њихова физичка надмоћ евидентна, немогуће је савити кичму правог Светосавца. Немогуће је понизити искрену душу.
Тада они у својој немоћи и бесу због неуспелих намера често одузимају овоземаљске животе српске. Тај чин зверства, који испуњава њихова неверујућа срца, врло брзо их тера да постану сведоци за њих застрашујуће истине. Истине да су тиме само утврдили два одавно позната пута. Њихов пут ка понору зла, из ког нема повратка. И онај други, пут овенчан славом, који припада српском народу. Светосавац своју судбину увек прихвата храбро, не доводећи Божје одлуке у питање. Таквим ставом не дозвољава овоземаљским слугама сатане да га сломе.
Носећи свој колац кроз улице београдске, храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник:
Мајко моја на млијеку ти хвала
Ал не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти
Ко се боји Бога истинога,
Не боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује.
Данил свети међу лавовима
Неповређен оста од зверова;
Три отрока у пећи огњеној
Живи бише, живи остануше,
Усред огња Бога прославише
Са ангелом, Божјим послаником
Као Ноје у свету злобноме,
Ко Лот свети у Содому бесном.
И ко Јосиф у Мисиру гнилом,
Тако Данил посред Вавилона
Оста веран и оста праведан
Са три своја пријатеља млада:
Ананијем и са Азаријем
И са младим верним Мисаилом.
Муке бише, муке и минуше,
Мучени се славно прославише
У бесмртном царству Христовоме
Ђакон Авакум је само један од најсветлијих примера српске духовне надмоћи. Управо оне снаге коју су показали и они Срби који су изашавши из казамата и концетрационих логора ових који нам данас деле лекције о хуманости. Они су тада миловали и давали бомбоне деци својих тлачитеља показујући снагу православља. Подсетивши свет још једном да Срби јесу неустрашиви ратници, али да никад нису побеђивали зато што су им топови највећег домета или зато што су им пушке најпрецизније. Већ увек и једино зато што је душа испуњена православљем непобедива.
„Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало , али начин на који ћемо догађаје поднети зависи у доброј мери од нас самих, дакле на то треба трошити снагу и обраћати пажњу.“
Иво Андрић
Токови догађаја који прате наше животе су иста она искушења која су пратила и наше старе. Можда нам само делују другачије, а истина је само да су прилагођена времену у коме живимо. Зато треба да се упознамо са делима својих предака , са њиховом правдољубивошћу, вером, чашћу и одлучношћу. Упознајући њихове поступке, знаћемо како ми да се поставимо данас. Читајући историју, јасно ћемо знати ко су нам пријатељи а ко не. У чијој близини смемо мирно да спавамо, а чије поклоне не смемо да примамо.
Не смемо бити наивни и веровати неком само зато што је ставио машну на оно што нам нуди. Добро је познато Светосавцима да те понуде, које стижу са Запада тако лепо увијене у разне машне, служе само да се ми замајавамо отварањем, верујући у нечију реч и искреност. У ствари, ти поклони лицемера само им омогућавају више времена за још квалитетнији и јачи напад на нас. Зато нам не треба ничија неискрена дарежљивост. Понизност на коју толико желе да нас натерају исто тако никад нећемо прихватити. Познато нам је да они који су спремни да пузе могу само добити статус робова. Онај статус који „цивилизовани“ Запад жели свима да наметне.
Србин никад није тражио нити живео од нечије милостиње, а још мање дозвољавао горима од себе да га понижавају. Искомплексираност коју Запад носи у себи мораће негде друго да лећи. Србија је погрешна адреса за то. Њихова давна жеља је да и они поседују нешто довољно вредно да би могли да буду поносни као Срби. Не вреди, жеље су једно али стварност је већ нешто сасвим друго.
Да би један народ имао чиме да се поноси, потребна му је права вера, чиста душа и часна прошлост. Веру је Запад издао, душу су одавно изгубили, а за прошлост им је касно. Нису спремни да мењају себе, па им нема ни будућности. Када су бирали пут, то су сами чинили, зато ће тим путем морати и да наставе сами. Касно су схватили шта су изгубили. Што се тиче нас Срба, свако би могао бити још бољи, али сигурно нећемо поћи њиховим путем и постати гори. Сачуваћемо своје душе, остати трезвени. Наставиће и ови нови Срби да побеђују, исто као и њихови преци. Пробудиће се брзо тренутно уснула светосавска душа, и наставити да плете тако познате венце части и славе.
Фонд стратешке културе
