Саша Медаковић – јунак са Динаре

Савица Сале Медаковић, од оца Бранка, је рођен 12. марта 1969. године, у Книну. Завршио је средњу школу и након тога отишао на служње војног рока у ЈНА 1989. године. Био је у Нишу, као припадник специјалне јединице. Још тада у војсци био је са својом јединицом послат на Косово и Метохију (Ораховац, Гњилане…). У војсци је добио и црни појас, иако је још као дечак почео да тренира и карате и џудо. Био је спорстки тип, ведрог духа.

Savica-Medakovic

Доласком из војске, тражио је посао али није имао успеха. Желео је да се осамостали. Крајем децембра 1990. године долазе код њега кући војни полицајци и траже да се професионално ангажује. Прихватио је, и кренуо са њима. Врло брзо је упознао и Капетана Драгана и постали су не само саборци, већ и пријатељи. У војном кампу, у Голубићу обучавали су младе момке за борбу. После неког времена прекомаднован је у састав специјалне полиције РС Крајине. Заправо само је СМБ униформу заменио са полицијском. Даноноћно је био на терену, ишао је често на извиђања… најчешће на Динару. За то време његови другари су се занимали фудбалом и којечиме.

Са Капетаном Драганом и ЈЕДИНИЦОМ повукао се у камп у Голубићу, када су почеле размирице и свађе међу политичарима РСК. Нису желели да учествују у том циркусу. Желели су само да бране свој народ. А не да буду слуге политичара!

Када су усташе почеле агресију на Крајину 21. јуна 1992. године (ту су учествовале усташка 113. шибенска и 142. дрнишка бригада), иако је било неколико дана пре тога потписано примирије због Дечијег фестивала у Шибенику… Сале Медаковић је кренуо са својом специјалном полицијском јединицом одмах у борбу. Гранатирање Миљевачког платоа од стране усташа, трајало је данима. Било је мртвих и масакрираних на све стране. Усташки терорости су заробили неке Србе, па одвели у војне затворе у сплитску Лору и шибенске Кулине, и тамо их месецима стравично мучили.

Сале Медаковић, иако је био прехлађен тих дана, ипак је са својом ЈЕДИНИЦОМ кренуо на терен јер је требало извлачити рањенике. Ту акцију спасавања преживелих и рањених 21. јуна 1992. водила је још увек команда ЈНА, са генералом Торбицом на челу. Било је проблема око команде, људства и целе организације, јер се ЈНА заправо повлачила из Крајине, а СВК није још била формирана и довела до могућности да сама може извршавати борбене задатке. Резултат ове монструозне усташке агресије је био 40 масакрираних тела припадника Територијалне одбране РСК, од стране усташке 9. гаридијске бригаде ХВО, где ни рођаци нису могли да препознају своје настрадале. Усташки крвници су те лешеве бацали у неку јаму поред села Дриновци, а потом затрпавали смећем!

Сам чин погибије Салета Медаковића је био приликом једног усташког тенковског удара. Месецима раније Сале се није одвајао од панцира. Међутим, када је поред себе видео момка који није имао ни пуних 18 година, скинуо је панцир и дао њему, јер је видео да се младић силно уплашио. Није прошло дуго, поред њега је пала граната и гелер му се забио у срце. На месту је остао мртав. Оклопним транспортером су га пребацили до книнске болнице, надајући се да је жив. Сахрањен је 24. јуна 1992. на гробљу у Книну, у породичној гробници.

Када је кренула усташка злочиначка акција Олуја августа 1995. његови родитељи и сестра су кренули за Србију. Отац Бранко је умро 1995. године. Салетов гроб је скрнављен годинама након Олује. Касније 2003. године Савицина мајка Радојка Медаковић отишла је у Книн, не би ли обавила ексхумацију сина и пренела у Београд. Како је ушла у гробље била је легитимисана од усташке полиције. Успела је у својој намери и сахранила сина у Београду на Новом Бежанијском гробљу, парцела 50. Живи у Београду као подстанар.

Влада Републике Српске Крајине је Савицу Сашу Медаковића прогласила првим херојем РСК, још на седници у Вуковару 1992. године.

Sasa-Medakovic-1969-1992

Вечна му слава и хвала.




5 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *