Ракета НАТО-а прекинула животне снове Ане и Ивана

Пише: Милан Момчиловић

У бомбардовању воза на Јужној Морави погинули тек венчани Ана Бјелетић и Иван Марковић, истраживачи у области хемије

Прошло је петнаест година од бомбардовања воза од стране авијације НАТО-а током рата 1999. године, у тренутку када је прелазио Бистрички мост на Јужној Морави на самом улазу у Грделичку клисуру. У паклу, ватри, диму и таласима реке окончан је живот још званично неутврђеног броја људи, међу којима и неколико месеци раније венчаних Ане Бјелетић из Лесковца и Ивана Марковића из Владичиног Хана.

Ана и Иван били су повезани нераскидивим нитима од првог дана упознавања на Филозофском факултету у Нишу све до тог кобног 12. априла 1999, када их је у купеу другог вагона спржила ракета.

Ана је рођена у Лесковцу новембра 1973. године, а Иван у Владичином Хану исте године, само једанаест месеци раније. Она је завршила гимназију у Лесковцу, носилац је дипломе „Вук Караџић”, побеђивала на окружним и републичким такмичењима из математике и хемије. Иван је завршио гимназију у Владичином Хану, активно се бавио кошарком, војску служио 1992. године у БиХ и на Плитвицама, када је омирисао барут, пепео и смрт.

На нишком Филозофском факултету дипломирали су хемију као најбољи студенти – Ана са просеком 9,25, Иван са 8,81. Дипломске радове обоје су одбранили десеткама. Уписали су последипломске студије – Ана биохемију, Иван органску хемију. Запослили су се – Ана као истраживач у области органске хемије у фабрици лекова „Здравље”, Иван као истраживач лековитог биља на Технолошком факултету у Лесковцу.

Заједнички живот започели су у изнајмљеном стану у лесковачком насељу „Дубочица”. Како нам је испричао Анин отац Жарко Бјелетић, дугогодишњи директор Медицинске школе у Лесковцу, сада у пензији, Ана је волела цвеће и у стану је направила прави мали врт. Поред научног рада имала је времена за читање, обожавала је белетристику, а неколико дана пре трагедије читала је књигу Моме Капора „Смрт не боли”. Капор је наслов „позајмио” са једног тенка у Сарајеву.

Иван је поред кошарке и хемије волео технику. Обоје су волели да путују. Обилазили су манастире и историјске споменике, путовали по Европи.

А онда је из Владичиног Хана телефоном позвао Иванов брат Милан, у то време студент четврте године физичког васпитања у Нишу и саопштио брату да га „отаџбина зове”. Иванови родитељи – мајка Љубинка, професор руског језика у ханској гимназији, и отац Часлав, пензионисани инспектор СУП-а, планирали су тога дана да дођу колима у Лесковац. Иван и Ана су се брзо спремили. Она није морала да путује с њим, али је хтела да буду заједно до последњег момента, пре него што oбуче униформу.

Анин отац Жарко отпратио их је до железничке станице у Лесковцу. Није прошло ни 40 минута, када је прострујала вест да је воз бомбардован. Жарко је отрчао у болницу, али Ане и Ивана није било тамо. Након неколико дана отежане идентификације, лесковачки Ромео и Јулија су сахрањени на гробљу у Владичином Хану. Анина мајка Младена, професор биологије у лесковачкој техничкој школи „Раде Металац”, после трагедије није могла да настави рад, па је отишла у пензију.

Природно-математички факултет у Нишу (који се касније издвојио из Филозофског факултета) и породице Бјелетић и Марковић чувају успомену на Ану и Ивана. У холу факултета откривена је спомен-плоча са њиховим ликовима, испод које је увек свеже цвеће. При факултету је основан наградни Фонд „Ана Бјелетић и Иван Марковић”. Од 2005. године додељују се награде најбољем дипломираном студенту, најбољим матурантима гимназија у Лесковцу и Владичином Хану, као и ученицима са подручја Јабланичког и Пчињског округа, који су се квалификовали за републичко такмичење из хемије.