Сећање на руског пуковника Рајевског који је даo живот за Србију

Пише: Ратко Паић

Руски пуковник Николај Рајевски је оставио великог трага у историји Србије, а такође и у историји светске књижевности, јер да није било њега, вероватно не би била написана ни најпревођенија књига свих времена после Библије.

Успомене на њега су и јуче традиционално освежене у Горњем Адровцу код Алексинца у присуству бројних високих званица и гостију. Ко је дакле био тај човек о коме је реч – Николај Николајевич Рајевски?

Рајевски, који је погинуо пре тачно 137 година у борби за слободу Србије и српског народа, био је руски официр који се по сопственој жељи упутио да пружи допринос у рату против Турака. Занимљиво је и његово порекло, с обзиром да је његов истоимени деда са Кутузовом предводио руску војску која се бранила од Наполеонове инвазије, а отац му је такође био генерал коме је Пушкин посветио поему „Кавкаски заробљеник“. Напослетку, и он сам се сврстао у тај низ чувених предака, јер је као добровољац, заједно са преко 3.000 других Руса који су притекли у помоћ српској војсци, учествовао у српско-турском рату 1876. године, где је и погинуо предводећи контранапад на Турке који су кренули према Алексинцу са силом од 60 хиљада људи.

О тежини те битке најбоље сведоче подаци да је однос снага био три према један за Турке, и пет пута већи у артиљерији у турску корист. У извештају Радомира Путника, каснијег чувеног српског војводе, писало је «да су се цеви пушака толико загрејале, да више нису биле за руковање». Осим тога, страхота ратовања се види и из чињенице да је тих дана изгинуло 20.000 Турака, а на српској страни је погинуло или рањено 9.000 људи, међу којима и 31 руски официр.

Иначе, у свом кратком 36-годишњем животу, Рајевски је успео да остави дубоког трага и у руској уметности. Ради се о томе да је Лав Толстој, класик руске и светске књижевности, написао своје ремек-дело, роман „Ана Карењина“, инспирисан управо Рајевским, јер му је он послужио као узор за главног јунака – грофа Вронског.

Имајући у виду значај и обим битака код Алексинца, као и личну жртву Рајевског, сваке године се тамо врши подсећање на историјске догађаје, и то у Горњем Адровцу, где је на месту погибије руског пуковника подигнута црква која плени пажњу. Тако је било и јуче, када су се у њеној порти окупили многобројни гости којима је стало да се та традиција одржи и прошири и на друге садржаје.

Међутим, без обзира на то што се и даље са ентузијазмом евоцирају успомене на такве важне људе и догађаје, имам утисак да је у данашњем времену у коме господаре телевизијски програми са лаким садржајем, многима важнија чињеница ко је добровољно ушао у кућу великог брата, него ко је добровољно ушао у судбинску битку за ослобођење, па макар то било и пре 137 година.

Па ипак, сећање на Николаја Николајевича Рајевског је и овог септембра достојно обележено, а постоје идеје и да се у његову част подигне споменик, те да се убудуће на том месту одржавају разне манифестације ширег карактера. Руски пуковник Рајевски је то заслужио, не само због реалне цене коју платио за српско ослобођење, него и због симболичке вредности његове жртве. Наиме, сваки историјски период има свог Че Гевару, односно човека који је вођен идеалом слободе превазишао свој стварни значај и попримио много већи – симболички значај. А Рајевски је био управо то – симбол за слободу свог времена.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *