Сатирање српског народа

Пише: Гордана Павловић, српска књижевница, члан УКС и редован члан Матице Српске

Сатирање једног народа није само у томе да му заузмеш територију и поставиш своју власт. Потпуно уништење је много перфидније и лукавије. Подлаци ударају прво на децу, језик и историју, јер ако хоћеш да уништиш један народ – унакази му подмладак! Задњих 25 година та игра се игра пред очима свих нас.

Ударили су на децу – почевши од бројних измена у образовању, које је све штурије, сажетије, а наша деца су изузетно паметна и просто вапе за правим информацијама. Уништавају нам ћирилицу – странцизми су освојили језик, а кроз технологију нас приморавају на употребу латинице. Срамота је проћи кроз градове Србије и видети називе, који су неразумљиви, гламурозни, латинични. Наш језик је толико богат и леп, са толико израза да му ниједан други на свету не може парирати.

Историју прекрајају како им одговара, полако из године у годину мењајући издаваче уџбеника (који су све само не српски), избацујући све важно из њих и приказујући Србе као народ који треба да се стиди својих предака.

Игра се јако опасна игра, која ће, бојим се, у будућности имати несагледиве последице! Породица, као стуб друштва, је урушена; егзистенција доведена на минимум; пажњу нам одвраћају глобалним и локалним аферама, док у позадини црви праве све веће црвоточине, остављајући само трулеж иза себе. Оно што је поражавајуће је да мало људи размишља о томе, а они који могу речима, делима да покажу да смо свесни тога шта нам раде – ћуте! Да ли из страха или због материјалне надокнаде да уста држе затворена – не знам!

Нису опасне бомбе, меци, којима су нас засипали (што им никада нећу опростити) – једном се умире – опасна је подлост, подривање, систематско културно-историјско затирање, које води потпуном истребљењу свега српског! Невидљиви, а моћан непријатељ, којем да би се супроставио, мораш видети потез унапред.

Код нас паметни ћуте, будале паметују, школовани гладују, приучени извољевају; све се норме искривиле, па оно што је зло и наопако сада на највишој лествици вредности, а добро и племенито у бестрагије бачено.

Што накардније – то прихваћеније; што часније – то одбаченије!

Глупани громогласни, интелектуалци безгласни… Остадосмо љуштуре од онаквих предака и њихових подвига… Срамота! Пусти запад и његове ђавоље канџе, што их је зарио у нас, па никако да нас пусти. И неће – јер заборавити не може никада оно што нам дедови и прадедови извојеваше, што Србију прочуше у целом свету!

Е, тад се знало ко је Србин!

А сада, бројимо смртовнице и гледамо како одлазе од њиховог „обогаћеног уранијума“ (морали су га обогатити, да покажу како имају и могу, да траје деценијама и деценијама) млади и стари, људи у најлепшим годинама…

Гробља нам све већа и попуњенија, а игралишта и паркови све празнији…

А будућност…

Да ли ће наша деца, деца наше деце знати своју традицију, порекло, обичаје, писмо – ћирилицу, или ћемо за 15-20 година, гледати у своју унучад, питајући се којим то језиком говоре, о чему причају, и како се понашају? Да ли ћемо, заиста, дозволити да заврше, уз наше немо одобравање, оно што су започели 1999. године, да нас сатру и затру?! Да ли ћемо, врло брзо, дочекати да и своје православне обичаје и оно што су очували наши преци у много тежим и горим временима, славимо по неким другим начелима?

Изгледа да ће бити по оној: „Ко преживи – причаће!“, а како ствари стоје, сви ће Срби стати под једну шљиву, ако се и она не осуши од јада и чемера, од неправде и зла, од туге и боли…

Нека нам је драги Бог у помоћи…

Српска књижевница Гордана Павловић
Члан УКС и редован члан Матице Српске




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *