Приче ветерана

Роман Малишев, руски монах који је погинуо за српски народ

Чекао је свитање, лежећи на влажној земљи. Жигало га је смрскано бедро. Премда је чврсто превио рану, крв је свеједно прокапавала кроз завој, и са сваким сатом све више је малаксавао.

Роман-Малишев

Роман се налазио на падини безимене узвишице. Шест метара даље лежали су убијени муслимани, а нешто постранце – Срби Аркан и Башко, његови саборци.

Било их је свега осморица из специјалне јединице „Бели вукови“. Добили су борбени задатак: ноћу да пређу линију фронта и заузму доминантну коту у муслиманској позадини. Извидница је известила да на коти никог нема.

Лако су извршили први део плана, провукли се у муслиманску позадину, али даље – да ли је извидница лоше обавила посао, да ли је противник схватио значај те коте – тек, на врху су налетели на муслимане. Муслимана је било много, најмање стотину, и заметнуо се бој, жесток и нераван, размењивали су рафале са блиског растојања, насумице бацали гранате, међу муслиманима је започела паника и они су наврат-нанос напустили узвишицу. Сада је Роман лежао сам на врху и није знао каква судбина је задесила његове другове – да ли су сви изгинули, или је можда неко преживео.

Био је тешко рањен, и сваки покрет причињавао му је неиздржив бол. Није знао да у исто време Сергеј, уверен да нико више није претекао, тегли на себи тешко рањеног Александра. Они су били последњи преживели из одреда.

Роман Малишев

…Роман Серафимовић Малишев родио се у граду Вјатки у обичној Руској породици. Ишао је у обичну школу и ни по чему се није нарочито разликовао од својих вршњака. Имао је једну љубав – волео је да црта, цртао је добро и занесено, сатима би седео негде у природи, цртајући пејзаже. Та љубав је и пресудила шта ће одабрати после школе, када је искрсло питање шта да студира. Роман је кренуо у Питер (Санкт Петербург), одлучивши да постане сликар. У Питеру је крај кафане „Сајгон“ његову пажњу привукла чудно одевена омладина, то су били хипици. Сквер крај кафане био је омиљено место њиховог окупљања. Уосталом, тамо су се окупљали не само хипици него и панкери, хеви металци, рокери и остали. Било је то 1987. године, на самом крају Совјетског Савеза, и било је модерно бити хипик. Роман је био дружељубив, брзо се упознао са младим „бунтовницима“ и стекао нове пријатеље. Међу хипицима је било доста даровитих уметника и песника, и Роман је убрзо пронашао себи сличне.

Роман се није уписао на факултет, али није намеравао да се врати кући. Остао је у Питеру, животарио од случајне зараде, живео по подрумима међу младим и одбаченим уметницима, какав је и сам био. Били су млади и живот им је био забаван. Једном су отишли као слепи путници на Крим, окупали се у Црном мору и вратили натраг.

У повратку су се неколико дана задржали у Москви и упознали са московским хипицима. Потом су Московљани дошли код њих у Питер. Све то време Роман је цртао и усавршавао се као уметник. Занео се иконама, усхтело му се да савлада технику иконописа, и ускоро је постигао известан успех, али што се више у томе усавршавао, тим је више и више Православље постајало сазвучно његовој души, и хтео је да све више и више зна и уме.

Једног јутра сео је у воз и отпутовао на Валаам у манастир, како би још нешто научио. Намеравао је да у манастиру проведе недељу дана, али прошло је недељу дана, две недеље, читав месец, а Роман никако да оде. Остао је у манастиру и почео да слика иконе. Пробудила се Вера, и Роман је постао искушеник. Годину дана касније посетила га је сестра и зачудила се: пред њом је био већ сасвим други човек, оцрковљен, који течно говори црквенословенски и упућен је у танчине црквене службе.

Роман-Малишев-монахПосле извесног времена примио је постриг и постао монах. Роман је и даље сликао иконе, радио је много и свесрдно, и то му је причињавало радост. Ускоро се млади иконописац прочуо по црквама и манастирима. Почели су да га засипају поруџбинама у све већем броју. Роман је радио самопрегорно, његова вештина је брзо расла.

У то време дошло је до комадања Совјетског Савеза на удеоне кнежевине. По крајинама империје започеше ратови које су демократе лицемерно назвале „кризним жариштима“. Раскомадана је и Југославија. У Босни и Хрватској, у тим такозваним независним државама, започело је масовно истребљење Срба – клали су и убијали читава села и градске четврти, убијали без обзира на узраст и пол, убијали жене, децу, старце, све одреда, као што се коље стока у кланици. Убијани су само зато што су Православци. Западноевропске земље, сва та „цивилизована“ банда, одобравала је и подржавала масовна убиства Срба, али чим су се Срби латили оружја и почели да се бране, сместа загаламише о српском фашизму и национализму. Амерички авиони почеше да бомбардују српска села и градове, Југославију су покушавали да блокадом угуше.

Сазнавши за то, Роман одлучи да оде у Босну да ратује. Дође своме духовном оцу и изнесе му своју одлуку.

– Благослови, оче!

– Не – узврати му духовни отац. – Није то за тебе, ти имаш сасвим други пут у овом животу, теби је Господ дао таленат, и још га ниси до краја разоткрио. Остани у манастиру!

– Не могу, оче, душа ме боли за браћу Православну, хоћу да им помогнем.

– Ако одеш у Босну, тамо ћеш и остати, нећеш се вратити. Боље ти је да останеш у манастиру!

И Роман је остао. Наставио је да ради. Једном је у манастир стигло писмо са Свете горе, до које је такође стигла слава талентованог иконописца. У писму су Романа позвали на Свету гору да ослика иконостас. Духовни отац дао је Роману благослов, и он је кренуо на пут. Пут га је водио кроз Београд, и у једној београдској улици Роман је случајно наишао на Руске добровољце који су дошли да посете своје рањене другове. Душа му је успламтела и похрлио је са њима у Босну.

…Сада је лежао на врху безимене узвишице. Сунце се уздизало све више и више, обасјавајући величанствене босанске планине и долину под њима. Роман је гледао на лепоте које се пружају пред њим, знао је да је то његово последње свитање. Да, у праву је био духовни отац када му је рекао да се из Босне неће вратити. Услед великог губитка крви вртело му се у глави, понекад би га ухватила несвестица и губио би свест. „Само да ме не заробе“ – стигао је да помисли и зачуо кораке. Придигавши се, видео је муслимане како се пењу горе. Аутоматска пушка, одавно спремна за бој, лежала је пред њим, а поред ње гранате. Роман је придигао пушку, проверио нишан и са десет корака опалио по муслиманима. Дугим рафалом покосио је двојицу, а затим је, стиснувши зубе и савлађујући бол, заредом хитнуо две гранате. Крици и јауци који су уследили после експлозије саопштили су му да гранате није залуду бацио. Муслимани су се убрзо повратили и отворили узвратну ватру. Роман је одговарао кратким рафалима, штедећи метке. Време је пролазило, а муслиманима никако није полазило за руком да савладају једну једину ватрену тачку.

Најзад су се двојица „муслића“ прикрала отпозади и засула ту тачку гранатама, али је, чим су одгрмеле експлозије, тачка опет оживела, и на те одважне полетела је узвратна граната. Неравни бој потрајао је више од сат времена, али узвратна ватра је престала тек пошто су муслимани довукли бацаче граната. Потом су се попели на врх, нашли тело Православног ратника и зачудили се. Како то да је, тешко рањен, у таквом стању толико дуго пружао отпор, не само узвраћајући ватру него и бацајући гранате, и никако да га убију. Видели су велики монашки крст, дугу косу и браду.

„Није то обичан човек. Вероватно је неки високи заповедник“ – помислише.

Roman_Malisev_grob

Неколико дана касније Срби су разменили Романово тело и сахранили га са војничким почастима на гробљу Доњи Милићи код Сарајева. На истом гробљу где су сахрањени и други Руски добровољци, њих осамнаесторица. И сви они леже у истом реду, као да стоје у строју: Сергеј Иванов из Питера, Олег Бондарец из Кијева, Руски официр Јуриј Петраш из Белорусије, уралски козак Виктор Десјатов из Јекатеринбурга, који је погинуо спасавајући српску девојку. Тоља (Анатолиј) Остапенко из Перма, заставник морнаричке пешадије, Александар Шкрабов из Набережних Челнова, Руски официр Ваљера (Валериј) Биков из Питера, његов имењак Ваљера Гавриљин – магистар хемијских наука, Сергеј Батаљин – лекар и изврстан хирург. Сергеј је погинуо извлачећи рањенике са минског поља, спасао је четворицу а сам погинуо. Саша и Љена (Александар и Јелена) Сиљвестрови, муж и жена, обоје погинули од истог рафала. Московљанин Пјотр Малишев, Вадим Пигарјов, Борис Науменко, Алексеј Томиљин и Сергеј Мирончук из Одесе.

После склапања мира граница је прошла поред гробља, и Руски добровољци леже свега неколико метара од ње. Руски гробови пружили су се у низу дуж границе, као да је чувају. Чак и после смрти су на првој линији.

Он је био монах, човек који не сме да узима оружје у руке. Отишао је да брани Православни прогањани народ без благослова. Али, има ли међу нама ико ко би покушао да осуди Романа? Молите се за њега, Православна браћо! Молите се за раба Божијег Романа, убијеног на бојном пољу, молите се за све убијене Православне ратнике. Нека им је Царство Небеско!

Роман-Малишев-гроб

Михаил Михајловић Горимов  

Са руског: Сава Росић

Извор: srpska.ru

Коментари (13)

  1. Благоје каже:

    Име на надгробном крсту требало би промијенити у: РОМАН СЕРАФИМОВИЧ МАЛИШЕВ, јер имена покојника, који се звао РОМАН, нема, односно има само његово прво слово. Малишев је његово презиме, а Серафимович је патронимик (презиме по оцу – Романов отац се звао Серафим).

  2. srki каже:

    nek mu je laka srpska zemlja , vecnaja pamjat

  3. Vbr каже:

    Zauvijek zivis u nama!

  4. Briga za decu каже:

    Pocivajte u miru braco nasa!???

  5. ZoG каже:

    Slava izginulim junacima i braći!

  6. LAKI каже:

    Треба отићи у РС и сакупити приче о руским добровољцима који су били на ратишту тамо, као и о добровољцима који су ратовали на Косову. Треба написати књигу о њима јер је срамота да се о њиховим јуначким подвизима не зна ништа! Хвала браћо што сте се борили за српски народ и српску земљу! Не смемо то заборавити!

  7. Мишо каже:

    Царство му небеско…

  8. Peša каже:

    Dobar predlog brate moj.Pojedinci i neznaju da je bilo ruskih dobrovoljaca koji su zivote dali umesto nekih tajkuna.Ziveli svi pravoslavci ovog sveta.

  9. Slađana каже:

    Вјечнаја памјат свим погинулим руским добровољцима и хвала им. Нека им Господ да небеско царство.

  10. BORIVOJE MARGETIĆ каже:

    GRBAVICA…..VRACA…. SARAJEVO……

  11. Radoje каже:

    Da se znaju njihova imena tako je.Slava našoj braći što život svoj dadoše za Pravoslavnu vjeru,vječno ćemo ih držati u srcu.Heroji nikad ne umiru

  12. Nada каже:

    Vječnaja pamjat njegovoj duši .

  13. Людмила каже:

    В одном ряду и рядом с Романом могила моего мужа Тамилина Алексея. Всего в ряду 16 могил русских добровольцев. Автор не много ошибся.
    Царствие Небесное всем воинам! Вечная память им!

Напиши коментар