Фото: Међуопштински историјски архив у Чачку
У страховитим борбама „Гвозденог пука“, на Мачковом камену, гине капетан Љубомир Најдановић. Његов посилни не дозвољава да се капетан сахрани на ратишту, жели да га однесе породици у Ниш. Своју молбу износи команданту пука, који га, после узалудног убеђивања да одустане од намере, шаље на рапорт команданту Моравске дивизије. Командант, генерал Илија Гојковић, диви се пожртвованости посилног, али га пријатељски саветује да одобри сахрану, јер ни цивилне ни војне власти неће дозволити такво преношење покојника. Гојковић хвали његов пук, нуди му дуван, хлеб.
– Не чурим, несам гладан, паре ми не требају. Господине генерале, мојега капетана ћу на леђима да носим, ич гајле не берите!
– Како ћеш на леђима носити мртва човека, ако бога знаш? Сад је затишје, капетан ће овде бити сахрањен уз највеће војне почасти, како иначе и заслужује.
– Такој, господине генерале. На грбини ћу га носим, све док не цркнем.
Генерал га поново убеђује да одустане, излажући му све непријатности које чекају његов подухват. Посилни не прихвата чак ни предлог да свога капетана спроведе у ковчегу, јер се плаши да ће, у току припреме, доћи до борбе, па би он могао да напусти свога командира. Он је спреман и на ратни суд, али од намере не одустаје јер је уз свога капетана од 1912. године.
– О, да чудна човека, лична одлука тачно одговара борцу „Гвозденог пука“. Објасни где је мртвац и како да то изведеш!
– Ја сам мртвац сас моје друштво добро скутаја кад су ми казали да треба да излегнем на рапорт команданту дивизије.
И заиста, погинули је био сакривен тамо где се нико не би сетио да га тражи – у шатору команданта дивизије, испод командантове постеље. У томе му је помогао командантов посилни Спира. Разуме се, то није речено генералу, и он је морао најзад да попусти пред упорношћу посилног, поготово кад је сазнао да је овај одликован Карађорђевом звездом. Даје му објаву, за њега и три војника, љуби га на поласку говорећи:
– Нико нас не може победити!
Посилни је све уредио и брзо кренуо на пут и сутра увече закуцао у Нишу на прозор свога командира чете Љубомира Најдановића. Светлост се у соби пали, прозор се отвара, мајка пита:
– Ко је то? – и нагиње се горњим делом тела према башти, ослањајући се рукама на прозорску даску.
– Ја, посилни капетана Љубомира Најдановића.
Мајка, раздрага доласком посилног, очекује вести од свога сина после великих окршаја за које се у Нишу зна.
– Где ти је капетан?
– Ево га у џаку!
Мајку погађа шлог.
(…)
Сутрадан две раке ископане једна до друге; сахрањују мајку и сина по сунчаном дану јесени на гробљу брда Горице.
(Силвија Ђурић и Видосав Стевановић, „Голгота и Васкрс Србије 1914-1915“, Партизанска књига, Београд, 1986.)
