Ово је кућа у којој су Србима вађени органи

Пише: Михаило Меденица

Репортери Недељника први су Срби који су успели да се врате из злогласне Круме а да су видели стару школу у којој је деветнаестогодињем Србину извађено срце наживо, како је до најситнијих детаља описао заштићени сведок Тужилатва за ратне злочине

kruma

КРУМА – ГЕОГРАФИЈА ЈЕДНОГ ЗЛОЧИНА

Зора ће. Насукало се над Призреном небо на планине и попарало… Мујезин зове с минарета, зора ће. Гледам у кукурузе, двојица бесомучно туку штаповима, чујем урлик пса пребијене кичме. Туку опијени смрћу. Лешину. Више се не чује урлик, али туку. Не могу да прекину, смрт лако опије… Гледам у жар цигарете да скренем мисли. Ко да гори Паштрик, баш тако изгледа жар ко зна које по реду цигарете.

Ћутим кад ме је страх. Палим једну на другу и ћутим. Волим да чујем срце како дивљачки лупа, ваљда је људски плашити се?

Мрзим овај пут, гади ми се сваки метар стазе која води ка Албанији, оваквим зорама њиме су киднаповани Срби одвођени с Косова.

Да ли су кроз прљава стакла гледали исто куд и ја: кишу на кукурузу, како се Дрим лакта између Паштрика и Коритника, Проклетије за леђима, задње куће Призрена преко недостижних ливада?

Не знам му име, тек да није навршио ни двадесету, сеоско дете, рашчупане смеђе косе и лица изобличеног од батина. Не знам да ли је погледао у Врбничко језеро, да ли је тада мировало као сад, да ли га је барем оно ожалило док су га крвници ударали да прекрате пут?!

Ваљда ће доћи? Катунар из далеког планинског села, водич који ће нас одвести до Круме, договорили смо се да чека крај пута на првим метрима Албаније. Не зна због чега желимо тамо где и они, катунари, слабо и невољно навраћају. Крума је одвајкада на злу гласу – село крвне освете, крвника и друмских разбојника којих је пуна ова проклета бестрагија.

Ваљда је он? Прилази колима, отвара врата и седа.

„Мирменђес, јутро јесте, колико је добро бог свети не зна?! Сигурно неће бити, само ли у Круми нањуше ко смо и посумњају због чега смо ту.

Показује да скренемо у Кукс, злогласну касабу севера Албаније. Кроз њу су ушли конвоји несрећника путем без повратка. Нема слова о несталим Србима без спомена Кукса.

kruma

Смрдљива касаба се буди. Шота Галица бди над њом и намерницима који се искрадају пут планине. Шота, жена Азема Бејте, дреничког крволока с почетка прошлог века. Већи крволок од њега. Волела је, кажу, да на препад сабере српске чобанчиће и посече једним замахом димискије, играјући потом над раздробљеним телима…

Да ли су оно мучено сеоско дете натерали да погледа у њу, у живо мермерно лице, ударајући га да прекрате пут? Оно дете о којем монструм „покајник“ говори, описујући како је молио за живот док га је свесног и престрављеног секао на школским клупама, чупајући му срце! Срећа, до катунара још нишу дошле вести ни да је умро Енвер Хоџа, па и не претпоставља због чега хоћемо тамо где и они невољно свраћају – у Круму!

„То су лоши, зли људи, не воле никог и нико их не воли“, свака му реч одише страхом, знојаве шаке брише о подерану мајицу, гледам га у ретровизору како се врпољи и осврће да га ко није видео у колима, јер овде ни таблице такозване Републике Косово нису баш никаква гаранција.

„Могу ли ја?“, пита, пружајући велику шаку, прстију отеклих од тежачког рада, између седишта. Ћутке му пружам паклицу, нервозно је отвара кидајући странице, полако се путем пењемо у планину.

Само ова стаза води у Круму и из ње. Нимало ме не радује чињеница да ћемо бити први Срби који су се вратили из ње. Надам се да хоћемо? Катунар би нас проказао само да зна због чега смо се заиста упутили у планину?! Плаћен је да не пита. С тим новцем може два месеца да не надничи.

„Јел’ било овде ОВК током рата“, мада сам пријатељу за воланом обећао да нећу пред катунаром помињати ништа што би могло наговестити нашу намеру, морам, отело ми се, желео сам да се отме…

„Не знам ја то, било је, ваљда?! Било је, не знам ја то“, знам да сад он мене гледа у ретровизору, осећам како љутито „отреса“ дим цигарете из ноздрва, схватајући превару. Речено му је да двојица Срба желе у Круму како би видели старо албанско село. Речено му је да не пита, а нама да не говоримо више од оног што му је заједнички пријатељ сервирао као истину вредну двомесечне зараде у надници.

Далеко смо у планини. Још доста има до села. Некада једна од главних база ОВК и место у којем се Бог покајао што је створио човека!

„Има ли још разбојника по путевима“, сувислим питањем пријатељ за воланом прекида тишину.

„Има, али мање! Углавном вребају оне који су сами у колима, или иду пешице“, утешно, нема шта. Можда нас барем једна невоља заобиђе, мада тешко да на овој стази ишта може и да нас заобиђе и мимоиђе.

kruma

Возимо тик уз ивицу земљаног пута. Под нама је неколико стотина метара дубока провалија. Само да точак проклиза и…

„Колико их је на дну језераскаменио сам се чувши, мада знам да преплашеном катунару није ни на крај памети оно што је мени. Заиста, небројено их је на дну језера, али унакажених лешева Срба којима су у проклетом селу повађени органи. Негде с ових литица су их као лешине прегажених животиња бацали у тај плави невиђбог. И оно мучено сеоско дете тршаве смеђе косе. Распорено. Груди размкнутих ко жалузине. Без срца у њима…

„Ено је Крума“, катунар је вриснуо са задњег седишта, ударивши свом снагом знојавим шакама о бутине. Баш као да је и њему последње…

Осећам паничан страх. Стојимо на последњем превоју пред селом, јасно нас виде из њега. Осећам гађење, повраћа ми се при помисли да морам ћутке трпети погледе људи који су једнако ћутећи слушали крике распореног детета док дозива бога и мајку!

Да ли су знали шта се догађа у селу? Морали су знати! То је тек неколико кућа у вукојебини, а урлик је парао планину. Не желим да осуђујем, али то чиним. Трупла су као метри дрва вожена селом и бацана у провалију одмах уз прве куће. Ваљда су морали знати? Чује село кад петао цикне на пању, а не кад жива човека…

„Вози полако и махни свима који погледају ка нама, као да их знаш“, буле извирују из капија, за њима и мушке главе, терајући их у дворишта. Овако су и тог јутра када је, налик толиким јутрима, земљаним путем прошао конвој живих мрца, не знајући да су умрли још на раскрсници у Куксу, где се с лошег асфалта пут одваја у планину.

Прелепа је! Као и све толико проклето, прелепа је!

Путем навише пролазимо прве авлије. Да ли си стигао да их видиш, мучениче, док су те возили селом? Јеси ли се надао да ћеш поново видети своје?

Чини ми се да чују како ми срце дивља. Руком покривам да не виде како добује, кидише, ко псето на ланцу на незнанце…

„Рекао сам вам, лоши, зли људи, видите како гледају?! Има толико лепих старих села, зашто смо морали баш овде“, ћути, катунару, не мичи усне, не диши, не трепћи…

Како прођемо коју кућу тако из ње истрче деца и стану на пут. Пујдају псе да трче за колима. Пролазимо центром, блато прска под точковима, старци у чајџиници извирују са трема, нека тешка музика одјекује из ње.

„Хоћемо назад, ево видели сте, нема богзна шта“, не, добри мој тежаку, не кад смо довде стигли, не кад смо већ окавежени и прострељани погледима.

„Где је школа“, питам, гледа ме у чуду, као да нешто зна.

„Ево је, горе, видиш“, показа на велику, нову зграду, па спусти руку да ко не види.

Не, то није та из приче оног крволока! Мора бити мања, много мања, трошна, ни по чему другачија од овдашњих чакмара…

„Има једна, али та више не ради, не види се од нове, ако на њу мислиш, али не знам шта ће ти она, неугледна је и затворена…“, пролазимо уским пролазом између кућа, једва колико да се кола провуку, видим је, можда баш онако како си је и ти видео док су те ударали и вукли ка њој, несрећниче коме ни имена не знам, да га барем у немој молитви поменем…

„Немојте, молим вас! Немојте, још сам дете! Шта сам ја коме скривио?! Немојте, мајка ће ми пресвиснути од туге“, узалуд молиш, невини сеоски дечаче, стисак не попушта, још само корак до трулих дрвених врата двоспратне куће… Чујеш смех, понешто разумеш од псовки, једва видиш како се залећу да те шутну и ударе. Држе те под мишком да не посрнеш. Придигну сваки пут кад се повијеш од удараца, вуку ка школи. У њој и јесте место деци, зар не?

Плаче ми се. Повратио бих. Вриснуо! Питао људе да ли су чули урлике из учионице у приземљу? Да ли су привили своју децу уз себе и запушили им уши? Да ли су се зорили и славили улицама играјући као Шота уз вапаје детета баченог на школске клупе и распореног као плишана играчка? Морали су чути, школа је у центру, село се свило око ње. Мора да је урлик поплашио и звери у планини…

„Господи га помилуј“, чујем мог сабрата Игора. Фотографише колико може и понавља те три речи небројено пута.

Деца не прилазе старој школи. Ни близу. У самом је дворишту нове, забрављена, летви закованих преко прозора, ућуткана…

„Већ смо много сумњиви! Ко се још толико мота око напуштене школе и фотографише је“, доста, убоги катунару, прекини! Ћутимо за душу несрећног детета, за душе свих његове судбине на овом проклетом месту! Више ме није страх! Бићемо први Срби који су се вратили из Круме, мада је то последње о чему размишљам. Смрт није непроверена гласина, мој Кустурице.

kruma

Гледам проклетницу што дуже могу. Кроз који је прозор мучено сељаче последњи пут видело небо, дозивајући Бога да се окрене…

Шта ли су рекли деци, због чега не иду у школу? Да ли су више икад сели за клупе на којима су двојица крвника држала ноге детету док је трећи забадао сечиво под гркљан, вукући низ груди? На шта су мирисали часови док је учитељ причао о „праведној“ борби сабраће с Косова?

„Најбоље да седнемо на кафу, тако ћемо бити мање сумњиви него да само окренемо и кренемо из села! Бојим се кренуће неко за нама“, гадим се себи што испијам кафу на трему с кога се најбоље видела школа. Музика и сада прегласно бије с транзистора. Да ли их још прогоне крици?

„Туристи! Мало им показујемо Албанију, да виде каква су планинска села“, видим сенку човека којем се катунар правда, стропоштала ми се преко леђа свом силином. Не подижем поглед, бројим цигарете у подераној кутији, знам да ми гледа у бројанице на руци…

Не знам ни шта је наручио, пијем то што је бачено пред мене на прљав дрвени сто. Увек цупкам ногом кад седим, али сад, чини ми се, тресем читаву планину. Људски је ваљда плашити се, само што више не осећам страх, барем не онај што га осећа ловина у бегу.

Не осећам страх од људи, већ страхујем за њих, надајући се да ништа нису знали, да нису чули, да нису проклети као што ће Крума довека бити?

У селу се чује кад петао „врисне“ на пању, а не када човека, дете…

Не могу више да седим! Столице су довољно старе да су то исте оне на којима су и касапи седели, покушавајући да напију звер у себи, или да јој наздраве? Старци презриво гледају ка нама. Катунар говори на албанском, климамо главом правећи се да га разумемо. Устајемо пре него што је један од стараца у сакоу пребаченом преко рамена стигао до нашег стола.

С врха степеништа гледа за нама. Нешто говори. Улазимо у кола. Покушавам да упалим цигарету, пада ми под ноге, бесно сам је згазио, мада ми је понајмање крива. Панично покушавам да састружем већ скорело блато с ногавица. Не желим да понесем ништа из ове проклетије! Осећам како ми зној са шака пробија панталоне и натапа бутине…

„Само терај што пре одавде, брате, молим те! Да нико никада више не види ову ђавољу касабу…“, камење пршти под точковима и лупа о дворишне капије.

Буле склањају децу с улице, пси лају на буле, мушкарци замахују каменицама…

Како прелепа бестрагија. Крума се више не види, скоро да Паштрику човек поверује на реч да ништа није знао. Сигурно би се и теби свидело, мучениче безимени, да ти се дало да овим путем и сиђеш с планине…

Ућути, проклетнице међашка! Не ликуј, то што се ми враћамо не значи да за Србе ово неће довека остати пут без повратка! Проклета си колико те има!

Док год са трема чајџинице буде тукле зурле да надгласају крике – проклета си!

Мирменђеси – јутро јесте, али добро – није!

Можда катунару – купио је себи два месеца слободе, или јефтино продао мрачну тајну далеког села у гори, не знајући да то чини?!

Или је знао? Знају људи кад петао кукурикне на пању, а не…




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *