Русија враћа ратне генерале

Марина Рагуш

Сергеј Макаров, генерал-пуковник и бивши командант Северно-Кавкаског војног округа и Анатолиј Хруљев, генерал потпуковник и бивши командант 58. Армије биће ускоро враћени из пензије у коју их је из политичких разлога послао бивши министар одбране Анатолиј Сердјуков. Председник Русије Владимир Путин намерава да рехабилитује војне команданте са борбеним искуством који су били склоњени из политичких разлога. Макаров и Хруљев тек су неки од њих.

Августа 2008. године двојица генерала командовали су акцијом у Јужној Осетији приликом напада Грузије. Одлучна војна акција, очито није одговарала тадашњем начелнику генералштаба Русије Николају Макарову који их је оптужио за велике губитке на терену и почињене грешке. Права истина налази се у политичкој позадини уклањања двојице генерала који нису имали дилему како треба да реагују у ситуацији угрожености интереса Руске Федерације. Уместо одликовања,  две године касније, уследило је „тихо“ пензионисање. Генералима се стављало на терет да су лоше проценили ситуацију, одабрали погрешне људе за спровођење операције услед чега је дошло до великих губитака и слабе обучености припадника војних снага. Спекулисало се да је Сергеј Макаров, пошто је добио „одговарајући коверат“,  без наређења из Москве, дакле, самостално донео одлуку о упућивању руске војске у тада самопроглашену републику. Истина, која је изашла на светлост дана вољом председника Руске Федерације да рехабилитује официре с борбеним искуством потпуно је другачија:

Наиме тог 8. августа 2008. године када је било извесно да ће велики број људи погинути на терену уколико руска армија не предузме конкретне кораке Сергеј Макаров као командант Северно-Кавкаског војног округа (СКВО) прво је упознао начелника Генералштаба Русије, Николаја Макарова о ситуацији тражећи налоге о даљим активностима припадника армије. Николај Макаров га је упутио на министра одбране Сердјукова којег је било немогуће наћи-док је Владимир Путин био на отварању олимпијских игара у Пекингу.

С обзиром да времена за чекање није било јер су се на терену већ дешавали људски губици, Сергеј Макаров одлучио је да се руска војска упути у Јужну Осетију. Очигледно је да је одлучна акција команданта СКВО била довољна мера страха и опреза и то не само за тадашњег министра одбране Сердјукова. Политичком одлуком уклоњен је човек који је само испуњавао своју заклетву према отаџбини. Да се околности радикално мењају из дана у дан у Русији, показује и смена Сердјукова и постављење Сергеја Шојгуа „човека за ванредне ситуације“ на његово место. Тако на иницијативу садашњег начелника генералштаба Руске Федерације Валерија Герасимова и министра одбране Шојгуа, Сергеј Макаров пристао је да буде на челу Војне академије Генералштаба Оружаних снага, а за остале који ће бити (такође) рехабилитовани тражи се одговарајућа позиција.

Суштина скорашњих промена лежи у припреми Русије за евентуална борбена дејства: „Тренутно се акценат у борбеној обуци будућих официра ставља на проучавање реалног борбеног искуства конфликата и ратова у које је или била увучена или може бити увучена Русија. Реална искуства треба да предају официри и генерали који су у њима учествовали. То је одлука садашњег руководства министарства одбране и она се сада реализује“ – како истиче војни експерт пуковник Владимир Попов.[1]  Није ништа мање важно напоменути, да је Шојгуов долазак на место министра одбране значило повратак на стари систем обуке пре војних реформи. Између осталог све руске војне академије уместо седмомесечне војне обуке сада имају двогодишњу обуку коју ће проводити управо пензионисани или уклоњени војни кадрови с борбеним искуством! Током Сердјуковог мандата отпуштено је преко стотине официра са огромним борбеним искуством!

„Данас Вам подносимо на усвајање план одбране Руске Федерације. План је саставио велики колектив Министарстава одбране и других ресора – тачније 49 министарстава и ресора Руске Федерације. Одрађени су сви детаљи и сви фрагменти (…) Сматрам да је урађена прилично добра анализа шта може да нас очекује у наредним деценијама. Управо зато сматрамо да је документ спреман за усвајање. Наравно, желим да додам да ово није коначна и непроменљива форма. Документ се због разних догађаја око наше земље и разних претњи, несумњиво, може кориговати и биће коригован“ рекао је Сергеј Шојгу, руски министар одбране приликом подношења плана за одбрану Русије главнокомандујућем руске армије Владимиру Владимировичу Путину. [2]

И то није све!

Нове радарске системе Русија поставља ове године у Краснојарском и Алтајском крају као главне елементе противракетне одбране.[3]Заједно са Кином, Русија јача ратну морнарицу. Због компликовања ситуације у Азисјко-пацифичком региону, две земље све чешће јавно маневришу борбени потенцијал којим располажу. Атомска подморница Јуриј Долгоруки-прва подморница пројекта 955 Бореј већ је у саставу Руске Северне флоте. Тренутно се испитује друга подморница пројекта Александар Невски. Поринута је и трећа атомска подморница Владимир Мономах, док се четврта подморница Кнез Владимир налази у фази изградње.[4] Због присутних претњи и чињенице да руске и кинеске ракете буду потенцијалне мете америчких ракета-пресретача „Патриот“ постављеним на јапанским разарачима и опремљене системом „Иџис“-Русија и Кина покренуле су акцију проналажења заједничког адекватног одговора: „Овај проблем је заиста озбиљан. Питање није само када и у којој форми ће бити постављен систем ПРО, него и какав ће бити одговор на то питање. Ако Русија и Кина буду успеле да се договоре о заједничким акцијама у борби против већ створеног система ПРО, то ће бити озбиљан показатељ и дубине поверења наше сарадње и оличење перспектива развоја стања у региону,“сматра руководилац Центра за политичке студије и прогнозе Андреј Виноградов.[5]

На истоку Средоземног мора, почетком следеће недеље група руских војних бродова провешће маневре у обалном појасу Сирије. Сценаријом вежбе превиђено је више од шесдесет гађања на води и испод ње. Поред тога планирана је вежба борбе против диверзаната са „применом специјалног оружја“. У саопштењу руског министарства одбране није наведено о каквом оружју је реч.[6]

Ово су, тек, неке од манифестних новина у реорганизацији Руске Федерације у контексту актуалних дешавања  на међународној сцени. Свакодневно сведочимо примени нове стратегије и тактике одбране руских националних и државних интереса, и то објављивањем одговора на провокације које долазе са запада-на силу не можете одговорити ћутањем! Руска Федерација одлучила је да гласно одговори.

Паралелно са манифестацијама војне силе каквом располажу, тече жестока дипломатска активност званичника Руске Федерације који су се већ позиционирали у „прве борбене редове“ чини се долазеће ако не и одлучујуће битке за опстанак Источне цивилизације! Нема прилике у оквиру рада унутар међународних институција, коју руски званичници неће искористити за одбрану међународног система правде и утемељености начела колективног мира и безбедности:

„У свету долази до изражаја жеља да снага постане одлучујући фактор, да се лични проблеми решавају на рачун других. У тим условима Русија покушава да води одговорну спољну политику, да јача међународне колективне напоре у интересима безбедности и стабилности, да регулише конфликте, тражећи разумне компромисе“[7],рекао је Сергеј Лавров министар спољних послова Русије. Ништа мање значајна била је и порука, првог човека руске дипломатије упућена свету на конференцији за новинаре после разговора са македонским колегом Николом Попоским: „Ми смо против прекрајања граница у Европи. Сви треба да поштују Хелсиншку повељу. То се односи и на ситуацију на Балкану.“[8] Истом приликом, Лавров је подсетио да је: „на Балкану проливено много крви и нико не жели понављање таквог сценарија (…)“. Притом, министар спољних послова Руске Федерације посебно је истакао разочарење реакцијама западних „партнера“ поводом скрнављења српских гробова, споменика и манастира на Косову и Метохији „тим пре што су тамо били и споменици херојима Другог светског рата!“[9]

Тако се један за другим ређају политички одговори званичне Москве као реакција на све већу нервозу која долази са Запада! Нервоза оправдана војном и економском нарастајућом моћи Русије која је одлучила да демонтира последњи западни пројекат „неолибералног освајања света!“ Моменат који је на коленима и видно повређене кичме ишчекивала целокупна Источна цивилизација коначно се забележио као тачка поновног преуређења света. Свет једнаких шанси за све који следе само и једино чврсто утемељен мир и стабилност на основама међународноправних норми-јесте слика која бележи почетак 21. века за који ћемо моћи да кажемо да је век поновног успостављања равнотеже снага на међународнополитичкој сцени. У нашем случају, у случају осрамоћене и понижене Србије ето мапе пута којом треба да иде уколико мисли да опстане.

Уколико, не…онда и немамо права на будућност! Онда и зсалужујемо редовно понављање историјских грешака. Питање је само: Хоће ли нам потомци, чији смо већ преци, моћи (икада) да опросте пропуштену шансу?