Пуцњи пред ноћ

Пише: Бошко Антић

Остаци аустроугарског монитора „Бодрог“ с којег су 1914. године испаљене прве топовске гранате на Београд, чиме је почео Први светски рат, данас се налази на обали Дунава код Аде Хује. Брод је три пута потапан и вађен, а сада служи као привремени пристан.

ilustracija_bodrog
Илустровао: Милан Ристић

Рат је почео испод Калемегдана

Два дана пре објаве рата аустроугарска флотила сакупила је своје снаге. У саставу главнине на Дунаву, у оперативној бази у Земуну, поред монитора „Темеш“, „Самош“, „Кереш“ и три патролна чамца, нашао се и монитор „Бодрог“. Бомбардовањем Београда с овог монитора, у 23.00 часа 28. јула 1914. године, Аустроугарска је почела Први светски рат.

Током 1914. године монитори су без већих губитака и оштећења уздужном и бочном ватром подржавали операције аустроугарских снага, рушили места дуж обала и успешно продирали из Дунава у Саву, дефилујући поред одбране Београда која није имала начина да им се супротстави. Српска војска није имала своју флотилу, а пољска артиљерија није могла с успехом да се бори против монитора. Уз то, није било брзометне артиљерије већег калибра, великих почетних брзина и положене путање.

Крајем септембра аустроугарска команда одлучила је да део флотиле пребаци из Дунава у Саву, где су вођене борбе, пошто део смештен у Брчком због ниског водостаја није могао да дејствује.

Монитори су постигли велике успехе и после пораза аустроугарских офанзива садејством и потпомагањем трупа које су се повлачиле, као код Винче и Вишњице, код понтонског моста код Београда и других места. Да њих није било, гоњени непријатељ претрпео би теже губитке.

Помоћ потученима

У новембарској офанзиви аустроугарска потпомагала флотила је прелазак своје војске код Гроцке. Напад се неуспешно завршио и приликом повлачења преко Саве и Дунава након пораза на Колубари. Том приликом флотила је указала значајну помоћ копненој војсци подржавајући повлачење левог крила, које се ослањало на ток Дунава код Гроцке. Они су непрекидно по групама нападали српске трупе које су напредовале правцем Гроцка–Београд и тиме штитиле повлачење сопствених снага преко Винче и Вишњице, где су се 15. децембра извукли преко Дунава. Том приликом, због недовољног броја парних понтонских скела, превожење трупа обављено је мониторима, наоружаним бродовима и патролним чамцима. Српска војска покушала је да им омете учинак поновним минирањем Дунава, што су онемогућили патролни чамци.

Група монитора упућена у Саву подржавала је повлачење својих снага код Новог Села, а нарочито код Шапца, где је пружила помоћ и у напуштању града. Код Београда су јединице флотиле штитиле трупе које су се извлачиле из борбе преко Савског моста и то врло успешно, све до последњег тренутка.

Да би онемогућили даље гоњење потучених јединица, монитори су дуж читавог тока Саве, од Новог Села до Београда, уништавали сва превозна средства. Уништен је и сав материјал који су трупе због брзог повлачења оставиле. По извршеном повлачењу, монитори су срушили и понтонски мост на Сави.

Аустроугарска Дунавска флотила извела је најважније операције за време преласка снага Фон Макензена код Београда. Са осам монитора и две ведете имала је задатак да помаже преласке Треће аустроугарске армије код Београда, и то на Сави, код Аде Циганлије, и на Дунаву код Калемегдана и низводно.

У току ноћи 6/7. октобра, после артиљеријске припреме, у Земуну је укрцан први ешелон једне дивизије и десним и левим рукавцем Великог ратног острва пребачен испод самог Калемегдана. Они су се, уз велике губитке, искрцали и укопали код железничког насипа, испод самих зидина, а снажан противнапад и ватра српских трупа са тврђаве довели су их у врло тежак положај. Пребачене јединице нису могле да успоставе мостобран.

Њихов положај био је отежан због кише и слабе прегледности, тако да су остајале без артиљеријске подршке и везе са позадином и трпеле велике губитке. Даље прелажење трупа у току 7. октобра потпуно је обустављено. Четири моторна чамца флотиле, стављени на располагање команди прелаза, уништила је српска артиљерија. Тада су сав терет борбе преузели монитори, па Аустријанци само њима могу да захвале што су искрцани делови издржали до 8. октобра, када су, уз подршку чамаца, под Калемегдан успели да пребаце нове снаге.

Прва пропаст

У тешком положају непријатељска команда у помоћ својим искрцаним трупама упутила је мониторе „Бодрог“ и „Марош“, али су они упали у јаку ватру са Врачара. За подршку су упућена још три монитора: „Сава“, „Кереш“ и „Лајта“, а тешка артиљерија напала је српске положаје. Успешно дејство аустријске тешке артиљерије омогућило је мониторима „Лајта“ и „Кереш“ да се дунавским рукавцима привуку до погодних места испод Калемегдана и да, заклоњени од дејстава српске артиљерије, отворе бочну ватру из непосредне близине на српске положаје.

Благодарећи материјалној подршци и сигурности због присуства монитора, искрцана аустријска војска одржала се до ноћи 7/8. октобра, када су јој стигла нова појачања. За то време монитори „Бодрог“, „Марош“ и „Сава“, у смени са „Темешом“, „Ином“ и „Енсом“, са простора око горњег рта Великог ратног острва гађали су српску артиљерију на Врачару и Калемегдану.

монитор
Бомбардовање Београда са воде, како су видели аустријски илустратори

Седмог октобра монитори су постигли значајне успехе, али су следећег дана доживели тешке тренутке.

Трупе фелдмаршала Макензена успеле су да Савом пређу у Дунав и да 9. октобра заузму Београд. Од тог тренутка престале су ратне операције те флотиле на том сектору.

После дејстава код Београда, монитори аустроугарске Дунавске флотиле дејствовали су на румунском фронту. Међу њима је био и монитор „Бодрог“.

Пред крај рата Дунавска флотила састојала се од два дивизиона монитора и од дивизиона патролних чамаца. Била је подељена у борбене групе од по два монитора и по два патролна чамца. Флотила је укупно имала осам монитора („Босна“, „Енс“,„Сава“, „Темеш“, „Бодрог“, „Кереш“ и „Самош“).

После пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године, Дунавска флотила је подржавала артиљеријом и обезбеђивала прелазе аустроугарске војске у Србији, а уз то и штитила конвоје бродова уз Дунав.

Приликом подржавања преласка остатака аустроугарске војске из Србије на леву обалу Дунава код Панчева, у току ноћи 31. октобра 1918, због изненадне појаве магле насукао се монитор „Бодрог“. У помоћ су му притекли други монитори, а после њих брод за спасавање „Самсон“ и најјачи дунавски реморкери „Вулкан“ и „Донау“. Реморкере је потпопила српска артиљерија и тако је монитор постао плен наше војске.

Командант аустроугарске флотиле, капетан бојног брода Маријус Ратковић, који се од 28. октобра налазио са командним бродом у Новом Саду, примио је 30. октобра телеграм о предаји Дунавске флотиле мађарској влади у Будимпешти. Југословени и Чеси, укрцани на бродове флотиле, отказали су послушност. После сједињења свих бродова флотиле код Новог Сада, она је 1. новембра наставила узводно, да што пре стигне у Будимпшету.

Нова крштења

После закључивања примирја 1918. године, адмирал Трубриџ послао је у Будимпешту свог помоћника са одељењем бродараца из српске Бродарске команде и неколико енглеских морнара. Двадесет четвртог децембра 1918. године у Београд је дотегљено пет монитора („Сава“, „Енс“, „Босна“, „Темеш“ и „Кереш“) и патролни чамци „Барч“ и „Велс“.

Први ратни бродови новостворене државе упућени су ка Будимпешти да гуше револуцију у Мађарској. У међувремену је дошло до преврата и власти Беле Куна и његових револуционара. Када су монитори упловили у Будимпешту, јединице народне војске с обале и мостова напале су мониторе. Том приликом рањен је и командант групе монитора, поручник бојног брода Дарко Мажуранић (негде пише да се звао Божидар), унук песника Ивана Мажуранића.

Командант састава одлучио је да се повуче, али су нападнути са свих страна митраљеском ватром и бомбама са мостова. Ипак су прошли поред препрека, па и минских, и сутрадан стигли у Бају, где су остали на стражи. Ту су им се прикључили бродови под мађарском заставом, а кратко време након тога сви монитори – осим „Кереша” – допловили су у Земун, потом у базу у Новом Саду, где су сачекали одлуку, према мировном уговору, о њиховој подели међу подунавским земљама. Југославији су припали монитори „Босна”, „Енс”, „Кереш” и „Бодрог” који су добили нова имена – „Вардар”, „Драва”, „Морава” и „Сава”. Тако је аустроугарски монитор „Бодрог” постао југословенски „Сава”.

Априлили…

У Априлском рату 1941. године монитори „Вардар“ и „Сава“ нашли су се у Дубовцу. Командант монитора „Сава“ био је поручник бојног брода Миливој Коцкар. Наиме, чим је Божидар Аранђеловић, командант монитора „Морава“, добио телеграм од поручника бојног брода Божидара Николића да се Команда базе Речне флотиле извлачи из Новог Сада и да ће мост на Тиси код Титела бити срушен, запловио је низводно и око двадесет и три часа 11. априла, пристао је на шлеп на десној обали Саве у Београду.

Одмах су се састала сва три команданта монитора јер су „Сава“ и „Вардар“ упловили истог дана поподне. С њима је упловио и реморкер „Танаско Рајић“, који је 6. априла положио мине на ушћу Нере у Дунав.  Одлучено је да да се сва три монитора потопе, да се посаде укрцају на реморкер „Танаско Рајић“ и путнички брод „Корана“, а затим пребаце у Забрежје (удаљено четрдесетак километара) код Обреновца. Одатле до Боке Которске требало је да се морнари пребаце возом. Посада „Вардара“ прва је потопила свој брод и укрцала се на „Танаска Рајића“, затим је потопљена „Сава“, чија је посада укрцана на „Корану“, и најзад „Морава“ чија је посада подељена и укрцана на ова два брода.

Монитори су потопљени око један час 12. априла, а реморкери су одмах запловили. Када су пловили испод моста преко Саве, одмах изнад ушћа Саве у Дунав, зачула се страшна експлозија. На бродове се срушио мост.

MonitorSava-ex-K.u.K.-Bodrog
Монитор који је започео Први светски рат – данас

Шта се десило? Због надирања немачких оклопних јединица и моторизованих трупа кроз Срем, одлучено је да се мост између Земуна и Београда сруши у ноћи између 11. и 12. априла. Био је то део плана одбране Београда и уобичајена борбена радња у спречавању непријатеља да савлада водене препреке каква је Сава. Та дужност поверена је инжењеријском потпоручнику Оскару Кланчеку, после рата потпуковнику Југословенске народне армије. Он није био обавештен о проласку бродова, јер организованог садејства није ни било.

Од 110 укрцаних чланова погинуло је 95, а остале је спасао реморкер „Рашка“. Међу погинулима био је и командант монитора „Вардар“, поручник бојног брода Миливој Коцкар.

Касније је у Обреновцу основан Мешовити одред од преосталих чланова посаде монитора и осталих бродова потопљених у близини Забрежја. Ових 450 људи, наоружаних личним наоружањем и митраљезима поскиданим са бродова, кренули су према Јадрану. Једна група је и стигла у Боку, а друга само до Пала код Сарајева, где су се јавили Врховној команди, од које су добили наређење: „Положите оружје, јер је донесена одлука о капитулацији“.

* * *

Монитор „Сава“ узела је речна флотила Независне Државе Хрватске 1943. године. Задржао је име „Сава“, а партизани су га потопили ноћу 8/9. септембра 1944. године код Славонског Брода. Извађен је и реконструисан 1952. године и уведен у састав Речне ратне флотиле под именом „Сава“. Пловио је до 1962. године, а онда је 1963. године расходован.

Питање његове судбине покренуо је посланик Жика Гојковић, а министар одбране Небојша Родић одговорио да је добра идеја да се брод који се налази на Ади Хуји извуче из воде и преуреди у музејски простор, посвећен збивањима у Србији од 1914. до 1918. године. Министарство културе 2005. године прогласило га је културним добром и ставило под заштиту.

ЛИЧНА КАРТА

Монитор „Бодрог“ изграђен је 1904. године, заједно с монитором „Темеш“, у бродоградилишту Danubius-Schonischen-Hartmann у Будимпешти. Имао је депласман 440 тона, дужину 56,2 метра, ширину 9,5 метара и газ 1,2 метра. Наоружање: два топа 120 mm, топ 66 mm, топ 40. и пет митраљеза 7,9 mm. Погон снаге 1.400 КС. Брзина 13 чворова. Оклоп – бок 40 mm, палуба 25 mm. Акциони радијус 500 километара. Посада: пет официра, 30 подофицира и 56 морнара.

ПЛОВЕЋЕ ТВРЂАВЕ

На почетку Првог светског рата на Дунаву и Сави само су Аустроугарска и Румунија располагале речном ратном флотилом. Аустроугарска је створила моћну флотилу, која је одговарала њеним циљевима, а језгро су јој чинили монитори, оклопљени и наоружани бродови, способни да дејствују по свим циљевима на копну и да издрже противдејства с копна. На почетку рата Дунавска флотила располагала је са шест монитора и осам ведета.

Монитори, бојни бродови на рекама, били су дугачки 50–60 метара, с оклопом дебљине 20–70 милиметара који је штитио најважније делове. Зрна с копна могла су једино да оштете димњак, ветроловке, јарбол, топовске штитове и просторије изнад оклопљене палубе, али нису могла да науде броду. Наоружање монитора било је снажно: они са две куле имали су једну до три хаубице 120 mm и два топа истог калибра, два до три противавионска топа 70 mm и два до седам митраљеза. Тако тешко наоружани и оклопљени монитори били су прилично спори: брзина им се кретала 12–25 километара на час.

 

Политикин забавник




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *