Санкције

Песник: Kentaur Wolf

Када Путин Крим поврати
после скоро по’ вијека,
није јунак ни слутио
каква њега мука чека.

Из „велике“ Црне Горе
поручује њему Мило:
„Ој, Путине ситна рибо
непросто Ти ово било!

Ол’ ми рећи како мога
узет оно што је Ваше?
Овим путем ја ти шаљем
најстрожије казне наше.

Санкције Ти уводимо
кочоперни предсједниче,
сад ћес видјет’ што је сила“
тако њему Мило виче.

Неће више руска нога
црногорске газит плаже,
сад послушај Владимире
што ће Ранко да ти каже!

Кривокапић Ранко збори
прамен косе пријебаци:
„Послушајте сада мене
Путинови освајачи.

Са Крима се повуците
да не шаљем силну војску,
њих стотињак који бране
храбру земљу црногорску.

Ако ова сила крене
у бијесу и у јаду,
руско уво неће остат’
ни’ у Москви главном граду.

До Јапана прогњат’ ће Вас
ова наша војска љута,
дан у који Крим узесте
проклет’ ћете по сто пута.

Економска ми смо сила
привреда нас наша краси,
држава смо еколошка
фабрика се свака гаси.

Туризам нас одржава
као снијег у прољеће,
ово што си урадио
на добро Ти изаћ’ неће.“

Кад с’ говором Ранко стаде
Вујановић ријеч узе,
докле Фићо проговара,
низ образ му теку сузе.

„Слушај мене сада добро
руске земље владаоче“,
Вујановић баш овако
у љутини зборит’ поче.

„Санкције ти уводимо
Ти ћеш због њих пропанути,
без помоћи наше Владо
ускоро ћеш останути.“

Тако Фићо завршава
са говором и са виком,
после њега да говори
дозволио није ником.

Кад порука оштра ова
у „малену“ Москву стиже,
све чланове руске Думе
из фотеља меких диже.

Сергеј Лавров у паници
Владимира љутог’ зове:
„Ја ноћима не зазимам
од поруке страшне ове.

Препа’ сам се предсједниче
порука ме ова мучи“,
а са друге стране жице
Владимир Га мудри учи.

„Право да Ти кажем брате“
Владимир му тихо рече,
„ни Ја нисам равнодушан
порука ме ова пече.

Страх је мене од те силе
Кривокапић коју спрема,
морамо се повлачити
јер Нам друге брате нема.

Што да чиним ни сам не знам
на мене је веља мука,
морат’ ће им извињење
написати моја рука.

Иначе смо ми готови
нико од Нас претећ’ неће,
без привреде црногорске
за Русију нема среће.

Но’ сад ајде мој Сергеје
видиш да је позно вече,
сјутра ћемо о овоме
размишљати“ Владо рече.

Па отиде у ‘аљине
сав пун бриге и безнађа,
од данас се из мојега
пера нова врста рађа.

Поезија због које се
у народу диже вика,
Петар Кочић слично писа’
Ја је зовем сатирика.