Шарене лаже

Вук Драшковић
Фото: Јутарњи лист

Поштовани,         

Моје име је Драгица Берчек. Мајка сам Берчек Бранка, који је пред српским судовима, у име Народа, неправедно и у незаконито спроведеним судским поступцима, правноснажно проглашен кривим за злодела која није починио, и при том осуђен на четрдесетогодишњу робију (процеси Стамболић-Будва и Ибарска магистрала).

Уважени професори, новим апелом са новим аргументима, у старом маниру, указаћу Вам на још једну од многих превара у режији поступајућих судија (претходну објаву погледати на линку). Намера ми је иста – да заинтересоване међу Вама подстакнем да Ви, као позвани, сагледате ова документа и да, ако нађете за сходно и оправдано, пред студентима и струковном заједницом станете у заштиту професије, или то бар покушате. Као и раније Заштитник грађана зна да ми жељно ишчекујемо његов штит!

Напомена: Линкови воде ка изводима докумената која су достављена у прилогу у фолдеру Вук Драшковић, верзије наводног атентата у Будви (срж докумената). У случају да сам Вас у претходном тексту заинтересовала за даље истраживање, изворна документа се налазе у фолдеру Комплетан судски спис предмета ‘СТАМБОЛИЋ-БУДВА’.

Превара коју ћу осветлити почива на два међусобно супростављена сведочења Вука Драшковића о наводном атентату у Будви 16. јуна 2000. године и поврх свега, подједнаком егзистирању обе те верзије у правноснажној пресуди, уз ћутање о томе, од стране поступајућих судија.

Од изузетне је важности да знате да су ови моји иступи усмерени само и једино против пресуде и ових поступајућих судија, који су те и такве пресуде смуљали, занемарујући основна начела кодекса судијске етике.

Након наводног покушаја убиства Вука Драшковића у Будви 16. јуна 2000. године и извршеног увиђаја на лицу места, у данима након тог догађаја криминалистички техничари су израдили скицу унутрашњости стана и одређивање балистичких путања пројектила. За сагледавање аргумената који ће уследити важно је да Вам овај документ све време буде отворен – нужна замена за рекострукцију догађаја која је шапом поступајућих судија строго забрањена.

Сведочећи пред истражним судијом 18. августа 2003. године и пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду 25. октобра 2004. године, Вук Драшковић је описао критични догађај (погледај записник о саслушању сведокаизвод из транскрипта, Драшковић Вук).

Када се та казивања Вука Драшковића доведу у везу са напред представљеном скицом унутрашњости стана и записником о увиђају од 16. јуна 2000. године, представа о критичном догађају је следећа: Вук Драшковић је седео на двоседу (графика са бројевима 18, 19, 20)/ погођен је у лево ухо из правца левог полупрофила/ бацио се и заклонио иза фотеље (наслоњена леђно уз бетонски стуб)/ домогао се и заклонио иза носећег бетонског стуба (квадрат са бројевима 14, 15)/ извиривши задобио је другу повреду – окрзнута му је десна слепоочница/….

Међутим, у току главног претреса и извођења доказа, мимо зацртаног плана и очекивања тужиочеве стране, суд је 16. фебруара 2005. године одредио судско медицинско вештачење насталих телесних повреда Вука Драшковића, које вештачење је поверено сталном судском вештаку проф. др Душану Дуњићу.

Вршећи налог суда, за потребе судскомедицинског вештачења проф. др Дуњић испитао је и прегледао Вука Драшковића, као и доступну медицинску документацију, те је сачинио документ судскомедицинска експертиза од 28. фебруара 2005. године. О свом налазу проф. др Дуњић сведочио је и пред судом на главном претресу (погледај 31.03.2005.транскрипт проф. др Дуњић Душан).

Вук Драшковић је, за потребе те судскомедицинске експертизе, наглавце променио и уподобио свој првобитни исказ дат суду тако што је проф. др Душану Дуњићу дао другачије сведочење о критичном догађају! У делу судскомедицинска експертиза наловљеном као анамнеза, проф. др Дуњић Душан наводи: (цит.) „Описује цео догађај од 16.06.2000. године. Наводи да је критичном приликом седео у фотељи, у приземљу свог стана у Будви. Први пројектил га је погодио у десну слепоочницу, након чега је успео да се заклони, али је након тога задобио и дургу повреду у пределу леве ушне шкољке.

Када се ова измењена верзија сведочења Вука Драшковића доведе у везу са напред представљеном скицом унутрашњости стана и налазом и мишљењем проф. др Дуњића, сада је представа о критичном догађају битно различита: Вук Драшковић седи у фотељи (наслоњена леђно уз бетонски стуб)/ окрзнута му је десна слепоочница док је лицем гледао ка нападачу/ заклонио се иза бетонског стуба где је извиривши левом половином главе задобио повреду левог уха.

