Србија

Шајкача није скидана ни пред краљем

Шајкача и Шајкашка област… Да ли су у директној вези? Ово питање о пореклу српске националне капе поново је „отворено“ ових дана поводом значајног датума наше историје – 250. годишњице Шајкашког батаљона.

Када је царица Марија Терезија 1763. године донела одлуку о формирању Шајкашког батаљона на потезу Тител – Лок – Мошорин – Гардиновци – Вилово – Жабаљ, њена првенствена брига није била какве делове униформи ће носити ти српски граничари него да предано бране њене границе према Турској на Дунаву, Тиси и Сави.

Српски шајкаши су били тада одлучујућа сила у одбрани, као и у освајачким походима. Под чијом заставом су се они борили, та застава се победнички вијорила.

Постоји уверење да је Шајкашка област, регион око Титела и Жабља, који и данас носи то име, заправо колевка српске националне капе, шајкаче. Подразумева се да ни поводом овог симбола српског националног идентитета Срби нису сложни.

Многи тврде да ова капа потиче из срца Шумадије или централне Србије, а други, опет, упиру прстом у „чињеницу“ да и само име шајкаче сугерише њено место „рођења“.

„Реч „шајка“ значи галеб на руском језику, а место Шајкаш у општини Тител је родно место ове капе“, каже за „Новости“ Милорад Лонић, уметнички руководилац ансамбла „Вила“, при СКУД-у „Железничар“, основаном давне 1934. године у Новом Саду, који дуже од 30 година проучава српску традицију.

Истиче Лонић да се слободарска капа, шајкача, носила и у делу Срема, била је плаве боје, као небо. Њен симбол, као старе, аутохтоне капе јесте симбол галеба у лету, раширених крила

„Због такве симболике, краљ Милан Обреновић желео је да управо та капа замени фес, који је ношен у највећем делу прекосавске Србије“, вели Лонић.

„Шајкача је у Србију уведена прописом из 1870. године под конкретним именом „шајкашка капа“, дакле као део ношње шајкашких граничара.“

Пренета је, потом, и у пределе Босне и задржала се до данас на подручју Озрена и северне Босне, па и до крајњег запада. И тамо је била синоним слободарских идеја.

Али, власти устоличене после Другог светског рата протерале су шајкачу, казниле је јер је била део униформе краљевске војске. Замењена је „титовком“. А шајкачи је додељен статус ретроградног и превазиђеног симбола.

„Шајкача треба да стоји на пиједесталу као српски бренд“, закључује Лонић. „Она има леп облик, практична је, лако се савија и задене за појас, а зими, навучена преко ушију, „чува главу“. Некада се шила овде, у Војводини, а данас је таквих мајстора мало и има их само у ужој Србији.“

Ове Лонићеве тврдње немају упориште у експонатима Музеја Војводине у Новом Саду. Веселинка Марковић, виши кустос-историчар, и Синиша Јокић, кустос-историчар, поводом 250 година од оснивања Шајкашког батаљона приредили су ових дана изложбу докумената „У срцу нам шајка“ у знак сећања на храбре Шајкаше.

„Припремали смо изложбу девет месеци, али нисмо наишли на податак да је шајкача „рођена“ у Шајкашкој“, каже Марковићева. „Слике шајкаша у униформама не упућују на закључак да је капа коју су носили заправо шајкача.“

У вези са шајкачом има и неспорних чињеница. Њена историја протеже се до средине 19. века. Срби су пре шајкаче и шешира носили црвене турске капе – фесове. Половином претпрошлог века аустроугарска војска, као и друге европске војске, схватила је да шарене, накинђурене униформе које су се до тада носиле нису практичне, лоше се уклапају у околину и блато их је за кратко време хабало, а непријатељу су биле лако уочљиве из даљине.
Зато је, каже предање, аустроугарској армији направљена нова униформа. Капа је била шајкача. Нова униформа се,међутим, није допала владару Францу Фердинанду, па је урађено ново решење, а постојеће већ сашивене униформе је купила Србија у четврт цене.

Посластица у овој причи гласи:царску аустроугарску војску, неколико десетина година касније, српска војска „потукла“ је баш у тим, јефтиним униформама.

После опремања српске војске новим униформама 1870. први рат у којем се шајкача показала био је рат против Турака 1876-1878. Да би мобилизација била што бржа, народу су подељене униформе да их држе код куће. Народ ко народ, почео је да носи делове војне униформе и у свакодневном животу. Имати део униформе на себи било је за понос, јер ко има униформу значи да је војник спреман за рат и јунаштво.

Срби су као део мушке народне ношње тада почели да носе такозване „бриџ“ панталоне – горе широке, а испод колена сасвим сужене, и – шајкаче. Добровољци из Балканских ратова и Првог светског рата из Србије преносе шајкачу и у друге српске крајеве, где се носила у Херцеговини и у Лици до после Другог светског рата.

Извесно је да ће се о колевци шајкаче Срби још дуго усаглашавати и „надшајкавати“. Таква нам нарав. Но, најбитније је да нам из сећања никада не ишчили ни шајкача ни шајка.

Није скидана ни пред краљем

Шајкача је била капа за сваку прилику. Ни пред ким није скидала – па ни ни пред краљем. Скидана је једино пред Богом, у цркви. Носила се према расположењу – натучена на чело, повучена назад на потиљак, нахерена, набијена на уши, зими са спуштеним бочним странама…. Имала је и друге намене: у њој су се чувале паре, држала затакнута писма из даљине, њоме се брисао зној на њиви. А за време дремке, у хладу под шљивовим стаблом попут малог сунцобрана, штитила је лице уснулог домаћина.

Напиши коментар