Посвећено Стевану Синђелићу

Аутор песме: Славица Јовановић, новинар и књижевник

Посвећено Стевану Синђелићу жандарму, који је убијен од стране шиптарског терористе косовокрадице из аутоматске пушке, стојећи на бранику отаџбине.

zandarmerija-spomenik

Човек је једина вода обојена у црвену боју љубави према слободи,
једина крвава вода која се у ратовима попут водопада слива у земљу,
те црвене реке теку, где год су ратови и где се пролива недужна крв.
Човек је једини виолински кључ, који песмом откључава врата мира,
песник и птице научи да пева а сунце да сија.
После ратова, бомбардовања, нагазних мина,
ко птице без замаха и крила, кренуће колоне људи у инвалидским колицима.

Богаљи са штакама и катетерима.

Остали су у животу и сад су ампутирци, инвалиди,
осиромашени уранијум очи им спржи, а касетна бомба у њиву заривена,
оста успомена на НАТО поклоне у виду експлозива,
све су то нови Чернобиљи и Хирошима и Нагасаки
а терористама – камиказама компаси и оријентири…
У празним очним дупљама, ко дечији кликери, стаклене су им очи.
Називају их богаљима и сакатима, са штакама и протезама,
вештачким ногама, рукама, стопалима, шакама,
како да загрле сина и погледају ћерку, безруки и безноги .

И стихови су ми ко сакати, ко пали борци за слободу,
у њима сви моји непогледи, у срцу заривени гелери, у очима чауре и меци,
корачају ми песме на штакама и храмљу, немају ноге.
Ко свим бранитељима слободе чије су ноге остале на светој земљи
а они и мртви их траже и не слутећи да су њихове ноге и руке божури
и корен из ког ће нићи слобода.

Ја знам браниоче да ти немаш ногу, да си живот свој дао за слободу,
тамо где је твоја коракнула нога, ту се чује песма и ту нема роба.
Из сваке капи крви кад божур кад проклија,
доказаће да је љубав јача од свих религија,
Те црвене воде теку вековима, излију се увек, све у име мира.

Човек је једина вода обојена у црвену боју љубави, љубави према слободи
и никад више робови и никад више окови,
и зато виолинским кључем отворимо врата мира,
песмодарима и песмодарицама, анђелима голубовима белим,
да се драгоцена црвена река живота не пролива у ратовима
и да болнице не буду препуне оболелих од карцинома,
због оних што из летилица смрти истоваре тоне и тоне касетних мина и пројектила.

Из књиге „ПЕСМОДАРИ МИРА“ 2014. године

 

Извор: Моје Новости




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *