Пуковник Горан Јевтовић: Јад и беда генерала Момира Стојановића

Пише: пуковник Горан Јевтовић

Одговор пуковника Горана Јевтовића, на цунами изречених лажи свог саборца генерала Момира Стојановића, у емисији „Ћирилица“


Отпали генарал-прелетач Момир Стојановић, доскорашња напредњачка (а пуно раније ДС, ПУПС, СПС…) војна перјаница за општу и посебну употребу и, подразумева се, за одбацивање – кад позавршава прљаве послове – за газду.

Између два важна православна празника, Светог Василија Великог и Богојављења, баш на дан Светог пророка Малахије (3. по старом, а 16. јануара по новом календару), одгледасмо још једну „Ћирилицу“ на Хепи телевизији под диригентском палицом Миломира Марића.
Један од четворице гостију те ноћи не само да је изигравао „пророка“, већ се ставио и у улогу тумача „светог“ војног и удбашког „предања“ и „јеванђеља“.
Толико, да је у једном тренутку изгледало да ће огрнути мантију, ставити епитрахиљ, потпалити кандило, а затим јелејем миропомазати присутне у студију.
Био је то генерал у пензији Момир Стојановић, доскорашња напредњачка (а пуно раније ДС, ПУПС, СПС…) војна перјаница за општу и посебну употребу и, подразумева се, за одбацивање – кад позавршава прљаве послове – за газду.

Свега смо се нагледали на нашим телевизијама са националном фреквенцијом последњих петнаестак година, али сам сигуран да толику количину лажи, самохвалисања, оптуживања, манипулација, лукавог извртања прошлости и садашњости и, у коначном, школског дефетизма и ретроградних порука, тешко да је до сада виђено.

Без трунке морала, такта и осећаја за милионски аудиторијум који је слушао његово баљезгање (жао ми је, али адекватнији израз заиста не постоји), а међу њима и хиљаде припадника бивше Војске Југославије и садашње Србије.
Посебно припадници ратне Треће армије и Приштинског корпуса из доба НАТО агресије на нашу земљу, али и ништа мање припадници МУП-а, како из Ресора јавне, тако и из Ресора државне безбедности.

Генерал Стојановић је не трепнувши, циљано и тендециозно изнео гомилу неподобштина.
У томе му ју помогао његов „ратни“ и партијски друг-експерт опште праксе, Мирослав Лазански, који је овом пригодом за дивно чудо, мало причао, а много више климао главом и глумио декор, како би ваљда лагарије пропалог генерала биле ауторизоване и максимално оснажене.

Емисија, чија је тема била случај српског шареног, пропагандног (и пропалог) воза и дочек од арнаутске РОСУ, а приде још и хапшење па ослобађање једног од вођа ОВК, Рамуша Харадинаја, врло брзо се претворила у монолог Стојановића, који је, евоцирајући успомене свог „славног војевања“ како у рату тако и у постпетооктобарском периоду, по ко зна који пут добио својих сат и ко зна колико времена, да неометано обмањује и ментално трује милионску масу Срба.

Уколико се неко заноси да је такав наступ био случајан и ствар тренутне иснпирације и да иза тога не стоје актуелни властодржци, као и евроатлантски мајстори из сенке са којима је Стојановић преко чланства у Живуловићевом „Атлантском савезу“ у блиским везама, тај се грдно вара.
Или бар не познаје отпалог генарала-прелетача, онако како смо га упознали и на својој кожи доживели ми, који смо годинама и деценијама уназад радили са њим.

Циљ његовог наступа (ништа мање и осталих гостију, част господину Горану Петронијевићу) био је, поред самохвалисања и плански, класични дефетизам.
Зашто?
Зато што је најважнији задатак свих постпетооктобарских гарнитура да убеде Србију у „реалност“, у којој се тобож‘ не може повратити Космет.
Следствено томе, њихово решење је „сачувати“ живе главе српских мученика на „Косову“ под влашћу арнаутских терористичких банди. И ако је могуће поделити јужну српску покрајину, што је свеприсутнија идеја у српској јавности. Али тако да у том нечасном науму добијемо оно што њима никада није ни припадало (нити их тамо има), а што им је пре пола века великодушно поклонио Петар Стамболић – територије северно од Ибра.

Планирао сам да Стојановића провучем кроз својеврсни скенер – реч на реч.

Међутим, када се из Финске јавио генерал-пуковник Небојша Павковић где издржава затворске дане двадесетдвогодишње робије (само зато што се часно и успешно борио против НАТО агресора), и саопштио да ће се отвореним писмом и врло оштро обратити Момиру Стојановићу, с обзиром да је он био главна мета напада, одустао сам од наведеног наума, зато што би се ствари дуплирале.
Војнички речено – када се из топова пуца, пушке мирују.

У „Ћирилици“ чудо невиђено и морални пад генерала – прелетача Момира Стојановића који је брутално напао генерала Павковића, команданта ратне Треће армије, хероја отпора НАТО-у, човека који је заједно са генералом Лазаревићем зауставио најјачу удружену оружану силу модерног човечанства на границама отаџбине.
И Стојановић га је, како му и приличи његовом карактеру, напао подмукло, прљаво, богохулно…и то када?
У време док тај исти генерал труне у затвору и није у позицији да му равноправно узврати.
Јад и беда Момире Стојановићу!

Не само да је те ноћи безкрупулозно лагао и измишљао, већ је на јавној сцени показао и незнање, нерачунајући у то бројне надричињенице које је намерно пласирао.

Рецимо, Стојановић је изнео да је током оружане агресије 1999. године бројно стање Приштинског корпуса било 150 хиљада људи.
Нетачно али свакако није био лапсус. Корпус под командом генерала Владимира Лазаревића је бројао, са свим ојачањима из осталих састава Војске Југославије, 77 хиљада бораца, док је целокупна Трећа Армија под командом генерала Небојше Павковића имала 155 хиљада људи.

Због чега је ово важно?
Због реченице коју је Стојановић у том делу емисије, када се повела дискусија о „реалности на терену“, дефетистички пласирао, парафразирам – ако тада нисмо успели да решимо са толиким бројем људи питање побуне на Косову, како то сада учинити?

Да га подсетимо – тероризам и оружану побуну Шиптара 1998. године и истовремено одбрану државне границе од непрестаних атака из Албаније, Приштински корпус је решавао и решио са неких 12-так хиљада припадника својих мирнодопских јединица. Без проглашавања ванредног стања и без мобилизације. Уз садејство припадника МУП-а, како Ресора јавне тако и Ресора државне безбедности, који су на простору Космета имали мање бројно стање од Војске.

Док смо 99-те не само сузбили и неутралисали дејства остатака ОВК на терену, него и зауставили шест стотина пута јачу НАТО фалангу. И часно се, након потписаног примирја у Куманову и Резолуције 1244, повукли на резервне положаје, чекајући прилику да се плански, милом (у складу са наведеним докуметном СБ УН) или силом, дакле под борбом (и за то постоје суви докази и дан данас у Генералштабу!) вратимо у матичне гарнизоне.

Тешко је разлучити шта је црње од црњег те ноћи изговарао.
Да ли је то неопевана лаж и измишљотина, да је лично реферисао Слободану Милошевићу и бацао му некакве папире са безбедносном проценом на сто, или то што је блатећи припаднике МУП-а и посебно Једницу за специјалне операције РДБ, изигравао некаквог војсковођу, атамана, субашу, борца за слободу, шта ли, који је чак два пута „херојски“ потезао пиштољ на „злогласног“ Легију.
Лаж до лажи, измишљотина за измишљотином. Без трунке срама!

Припадници МУП-а, сви заједно, посебно специјалне антитерористичке јединице – САЈ, посебно припадници такозваних чета посебних јединица полиције, секретаријати и полицијске станице у целини, затим оперативци јавне и државне безбедности и на крају ЈСО којом је командовао Милорад Улемек, храбро су, часно и врло стручно (уз незнатне пропусте) извршавали своје задатке. И то у пуној и инзваредној кординацији са свим командама, јединицама и саставима Војске Југославије на Космету.
И за то постоје бројни докази и живи сведоци.

Управо супротно од онога што је Стојановић у емисији тврдио.
На жалост, у том делу је подржан и од осталих учесника, па чак и од господина Петронијевића (по питању наводне некоординације војске и полиције).
Ето, то су нам тобож‘ подариле те „страшне“ 90-те, како тврде и Стојановић и Лазански. А у ствари, посреди је страшна неистина!

Тих година смо били сила и то када се урачунају све слабости на које, наравно, нисмо били имуни. Сила на свим пољима и у свим ресорима, а не онако како Стојановић тврди, поред осталог, како је Државна безбедност била злоупотребљена и како су њени поједини делови ималу улогу некаквих одреда смрти.
Где је то утврђено генерале, али изистински и са необоривим доказима?
У ком то судском процесу, уколико се изузму појединци који више и нису припадали том систему?
Наравно, мислим на 90-те, а не на брлог после 2000-те.

Уколико је било тако, па како је онда изведен „обојени“, субверзивни пети октобар, генерале?
Како то да ти одреди не поубијаше главне коловође и њихове помагаче и додаваче у преврату организованом од истих западних сила које су нам растуриле две Југославије, а последњих десет година интезивно черече и остатак земље Србије?

Право је „задовољство“ било слушати Стојановића како обмањује у вези властитог постављења на чело војне службе безбедности после убиства Зорана Ђинђића, када се ни крив ни дужан, је л‘ те, нашао у бележници, сад покојног Зорана Ђинђића?!
Уз епски додатак „…часни пуковник…“, наглашавајући да му ни дан данас није јасно како се све то зготовило, подразумева се, само од себе.

Као змија ноге крије да је управо генерал Павковић предложио и инсистирао код Ђинђића, а он то прихватио и записао у бележници, да Стојановић преузме позицију првог човека службе у преломним тренуцима по државу. И то према посебном плану који је израдио један комбиновани тим високих старешина Војске, као последњи покушај да се спашава што се спасити може.

Био сам главни иницијатор те идеје, упорно истрајавао да Мома Стојановић буде постављен и тако направио највећу професионалну грешку. Признајем кривицу и кајем се.

Све остале брљотине генерала Стојановића, да завршим онако како сам и почео, до детаља је појаснио генерал Павковић у свом обраћању и предлажем читаоцима пажљиво „студирање“.
А о нашим, оперативним и осталим сазнањима о Стојановићу и његовим „делима“, дакле од нас десетина који га савршено познају, а што досада није угледало светло дана и он то просто призива демагогијом о отварању војних и архива службе безбедности – такође лукаво потенцирао, јер су сви архиви поодавно отворени – неком другом приликом.

Надам се ускоро, уколико уследи званична полемика. Па ком опанци, ком обојци.

Пуковник Горан Јевтовић

Извор: СВЕДОК




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *