Аутор стихова: Лукреција
Сети се корена, сети се славе,
сети се како пред нама обараху главе.
Издајник шета, с бичем у руци,
да л’ сте то овце постали вуци?
Пробуди вука, дај му да дише,
да сене без части не владају више.
Поврати част, понос и славу,
ти си тај народ који не повија главу.
Прадед вам сваки сад свеца куди,
где су нам вуци, где су нам људи?
По чему ће нас унуци да памте,
што смо изродима дали кулук да врате?
Увек је било тешко, данас је ред на нас,
пробуди вука у себи,
гласнији смо ако вичемо сви у глас.
Пробуди вука у себи, како ћеш деци рећи,
где си био и зашто си дао
оно за шта су нам умирали преци?
Овако се не чува земља, овако се не чува част,
шапат се не чује вуци
морамо сви у глас!
Пробуди вука, подигни главу,
Србине
само нам храброст може сачувати славу.
