Песма о Споменку Гостићу

Песник: Василије од Семберије

У некој земљи, у једном рату,
десетине мртвих у једном сату,
стотину гине у једном дану,
у једној земљи на Балкану.

У једној земљи, где крв се лије,
где нико никог волео није,
где један дечко голобради,
постаде део историје.

Рођен у селу у Јовићима,
не верујем таквих више да има,
тамо где туга нема краја,
у Босни, негде код Маглаја.

У крвавом рату, где смрт не бира,
обавља дечак дужност курира,
стазама козјим од чете до чете,
Споменко Госпић то храбро дете.

Могао је да не буде близу,
да безбрижно шета по Паризу,
да не легне млад у хладну раку,
јуначко срце је у дечаку.

Несрећног марта, несрећног сата,
на Јовиће паде граната,
оста дечак вечним сном да спава,
покрио га је вео заборава.

Није за њим заплакала мати,
није суза потекла ни тати,
сестра дуге косе не расплете,
никог није имало то дете.

Имао је четрнаест лета,
волео је земљу којом шета.
Решио за српство да погине,
нека ти је лака земља сине.