Пут у Сребреницу

Пише: Ратко Дмитровић

Ниједна жртва у Братунцу није измишљена, допремљена са стране, али кога је то брига; на српске гробове цвеће доносе само Срби. Високи представник пошаље некога да положи венац у његово име, и ту је крај.

bratunac-kravica-srpsko-groblje-zlocin-masakr

Многи ће ово протумачити као опседнутост, прекопавање времена и мрклога мрака, беспотребно бављење прошлошћу… али то не значи да оно што следи не одговара истини. А истина – гола, страшна и тешко објашњива – каже да су на простору бивше Југославије једино српске ратне жртве игнорисане, готово непризнате. Једино српске жртве можете некажњено умањивати и до десет пута, давати им друге предзнаке, укључујући националне и верске. Једино над стратиштима Срба нема међународног печата, њихове гробове обилазе само најближи.

Остало је још месец и по дана до обележавања 20 година од злочина у Сребреници а већ је почело завртање руку Николићу, Вучићу и Додику. Из Европе и Америке траже да њих тројица у јулу оду у Поточаре и поклоне се сенима страдалих Бошњака. Додик је био пре неки дан, али му то не признају. Има да дође кад му они кажу. Николићу прете изолацијом, Вучићу додатним закључавањем капија на бриселској магистрали, а Додику отварањем разних досјеа, афера и оптужби. Има, веле, да дођете у Сребреницу, да се извините, кажете да се ради о геноциду.

Дан након помена у Поточарима, Срби у Братунцу ево већ 20 година обилазе гробове својих сународника. Муслиманска војска из Сребренице, под командом Орића, убила је 3.267 Срба у подручју те општине и дела Подриња. Знају се имена и презимена, године рођења, имена родитеља, све. Ниједна жртва није измишљена, допремљена са стране, али кога је то брига; на српске гробове цвеће доносе само Срби. Високи представник пошаље некога да положи венац у његово име, и ту је крај. Нема америчког амбасадора, немачког амбасадора, нема Бакира Изетбеговића, Комшића, нема ниједне ТВ камере из региона. Мирише тамјан, тињају жуте искривљене свеће, чује се пригушени јаук, жене с црним марамама седе на хладним каменим плочама. Навече о томе извести понеки српски ТВ канал и све брзо утоне у густу изоловану српску тугу.

Може ли се на овај начин утерати помирење међу народе крваве, вечито подељене Босне? Ко мисли да може? На основу чега тако мисли? Ово је пример како се продубљују разлике, пукотине претварају у кањоне, кидају подигнути али још слабашни мостови међу народима, конфесијама.

Не знам шта ће урадити горе споменута тројица. Трпе велике притиске, али није ли овде већ све виђено? Видели смо и Бориса Тадића у Сребреници, у Поточарима. И шта се променило? Да ли је неко тога дана од најугледнијих у Поточарима сутрадан с Тадићем отишао у Братунац? Није. Зашто није? Како то да нико политички важан у Сарајеву – Бошњак, муслиман, како хоћете – за све ове године није смогао снаге да се појави у Братунцу?

Све религије света, ислам и хришћанство свакако, уче да су сви људи једнаки, и живи и мртви. Зашто они из Поточара то не докажу у Братунцу? Макар на пола сата. Зар је толико тешко ући на српско гробље?

 

Новости




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *