Подвала звана босански језик

Шта ће од септембра учити муслиманска деца у сред Србије у Новом Пазару, Тутину, Сјеници и Пријепољу. Српска средњевековна баштина приписана босанској историји

Повеља Кулина бана је старобосански документ, босанчица засебно писмо, стандардни босански језик има пет дијалеката – ово су само неке од новина, научно неутемељених, које ће од септембра учити муслиманска деца у сред Србије у Новом Пазару, Тутину, Сјеници и Пријепољу.

Уџбеници на такозваном босанском језику који чекају на одобравање Завода за вредновање квалитета образовања, према тврдњама језичких стручњака, пуни су нетачности и не би смели да се нађу такви у школским клупама.

А управо они, ако их одобри Завод, а потом зелено светло да и Национални просветни савет, наћи ће се у учионицама у првом и петом разреду основне школе и првом разреду средње, већ наредне школске године, која почиње за мање од две недеље.

Чак и сама ауторка Читанке за наставу на такозваном босанском у првом разреду средње школе, Мелиха Реброња, у предговору каже да је свесна да овај уџбеник није довољно добар и какав би сви волели да буде.

– Ипак за један добар уџбеник потребно је време од једне до три године и ја се надам да ће нове генерације све ово дорадити, изменити и проширити – наводи ауторка. – Сматрам да ће искуство мојих колега које раде у настави и који ће користити ову читанку у наредном периоду бити и те како значајно. То искуство ће помоћи да нови уџбеник буде знатно бољи и практичнији.

Осим што ће учити на другом језику, муслиманска деца учиће и нека сасвим друга књижевна дела у односу на њихове другаре Србе у истом разреду. У Читанци за први разред средње школе неки од аутора су Муса Ћазим Ћатић, Расим Ћелахметовић, Фаиз Софтић, Реџеп Нуровић…

– Реч је више о хрестоматији текстова, него о правом уџбенику, који би требало да има пропратне текстове и да буде прилагођен настави – објашњава др Александар Милановић, са Катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду. – Спорне су многе чињенице, посебно у граматикама. Објашњава се, рецимо, морфологија такозваног босанског језика, а научно је доказано да такозвани босански језик нема ниједну морфолошку особеност која би га разликовала од српског. Спомиње се пет дијалеката у књижевном језику, што нема никакве везе са чињеницама.

Милановић посебно наглашава да је опасно што је српска средњовековна баштина приписана босанској историји. Међу документима који се помињу је и Повеља Кулина бана. Он напомиње и да босанчица није засебно писмо, већ само варијанта српске ћирилице…

– Постоји много грешака, политичке тенденциозности и дилетантизма. Тако је и Јован Крститељ преведен у Повељи Кулина бана као Иван. Неке ствари су преписиване из туђих уџбеника и то лоше – наводи др Милановић. – Ипак, најзначајнија и највећа грешка у свему овоме је што је држава Србија пристала на подвалу која се зове босански језик. Лингвистички, тај језик не постоји, али ако морамо да будемо политички коректни и ако политика побеђује науку, језик би морао да се зове по народу, а не по држави – бошњачки, а не босански. О томе је свој суд дао и Одбор за стандардизацију српског језика, који је најмеродавнији за ова питања.

– Реч је о идеји да се наметне такозвани босански као назив, да би се подразумевало да је то језик Босне и да би њиме требало да говори сва три народа у БиХ, што нема додира са реалношћу – напомиње Милановић. – Јасно је зашто званична Босна форсира такву идеју, али не могу да разумем да је Србија пристала на такву подвалу.

Да научно гледано босански језик не постоји слаже се и шеф Катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду, проф. др Вељко Брборић. Он, међутим, увођење овог језика у просветни систем Србије сматра непотребним и погрешним потезом државних власти.

– Право је муслимана у Босни и Херцеговини да свој језик називају бошњачким и то право им нико не оспорава. Ни у БиХ Срби и Хрвати не говоре тим језиком (бошњачким), већ српским односно хрватским језиком – објашњава проф. Брборић. – Република Србија је дозволила да муслимани у Србији свој језик назову босанским и тиме направила озбиљан пропуст. Последице могу бити несагледиве и ово може додатно закомпликовати националну тензију која у Рашкој постоји.

Исту тезу о босанском/бошњачком језику заступа и писац Владимир Кецмановић. Он наводи да је држава пре увођења у наставу, одобравања уџбеника и разматрања њиховог садржаја, требало озбиљно да се позабави називом језика.

– Лингвистички гледано, језик који се говори у Босни је српски, а политички могу да га зову како год хоће. Али ми не треба да бринемо шта ради Босна – сматра Кецмановић. – Наша држава мора да буде доследна – ако га говоре и уче Бошњаци у једном делу наше земље, онда језик мора да се зове бошњачки, јер језици називе добијају по народима.

Сви саговорници јединствени су у ставу да овако осетљива питања треба прво добро промислити и да је држава направила бројне непромишљене кораке у увођењу мањинских права. Неспорно је, кажу, да мањине треба да имају права, али и држава мора да их уводи промишљено.

– Не бих желео да будем пророк, али сви језици (територије) преименовани из српског значили су, истина после неколико година, губитак територије. Мислим да је направљен озбиљан образовни, културни и државни пропуст и да ће ово отворити нове проблеме у годинама које су пред нама – упозорава проф. Брборић, шеф најстарије катедре за српски језик у држави. 

ПАРАЛЕЛНИ ШКОЛСКИ СИСТЕМ

– Ако је језик различит, како је сада званично признато, шта ће радити они који се школују на том језику – пита се проф. Брборић. – Хоће ли професор такозваног босанског језика с дипломом из Новог Пазара моћи да предаје српски језик у Новом Пазару или у било ком другом граду у Србији. Ако је слутити по најавама, нови уџбеници такозваног босанског језика увелико ће се разликовати од српских и ту ће доћи до безмало паралелног школског система. Могући су различити уџбеници, али не и различит план и програм. Систем школства мора бити јединствен са специфичностима које су оправдане.

БОСНА У АНТИЦИ

Првобитна верзија наставних програма за историју на тзв. босанском предвиђала је да деца уче „о санџачком подручју у античко доба и БиХ у антици“. И Босна и Рашка неупоредиво су млађи од антике. Тек када је Национални просветни савет указао на ове грешке и ове неправилности исправљене, програми су усвојени.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *