Микајла Шимшића, чија је судбина послужила као инспирација за филм Срђану Драгојевићу – заборавили сви. Са 25 гелера нема право на инвалиднину. Надничи по Србији. Тражи посао.
Тунел Бродар на путу између Вишеграда и Рудог, у коме је Микајло био заробљен
Микајло Шимшић из села Станишевац, један је од преживелих српских бораца који је 1992. године био заробљен са још шест војника у тунелу Бродар на путу између Вишеграда и Рудог. Прича о заробљеним војницима добро је позната широј јавности, јер је на филмско платно пренео режисер Срђан Драгојевић, снимивши филм „Лепа села лепо горе“.
Јунак који је преживео пакао, борац који је на ратишту био до последњег дана рата, инвалид са 25 гелера у телу, живи са мајком Милком изнад Добруна код Вишеграда, без примања – заборављен од свих.
– Прошло је 20 година од догађаја у тунелу, био сам тамо заробљен са друговима девет дана, проживели смо пакао, без хране и воде. И данас живим – не знам како. Немам посао, надничим по Србији. Мајка прима минималну пензију од 159 марака – прича Микајло. Не тражи ништа, само посао, као бивши борац Војске Републике Српске, како би нам омогућио колико-толико нормалан живот.
Микајло је пре десетак година у вишеградском насељу Вучине почео да прави кућу, али нема новца да је заврши.
– Почео сам да зидам од новца зарађеног у надници. Платио сам све дозволе, и зато ми је био потребан новац, па је сада кућа недовршена и неусељива – прича Микајло.
Премијера филма одржана је у Вишеграду. Ни тада се нико није сетио Микајла.
– Нико ме никада није позвао, ни на премијеру филма, нити на неку пројекцију. Ми преживели најбоље знамо шта се стварно у тунелу дешавало. У филму је приказано, можда, 20 одсто истине. Једини који је са мном разговарао о томе је београдски новинар Вања Булић. Дошао је једном код мене, када је хтео да пише књигу „Тунел“. Све сам му испричао, онако како је било – каже Микајло, који иначе, нерадо говори о данима проведеним у тунелу, јер му то буди ружне успомене.
Тог септембра 1992. године, седам војника Треће чете Дринског батаљона, чувало је мост испред тунела Бродар, пазећи да муслиманске јединице не пређу на десну обалу Дрине. После неколико дана цели кањон је горео. Јединица се повукла у тунел и тако се нашла у клопци, заробљена са обе стране, без могућности да изађу из тунела дугог 97 метара. Тако су провели девет дана, под бомбама и сталним нападима муслиманских снага. Милован Лучић и Владан Гавриловић умрли су у тунелу рањени од гелера, тешко рањени Новак Арсић, убио се пуцњем у слепочницу, док су Стевана Панића убили муслимани док је чувао тело свог побратима Милована.
Тројица српских јунака Микајло Шимшић, Слађан Симић (касније погинуо) и Станко Мећашев су после губитка другова одлучили да изађу из тунела, по цену смрти и, неким чудом, су преживели. Микајло тешко препричава страхоте.
– После догађаја у тунелу поново сам се вратио на ратиште да браним своју државу и остао до последњег дана. Редовно сам свраћао до тунела и палио свећу погинулим друговима. Надао сам се бољем животу после рата…
Каже да је тражио посао и да су му стално говорили да нема.
– Не знам колико ћу још моћи да радим за надницу. Иако имам 25 гелера, инвалидитет ми је испод 20 одсто, па немам право на месечни додатак. Не тражим одличја за херојство, нити милионе, само пристојан посао. Надам се да ће ме се неко сетити, неко из власти, да ми мало помогне, бар да кућу завршим – нада се Микајло.
СПОМЕН-ПЛОЧА
Са једне стране улаза у тунел Бродар и данас стоји спомен-плоча са именима четворице српских бораца који су те 1992. године погинули у тунелу, и с поруком: „Ој, тунелу твојега ти мрака, што не лијечи ране од јунака.“ На зидовима тунела још има трагова ратних дејстава док је на излазу са друге стране, такође постављена спомен-плоча са именима и сликама докторке Стојане Јојовић и медицинске сестре Љубице Кастратовић из Рудог, које су погинуле када су кренуле у помоћ заробљеним војницима.
