Пише: Борис Алексић
Када је 2011. године, тадашњи председник Србије, Борис Тадић рекао да „Србија идеју о стварању велике Албаније сматра опасном, али би могла са тим да живи, ако би постојала споразумна решења“, политичке странке и грађани, бурно су реаговали против те изјаве, док је у српском парламенту поднета интерпелација усмерена на обарање владе, на коју Мирко Цветковић и његови министри, кршећи Устав никад нису одговорили. Са друге стране, када је нова влада напредњака и социјалиста кршећи Устав прихватила све што је Тадићева власт договорила са Приштином и отишла неколико корака даље, чак и до тога да успостави границу, а премијер Дачић понуди свом партнеру у разговорима Тачију, правоснажно осуђеном за најтежа кривична дела, столицу у УН, уколико то буде „део свеобухватног споразума“, грађани Србије су занемели. Управо они политичари који су у предизборној кампањи Србима на Косову и Метохији обећавали да ће до краја бранити територијални интегритет Србије и да ће одбацити до тада постигнуте споразуме Београда и Приштине, кренули су даље путем њихових претходника, који је зацртао Вашингтон – ка стварању велике Албаније.
У преамбули највишег правног акта – Устава Републике Србије јасно и недвосмислено је изражена воља грађана следећим речима: „полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима, грађани Србије доносе Устав Републике Србије.“
Приликом ступања на дужност, председник Републике, пред Народном скупштином полаже заклетву која гласи: „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности.“
Међутим није само позитивно право Србије то које потврђује њен суверенитет на Косову и Метохији, ту су и најважнија међународна акта. Свима позната Резолуција Савета безбедности УН 1244 првенствено се односи на раније резолуције Савета безбедности број 1160, 1199 и 1203, из 1998. године. Резолуција бр. 1160 садржи изјаву признања и јемства суверенитета и територијалне целовитости Савезне Републике Југославије, то јест Србије и Црне Горе од стране Уједињених нација. У њој се посебно истиче да Савет безбедности “Потврђује приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије…” Иста изјава је поновљена у резолуцијама 1199 и 1203 из 1998. године, док се у Резолуцији 1244 из 1999. још изричитије се каже да Савет безбедности „изнова потврђује приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије и других држава у региону, у складу са Хелсиншким завршним актом и Анексом 2.“
Међутим, републичка влада, како она бивша Цветковићева, тако и ова садашња Дачићева је уласком у директне преговоре, завршене споразумима са шиптарским сепаратистима, противуставно започела фактичко признање независности Косова и Метохије. У споразумима који је постигла претходна влада, а садашња прихватила, за административну линију према КиМ употребљава се реч „граница“. КиМ под контролом шиптарских терориста и трговаца људским органима и Србија су према овом споразуму равноправне стране, што значи да су субјекти међународних односа тј. државе. Према тим споразумима становници сваке стране треба да буду у могућности да слободно путују у оквиру или преко територије друге стране. Овакву формулацију могу да пропишу и договоре само суверени чиниоци међународног права и међународних односа тј. државе. У споразумима се прецизирају и права „грађана обе стране.“ Свака страна ће предузети све мере да омогући грађанима друге стране да путују неометано преко и кроз територију друге стране користећи возачке дозволе које су издале њихови матични органи. На овај начин се још једном потврђује да републичка влада фактички признаје Косово и Метохију као независну државу. Ко признаје неки документ, признаје и орган тј. институцију која га је донела.
Шиптари су овим споразумима чак добили право да у личним документима мењају презимена Срба и њихово држављанство. Српска презимена се након споразума у новим документима звршавају на „и“ док је српско држављанство преформулисано у „косовско“. На овај начин, званични Београд је прихватио насилну асимилацију Срба, што представља злочин против човечности јер се силом мења етничка слика и омогућава доминација једне етничке групе над другом.
Да ултиматумима и понижењима из Брисела нема краја доказао је и овлашћени представник владе напредњака и социјалиста, Дејан Павићевић који је у име Републике Србије кршећи Устав прихватио споразум о интегрисаном управљању границом. Споразум није формално потписан, али је Павићевић у име владе послао у Брисел писане гаранције његовог прихватања што има исти значај као да је документ потписан. Након тога Дачићева и Вучићева влада иде још даље и најављује да ће Дејан Павићевић бити официр за везу Србије у Приштини, што је зачетак дипломатских мисија независних држава.
Као круна свега, прозападни медији су најавили сусрет „двоје председника“ Томислава Николића и НАТО марионете Јахјаге у Бриселу под покровитељством ЕУ. Циљ ових разговора је „нормализација односа“ а у ствари коначан чин фактичког признања независности КиМ, сусретом „шефова држава.“ У историји међународних односа и међународном праву је познато да сусрет шефова држава уједно представља и фактичко признање тих земаља, уколико до тада нису међусобно признате. САД су фактички признале Кину, када је 1972. године Никсон званично допутовао у Пекинг и имао сусрете на највишем нивоу, иако Вашингтон пре тога није усвојио декларацију о признању.
Да ситуација буде још гора, Запад приморава Србију, а званични Београд пристаје на договор са највећим криминалцима и злочинцима у Европи данас – онима који и даље проводе геноцид над Србима, бришу све трагове тог древног народа на КиМ, а умешани су у тероризам, трговину људским органима, трговину наркотицима, свирепа убиства итд.
У ситуацији у којој званични Београд прихвата и потпомаже Западу у стварању велике Албаније, поставља се питање какву стратегију Русија може да примени у Србији.Пре свега Москва треба да прихвати чињеницу да Србија није независна држава, са независном владом, већ земља чији је суверенитет озбиљно ограничен утицајем и стратегијом Вашингтона и Брисела, до те мере да српском народу прети нестанак уколико настави да иде тим путем. Наступ САД и ЕУ у Србији није много другачији од Титове политике слабљења „доминантног народа“ и фрагментације Србије. Уосталом тај питомац аустроугарског обавештајног центра у Печују је и деловао у складу са тим циљем и задацима добијеним на Западу.
Као и раније у историји Русија може у својој балканској стратегији да наступи као сила заштитница, која ће овај пут у одсуству међународних уговора који јој гарантују тај статус, инсистирати на поштовању најзначајнијих, општих аката у међународном праву и заштити Срба. У УН не може да буде призната, без обзира на евентуални позитиван став званичног Београда, творевенина која је извршила геноцид над српским народом и која уз помоћ САД и ЕУ српску историју и културну баштину претвара у „косоварску“ јер то очигледно није по „међународним стандардима“. Москва би требала и даље да инсистира на потпуном расветљавању, трговине људским органима отетих Срба, тероризма, трговине наркотицима и других тешких злочина који су чинили и чине Шиптари, као и околности у којима су Срби данас једини народ у Европи који живи у гетима и то у 21. веку. Постојање тајних затвора ЦИА у „Бондстилу“ у којем се чак и по извештају Европског парламента муче отети људи, представља основ за истрагу усмерену против оних чији је пројекат велика Албанија – САД, ВБ и Немачке (ЕУ). Москва има сва права да раскринкава пљачкање српских природних ресурса на КиМ, које се дешава под покровитељством НАТО и ЕУ. Последице НАТО агресије и њихов осиромашени уранијум, али и хемијски и биолошки отрови које су користили у агресији на СРЈ, све више угрожавају здравље грађана Србије, али представљају и опасност за цео регион, те би разматрање те теме требало покренути на међународном нивоу. Геноцид над Србима који се и данас проводи на КиМ – протеривање Срба, њихово претварање у „косоваре“ и претварање српске културне баштине у „косоварску“ је прилика за Москву да тражи нове начине за заштиту српског народа. Руска стратегија треба да буде усмерена на поништавање резултата које је Запад постигао у српским земљама, извршењем бруталне агресије и кршењем императивних норми међународног права.
На крају и суштински Русија треба полако да тежи стварању новог балканског савеза – савеза држава угрожених пројектом независног КиМ. Будући да су САД и ЕУ као улог на сто ставили велику Албанију, нови балкански савез треба Србима да омогућити у једном тренутку, да једном за свагда, реше питање тог пројекта Запада, али не у Приштини и на Кошарама, већ у Тирани.
Оваква балканска стратегија Москве, пре Владимира Путина била је немогућа, али под његовим вођством, можемо да будемо сигурни да се Русија неће помирити са претварањем Србије у малу, а Албаније у велику државу.