Драшковић је наглавце изврнуо своје првобитно сведочење дато пред судом изменивши, не само своју почетну позицију у стану током критичног догађаја, већ је и изменио редослед задобијања повреда!

  • Пред судом је тврдио да је седео на двоседу и бацио се иза фотеље, док у уподобљеном исказу за потребе експертизе седи у фотељи!
  • Пред судом је тврдио да је прво задобио повреду левог уха из правца левог полу профила, а као другу повреду навео је окрзнуће десне слепоочнице; док је у уподобљеном исказу за потребе експертизе окрзнуће десне слепоочнице прва повреда!, а повреда левог уха је друга повреда!

О изнудици која је принудила великог везира Изногуда да за потребе непланиране судско медицинске експертизе наглавце измени своjу причу и да ли је и која од тих прича истинита ја нећу бистрити тај муљ јер, како сам то на почетку овог писма навела, моји иступи су усмерени само и једино против правноснажних пресуда и поступајућих судија. Заинтересовани међу Вама нека иду трагом да по налазу судскомедицинска експертиза (страна 4-5), сведочењу на главном претресу проф. др Дуњић Душана и локацији оба ожиљка ниједна од две повреде, ако је настала тангенционим дејством пројектила, није настала из правца левог полу профила….

Осуђујућа пресуда у првом степену, која је касније потврђена и постала је правноснажна, заснива се на сведочењу Вука Драшковића које је дао пред судом на главном претресу 25. октобра 2004. године, које сведочење представља прву верзију критичног догађаја (погледај извод из првостепене пресуде К.П 6/03 страна 98). Такође, иста пресуда се подједнако заснива и на судско медицинској експертизи проф. др Душана Дуњића од 28. фебруара 2005. године, која експертиза почива на Драшковићевој измењеној верзији критичног догађаја (погледај извод из првостепене пресуде К.П 6/03 страна 130-132). Да ли ова одлучна чињеница може и сме овако да егзистира у једној правноснажној пресуди, на Вама је да то и кажете, ако желите.

Одбрана оптужених и оптужени су небројено пута молили суд и указивали током главног претреса и касније у изјављеним жалбама на насушну потребу да се изврши реконструкција критичног догађаја. Чиста образа одбрана оптужених била је сагласна да се реконструкција изврши у Србији у неком простору где би на основу списа био симулиран амбијент стана, односно да није потребно да се реконструкција врши у Будви. Поступајуће судије нису имали слуха за те вапаје, или им је нешто друго, много малигније, блокирало ухо опредељено ка одбрани.

Мој син је у жалби против пресуде Кж. I ОК 2/06 на страни 41-44 указао суду на ту Драшковићеву промену исказа, на проистекле последице из судскомедицинске експертизе проф. др Душана Дуњића и др. Трећестепено веће Врховног суда Србије у пресуди Кж.III о.к. 1/06 од 27.07.2007. године на страни 11-12 исмејало је те жалбене наводе рекавши, парафразирано, да Бранко не зна да чита и да није способан да разуме прочитани текст!? То што је по њиховој оцени Бранко неписмен и глуп, за мене није вредно пажње – да части имају рекла бих да им то баш и не служи на част. Али, итекако јесте вредно пажње ако су они слепи код очију – као што јесу; као и то да, шта се и како десило критичном приликом у Будви, по њима нема карактер одлучне чињенице?!

Управо то трећестепено судско веће „писмених и виспрених” је демонстративно напустила председница већа суткиња Милена Инић Дрецун рекавши да не жели да учествује у кршењу закона и законских процедура од стране суда…. Суткиња Милена Инић Дрецун је, немогавши другачије да одбрани судијски интегритет и етички кодекс, поднела оставку на место председника судског већа и оставку на место судије, због чега је ова пресуда сама по себи додатно незаконита јер ју је донело неправилно састављено веће од само шест чланова! У Србији, пред тим правосуђем, одбрана оптужених није могла да докаже чак ни ту ноторну истину да је једна председница судског већа и судија поднела оставку и да то веће, као такво, након тог чина више непостоји!?

Оптужујем!

Овим и многим другим примерима из тог судског процеса поступајуће судије показали су да им је било сасвим свеједно шта сведоци тужилаштва говоре, какве доказе прилажу, да ли је или не судско веће правилно састављено – осуђујућа пресуда написана је пре суђења и изван суднице. Јустиција којој су они служили била је слепа, не да не би видела с које стране доказ долази, већ услед самолоботомије ишчекиваног реизбора. Последично била је и промискуитетна и успут глува на само једно ухо! Бринући само за сопствене приходе и напредовање у каријери заборавили су кодекс судијске етике. Срам их било!

Драгица Берчек, мајка




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *