Ратни злочинац Тони Блер: Како смо срушили Србију

Пише: Дејан Лукић

Фото: kennardphillipps 

СВЕ ЈЕ КРЕНУЛО ИЗ ЛОНДОНА

Непосредно по потписивању Кумановског споразума о престанку оружане агресије Запада на Србију, после 78 дана вандалског разарања инфраструктуре од Косова до Војводине, Бил Клинтон, тадашњи председник САД, шаље поруку Тонију Блеру: „Морамо сада да гледамо даље од војне победе (!), да планирамо неку врсту Пакта за стабилност у Југоисточној Европи и на Балкану. Али, пре свега, морамо да се отарасимо Милошевића“…

То планира Клинтон, а шта на то одговара Тони Блер, према белешкама Алистера Камбела, у његовој хроници („Сила и одговорност 1999-2001″), у којој говори о бурним годинама проведеним поред Блера у Даунинг стриту: „Блер се слаже да се Милошевић мора неизоставно уклонити“, а одмах после тога каже: „Ми морамо да издашно успемо новац у суседе Србије, али, при томе, Србија не сме да добије ниједан цент“.

Одмах после овога, Алистер Камбел, који је фактички био супремо целе НАТО пропаганде у време савезничке агресије на Србију, цитира даље Блера који је мишљења да „они (Срби) треба да знају да је Милошевић тотално упрскао“ и да, стога, „треба да трпи све последице“.

Тада је већ било видљиво да је у сценарио било уписано (а Камбелови записи то и потврђују) да се Косово мора одузети од Србије, а у самој Србији мора да се устоличи марионетска власт. Ова битка Империје на Балкану „није се смела ни по коју цену изгубити“, експлицитно нам саопштава Блеров дугогодишњи командант пропаганде.

У самом уводу овог, трећег тома мемоара „Црног принца“ британске политике, све је то јасно саопштено: „У извесном смислу Косово је било битка коју НАТО не сме да изгуби. Милошевић је, међутим, био диктатор са апсолутном контролом медија, па је постојала опасност да пропагандну битку изгубимо – на моменте смо је заиста и губили – а ја сам имао ту част да ме Клинтон, Блер и генерални секретар НАТО Солана, замоле да узмем ствар у своје руке и успоставим контролу у медијској сфери“.

Бележи да се већ у првој фази агресије на Србију појавио велики проблем који је требало медијски спиновати. То су били тренуци када се и у команди агресорских снага већ јавила сумња да без инвазије копнених снага НАТО на Србију – цела кампања може и да омане. Зато Камбел нотира: „Тема употребе копнених снага била је, од почетка, тешко питање. Не само због разлика између Клинтона (који је оклевао) и Тонија Блера (који је гурао на копнени рат), него и због разлика у самој америчкој администрацији“.

Овде Камбел, као човек са извора збивања, само потврђује оно што се мање, више већ знало. Он каже да амерички генерал и командант агресорских снага, Весли Кларк, директно изражава бојазан коју преноси Камбелу, да би Тони Блер, уколико настави да овако агресивно заступа идеју удара на Србију са копна, „могао да се у једном моменту нађе усамљен“. Толика је, како пише аутор мемоара, била неодлучност у америчком политичком, али и војном врху.

Описујући ову атмосферу, Блеров спин доктор не сумња да је стални притисак Тонија Блера да савезници крену са копненим снагама, био кључни фактор који је довео до жељеног епилога – обарања Милошевића и окупације Косова.

Као Черчил

Винстон Черчил је остао упамћен по изреци да је сигуран како ће му историја бити наклоњена „будући да ћу је ја писати“, па Камбел у мемоарима парафразира некадашњег британског премијера да би показао како ће и његов допринос спиновању незаконитог рата против једне суверене земље „будућност знати да цени“.

Трострука омча

Данас, четрнаест година после агресије западних „демократија“ на једну суверену балканску државу, Камбелово сведочење и написмено, из прве руке, верификује историјске факте за које се и пре њих знало да су били мотивисани искључиво: империјалистичким комбинацијама Британије, интервенциониста у Вашингтону и хегемоним идејама у ЕУ у којој су србофобичне политике Британије и Немачке биле од пресудног значаја.

БЛЕР ПРИТИСКА, САВЕЗНИЦИ ОКЛЕВАЈУ

У суботу, првог маја (1999. године) Камбел уноси у дневник („Сила и одговорност 1999-2001“): „Још једна непријатна ноћ на косовском фронту… НАТО је напао један мост, погодио путнички аутобус, па сам одмах предложио команди у Бриселу да морамо да припремимо две верзије (!)овог догађаја, док још нисмо знали шта се у ствари догодило.

Једна верзија треба да буде истинита, а друга би се приписала српској пропаганди (!). Али, истовремено, имали смо и оборен наш „Ф-16“. У вези са овим обореним авионом одлучили смо да то прикажемо као пример хероизма и храбрости (наше стране)… Тони Блер је баш тог дана држао говор поводом 300. годишњице настанка религије Сика, па смо дошли на идеју да у његов говор, у оквиру тезе о „борби вредности“ (међу народима) убацимо и Косово. Ту смо уденули, као згодан пример, судбину избеглица на Косову“.

У недељу, другог маја, Камбел уноси у дневник: „Управо смо били пред бомбардовањем електричне централе у Београду, како би цео град потопили у мрак, на чему ми Британци инсистирамо од почетка кампање“. Међутим, напад је био одложен, јер је Блер имао заказан састанак у Министарству одбране, па тим поводом налаже Камбелу да проследи инструкцију војном врху, у којој ће да им каже како је ударац не електричне централе „легитимна акција“ јер струја служи (Србима) у војне сврхе.

Приватно, Блер се жали Камбелу, да је фрустриран понашањем Американаца и каже како „амерички систем не реагује потребном брзином на догађаје на Косову“.

Ово је, према Камбеловим белешкама тог дана, моменат када британски амбасадор у Вашингтону, Кристофер Мајер, шаље Блеру поверљиву депешу у којој каже да се Клинтон „помало и све више, дезангажује на Косову“. Ово тумачи нараслом унутрашњом аверзијом према рату на Балкану.

Истовремено, командант британских снага на Косову, генерал Џексон, слаже се са Блером да „ми немамо шансу да победимо у овом сукобу ако одмах сада не почнемо да планирамо копнену инвазију“.

Џексон у овом моменту агресије „није уопште импресиониран“ начином на који се води војна кампања против Србије“ и тражи од Блера да „још јаче притисне савезнике“ како би „још снажније ударили и то брзо“.

После одласка међу дислоциране становнике Косова како би још мало нахранио свој наполеонски его, Блер каже – према Камбеловој белешци – како је сада, када је све ово видео, још више тврд у уверењу да не постоји никаква, „ни теоретска могућност споразумевања са Милошевићем… Без обзира какав се договор на крају постигне – Милошевић мора да оде“. Додаје да не може да схвати да један политичар таквог профила какав је Бил Клинтон, „не гледа на све ово као што гледамо ми, Британци“.

Приликом Блерове посете Скопљу, Камбел нотира како је са македонским руководством Блер разговарао о начину „како да се барата са српским оптужбама да гађамо цивилне циљеве“ и како да се препознају „српске лажне тврдње“ од стварно бомбардованих цивилних циљева.

Блер, затим, путује у Румунију да тамо придобије Румуне за активније учешће у рату против Србије (затварањем ваздушног и копненог простора за евентуалну помоћ Србији из Русије) и наводи како се и тамо, у Букурешту, Блер жалио на Американце, па у том контексту се саветује са Камбелом и пита га: Како би било да изађе у јавност и „повуче Американце мало за реп“. Блер, чак, предлаже да савезници понуде брзи улазак Румунији у НАТО и Европску унију ако уђе активније у кампању против Србије.

Клинтон је у овом тренутку имао идеју да се направи пауза у бомбардовању, али Блер мисли да би то „нама Британцима створило извесне проблеме“.

У Букурешту је (4. маја), како записује Камбел који прати премијера, Блер стално изражавао бојазан да би „рањени Милошевић приграбио још већу власт и постао још тврђи, ако га пустимо да политички преживи“. Весли Кларк је био истог мишљења и инсистирао да Милошевић „мора да оде“ и да се са њим „не сме правити никаква нагодба“.

Албанци у пропагандном филму

Блер никако не мирује и већ 3. маја упућује Клинтону поруку са предлогом да Британија и САД успоставе у Лондону „Нервни центар“ из којег би, одвојено од НАТО команде, руководили кризом на Косову, посебно питањем избеглица које – како Блер предлаже – „треба ефикасно пропагандно искористити против Срба“.

ЈОШ ЈЕДАН БЛЕРОВ РАТ „ПО СВАКУ ЦЕНУ“

Британски премијер одлучио да ратом поправи лош лични рејтинг и заустави опадање подршке његовим лабуристима како би на изборима добили још један мандат.

Амерички генерал Весли Кларк је у разговору (4. маја) са Блеровим директором за пропаганду Алистером Камбелом, рекао да „никако не може да разуме зашто Бил Клинтон није енергичнији у обрачуну са Милошевићем“. Кларк мисли да Клинтон „добија лоше савете“ од Сендија Бергера, саветника за националну безбедност и Била Коена, секретара за одбрану, па стога није у стању да доноси робусније одлуке.

Кларк је у једном тренутку био изгубио веру у свог председника, па скреће дискретно пажњу Камбелу да ће Тони Блер ускоро морати да узме у своје руке лидерску позицију у рату. По њему је Блер „једини у стању да убеди европске савезнике да обезбеде потребан број копнених трупа“, за шта ће, пак, по Кларку, бити потребно око 100.000 људи.

Раног јутра 12. маја, Блер је већ за радним столом и конципира поруку Клинтону. Нешто пре тога заседа цела влада. Кључна тема је, свакако, Косово. Робин Кук, министар иностраних послова, „распричао се као никада од почетка кампање“. Кук анализира досадашњи ток рата „који није био без падова и тешкоћа“, а највише се бави тезом према којој не би требало, на крају, искључити и могућност да „имамо неки дил са Милошевићем“.

На ово, Тони Блер констатује да се расположење у коалицији „променило“ и да је међу савезницима све присутнија процена и одлучност да се, ипак, иде на интервенцију и копненим снагама и да, према томе, нема размишљања о било каквом дилу. У овом моменту размене мишљења, упада Гордон Браун (шеф државног Трезора у то време). Браун упозорава на цену копнене инвазије и каже да ће све то коштати милијарде фунти и имати утицаја на буџет свих министарстава.

Док Браун говори, Блер је поново на жици са Клинтоном, а после разговора преноси присутнима како „Бил има осећај да смо га ми, Британци увалили у процеп и да сада треба и да му погнемо да се врати на пређашњу, комфорнију позицију која би му више одговарала, с обзиром на аверзију јавног мнења према ангажовању америчких војника на балканском копну“.

На овим страницама Камбелове хронике јасно се чита да је Тони Блер био одлучио да једним спољним ратом поправи лош лични рејтинг и заустави опадање подршке за његове лабуристе, како би на предстојећим изборима добили још један мандат.

И Клинтону је јасно да Блер жели да упише у скор још један добијени рат, али да главни терет поднесу Американци. По Камбелу, Клинтон је у овој фази агресије био спреман да, уколико, као што изгледа, бомбардовање не би дало резултат, учествује са око 40.000 америчких војника на копну, а да Тони Блер обезбеди додатних 60.000 међу европским савезницима.

И ево Блера како путује у Париз где на састанку лидера социјалистичких партија има састанак у четири ока са француским премијером Жоспеном.

– Жоспен је био веома непријатељски расположен према Милошевићу. И он не верују да би, уопште, могло да дође до ситуације у којој би он прихватио да Милошевић остане на челу Србије – бележи Камбел и каже да је Жоспен, такође, рекао Блеру да „ми (Британци и Французи) треба да будемо опрезни у погледу употребе копнених снага“.

На конференцији у Паризу је и Герхард Шредер, немачки канцелар, а Камбел записује како „Тони Блер још једном није био нимало импресиониран Шредером“. Мисли да је Шредер у Клинтоновом оклевању да употреби копнене трупе – видео добру прилику да Блера „мало охлади“.

У овом моменту у разговор између Блера и Шредера упада сам Камбел и каже Шредеру да је, што се тиче покретања копнене кампање на Србију, проблем међу чланицама НАТО-а, а да су америчка и британска позиција сасвим близу.

Ту нотира како је бивша британска премијерка Маргарет Тачер, код које је Камбел био два дана раније, тачно дефинисала Шредерову позицију: „Немци покушавају да буду дисциплиновани, па их то спречава да буду флексибилни.“ За Французе Тачерова каже да им се не може „ништа веровати, Италијани су по њој преслаби, а на Шпанце не треба ни рачунати… Једини чврсти као ми су Холанђани, али они су сувише мали.“

На ово Тони Блер каже да не дели у потпуности мишљење Тачерове, али да у њему „има и нешто истине“.

Шредер хтео „дил“

Блер је, пише између осталог Камбел, имао више проблема са Немцима. По његовом осећању, Немци су очајнички желели да постигну „било какав дил“ о Косову.

„ИЗБОМБАРДОВАЛИ СМО СРБЕ ДО МИЗЕРИЈЕ“

Другог јуна (1999) Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин су у Београду код Милошевића. Џон Сојер, Блеров саветник за спољну политику и касније шеф контраобавештајне службе МИ6, јавља да су Руси прихватили договор који „испуњава све наше захтеве“, али да остаје проблем око конфигурације НАТО трупа на Косову, посебно није до краја решен проблем команде и контроле.

Овде генерал Кларк, заједно са Камбелом, саветује Блеру да Британци и Американци не смеју да дозволе Русима – „поготово не Србима“ – да „спинују текст уговора онако како би њима годило“. Али, ту Камбел бележи и занимљиву опаску и каже да британски обавештајци располажу информацијом како би Американци, ипак, желели да „најпре задовоље Русе“, а онда, када виде коначан текст споразума, да тада виде „да ли је задовољио све наше захтеве“.

Блер је овде још једном најтврђи: тражи да сви захтеви Запада остану какви су били на почетку: „Милошевић има да их прихвати, а ако буде неког приближавања према руској позицији, то је само зато што се иза дипломатије налази наша војна сила.“

Гем, сет и меч

Већ следећег дана Камбел има брифинг за новинаре и тамо износи кључни став који му је издиктирао Блер: „Изгледа да је Милошевић примио и разумео поруку, а што се тиче нас, ништа изузев прихватања свих наших захтева не долази у обзир“.

После брифинга са новинарима, уредник БиБиСи-а Џон Симпсон, јавља се телефоном Камбелу: „Браво, све је било у стилу: гем, сет и меч!“

Закључак Блера у овом моменту јесте да су претња копненим трупама и промена америчког става у међувремену „померили Милошевића са његове позиције“. Уз то, Блер каже Камбелу да је све ово „резултат наше (британске) одлучности и упорности“.

Ујутро, 7. јуна, Камбел зове генерала Кларка, који је по њему очито задовољан, па ликује како је „избомбардовао Србе до дикензијанске мизерије“ и да је НАТО Србима нанео „истинску штету“, уништио Милошевићу много људства“, мада он „убацује и даље нове и нове снаге“ и „једноставно, није га брига колико ће људи још да му изгине“.

„Победу“ је требало глорификовати још и пропагандно, па Камбел даје инструкцију Дејвиду Бредшоу, Блеровом саветнику за стратешке комуникације, да састави текст саопштења у коме ће главна линија бити да је на Косову „тријумфовало добро над злим“ и да сада предстоји тежак посао – евакуација српских трупа са Косова, па треба да се види и како ће Милошевић да испуни оно што је потписао.

Овде Тони Блер поново интервенише. Каже да је кључ свега да се Милошевић „лиши сваког кредибилитета, да останемо тврди и оштри све док не испуни и последњи услов“ о повлачењу са Косова.

Шта Руси смерају?

Цео дан, 11. јуна, Блер и Камбел се баве темом покрета руске колоне која је из Босне кренула ка Косову. Кларков инстинкт је, каже Камбел, био да Американци одмах крену и заузму приштински аеродром пре него што тамо стигну Руси. Камбел преноси Кларкову идеју Блеру који затим пита Камбела: „Да ли је то савет да пошаљем наше војнике да ратују са Русима? Па то је, онда, трећи светски рат… Реци Кларку да мало закочи, да видимо најпре шта, заправо, Руси смерају.“

О овоме у Камбеловом дневнику стоји: „Руси су се кретали према Косову, а наши падобранци су били спремни да их одбију од аеродрома, што значи да бисмо се на крају потукли са тим јебеним Русима“.

Руска колона се креће из Босне према Косову, а Тони Блер је у пуном сагласју са генералом Кларком да на приштински аеродром треба упутити НАТО трупе. Американци су, бележи Камбел, и овде били уздржанији. Сенди Бегер, Клинтонов саветник за националну безбедност, интервенише из Вашингтона и поручује да треба сачекати још мало како би он, лично, покушао да „припитоми“ Јељцина.

И ко зна како би се све одиграло да усред целе гужве СиЕнЕн није објавио вест да је руски министар спољних послова Игор Иванов објавио како је цео покрет руске колоне према Косову „нажалост, била грешка“.

Према Блеровом мишљењу Руси су овим потезом само желели да „одузму сјај“ тријумфу НАТО-а тиме што би бар први стигли у Приштину.

Победник

Камбел је телефоном похвалио Веслија Кларка: „Браво, ти си победник, он (Милошевић) је изгубио. То је и сам Милошевић коначно схватио.“ Кларк му одговара да и даље мисли како је ситуација још „фифти-фифти“, а да је Милошевић још способан „да нам прави неке смицалице, да игра неку игру, а савезници морају да што пре прочитају шта он сада смера“.

Неодлучни савезници

У Камбеловој хроници 7. јуна забележена је и опаска која, фактички, верификује да је Тони Блер био кључни фактор у целој архитектури напада на Србију и да без њега не би можда ни дошло до НАТО агресије, поготово не на начин како је дошло.

„После седнице ужег кабинета, Блер ме повлачи у страну и тражи да се формира тим који ће да извуче све потребне поуке из целе кампање, да би ми затим поверио да се више никада не би упуштао у овако нешто и на овакав начин, да је унапред знао колико наши савезници могу да буду слаби и неодлучни!“

Вести