Повратак вуцибатине

Пише: Зоран Шапоњић

Амерички дипломата, почасни грађанин Албаније, носилац Тачијеве „Медаље за услуге човечанству“ (!?!), амбасадор кога је српски народ због нечасних постука одавно назвао „вуцибатином“, особа по којој се Рачак зове „Вокерово село“, Вилијем Грејем Вокер, поново је на Косову! Овог пута, стигао је да у Дечанима, са својим албанским пајташима прослави 17-ту годишњицу Рачка, једне од својих највећих, и вероватно најбескрупулознијих превара. И да од шиптарских сабораца, прими још два ордена – „Награду народног хероја Шкељзена Харадинаја“ и „Награду захвалности града“!

zoran-saponjicИ, сто медаља да му још дају, и сто милиона долара, мало је, заиста, за оно што је белосветски хохштаплер, како га наш народ још зове, за њих урадио. Мало је за њега „Награда Шкељзена Харадинаја“ (колико ме памћење служи, Шкељзен је рођени брат у Хагу правоснажно ослобођеног ратног злочинца Рамуша Харадинаја, погинуо је као официр ОВК у сукобу са српском војском и полицијом на Косову), мало је за њега „Медаља за услуге човечанству“, чуди ме да у Приштини нису експресно установили и Вокеру доделили „Медаљу Била Клинтона и Хашима Тачија“ да му још прикладније захвале за Рачак и све остале заслуге.

Мада, у међувремену, хохштаплеру су се захвалили и на друге, далеко конкретније начине. Како је својевремено писала наша штампа, Вокер је после бомбардовања Србије неко време радио на Косову у компанији „Олбрајт инвестментс“, која, погађате, припада бившој државној секретарски САД Медлин Олбрајт, а дебеле хонораре је примао и као председник Америчко – албанског савета и председник Фондације Америчког универзитета на Косову, а у Албанији, где је проглашен почасним грађанином, био је ангажован на лобирању за извођача радова на ауто-путу Драч – Мердаре. Овај непристрасни шеф Косовске верификационе мисије ОЕБС-а, затим је на једном ТВ каналу у Тирани подржао идеју Коче Данаја о великој Албанији, а стигао је и да подржи кампању екстремистичког покрета „Самоопредељење“ на Косову који подржава уједињење Косова и Албаније.

Мало пре тога, његово име везивано је и за крваве догађаје у Салвадору где је 1989. године убијено шест водећих интелектуалаца, језуитски свештеник, свештеникова домаћица и њена ћерка.

Остало је забележено и сведочанство западних новинара који су 16. јануара 1999. године, нешто пре 11 сати стигли у Рачак и забележили разговор Вокера за тадашњим државним секретаром Медлин Олбрајт и Веслијем Кларком, командантом НАТО за Европу. Пресрећан, Вокер је, по сведочанству објављеном 2005. године, а пренело га је тада више западних медија, славодобитно прославио догађај речима: „Медлин, коначно имамо доказ. Гомила побијених Албанаца је ту, под мојим ногама! Весли, ово је масакр. Стојим овде и видим тела. Коначно, можете да кренете! Дићи ћу свет на ноге!

Овде, свакако, не треба заобићи ни податак да су чланови верификационе мисије ОЕБС-а, те 1999. године на Косову највећим делом били упосленици приватне америчке компаније „Динкорп“ чији је оснивач ЦИА, а специјалност обавештајно безбедносни послови.

Да, и за крај, Вокер је на Косову, како је једном изјавио генерал Момир Стојановић, бивши директор ВБА, на Косову, приликом повлачења мисије ОЕБС, оставио и око 4.000 маркера, електронских уређаја којима су означени циљеви за касније НАТО бомбардовање.

Voker-na-Kosovu

Заиста, какав фантастичан пример неутралности једне међунаордне, верификационе мисије која је податке у кретању српских војних и полицијских снага одмах прослеђивала теристима ОВК. А Вокер? Какав дипломата! Права екселенција! Каква морална громада! Какав пример части и образа! Заиста, на понос својим послодавцима.

И, уз моје извињење читаоцима на непримереном речнику који користим, и признање да се једва суздржавам да не употребим неку још увредљивију реч, ево белосветске вуцибатине поново на Косову. Да у Дечанима понови да је „Рачак пример окрутности, убиства и варварства српских снага на Косову“, и да затим узвикне „Бог благословио Косово“ и да још, ненаметљив, какав је по природи, упита присутне на прослави да ли је заслужио толику захвалност, посебно ганут што она носи име породице Харадинај? Заслужио је, ево, гарантујем.

Џаба њему гомила доказа изнетих последњих деценију и по о Рачку као о страховитој превари чији је циљ био налажење оправдања и директног повода за бомбардовање Србије које ја затим уследило… Уствари, он је само извршио задатак својих послодаваца са којим је на Косово и дошао.

А, шта ми у свему томе можемо? Ништа, сем да струхујемо да специјалиста за „црне операције“, са својим домаћинима не припреми какву нову тајну акцију… Јер, иде пролеће, а безграничној, узајамној љубави, вуцибатине и његових домаћина, заиста нема краја!

И да, хоће ли Косово за коју годину додељивати орден „народне вуцибатине“?

 

Искра




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *