ОВАКВИ НАМА СУДЕ: Из забаве кољу питоме и дружељубиве китове!

Током летњих месеци на стотине ових сисара из рода делфина закоље се на плажама Краљевине Данске, код Фарских Острва, не зато што су убице гладне или им треба месо за продају, већ зато што је то вековни

ЧОВЕК ЈЕ ПРОКЛЕТ! Када тражимо сурове обичаје и крваве традиције обично поглед бацамо ка Полинезији, Индији, Кини и Африци, и ни за тренутак не помислимо да се практично у нашем „цивилизованом“ суседству крије брутално варварство које у себи носи језиву, непојмљиву количину обести и свирепости.

Фарска Острва, самоуправна држава у оквиру Краљевине Данске, али не и Европске уније − савеза држава које снажан акценат стављају на права животиња и заштиту животне средине − домовина су обичаја од кога ће се нормалном и емпатичном човеку са иоле здравим разумом дићи коса на глави, док ће се они са мало више свести запитати због чега ни Данска ни Брисел, увек тако спремни да оплету по малима, не ураде све што је у њиховој моћи (укључујући ту и притисак помоћу санкција) како би се са овим престало.

О чему се, заправо, ради? Током летњих месеци сваке године, на стотине дугопернатих китова-пилота, подврсте океанских делфина, закоље се на плажама Фарских Острва: и то не зато што су житељи ове земље гладни, не зато што им је месо ових несрећних животиња потребно за продају и ради преживљавања, већ зато што је то ритуал који се одиграва вековима.

Да учествују могу сви, али обично су то само мушкарци. Жене стоје у позадини и навијају за своје „храбре хероје“.

Када се јато китова уочи у близини обале формира се флота бродића који ове изразито радознале, паметне, веселе и дружељубиве сисаре (наше рођаке, узгред буди речено) намамљујуе у плићак из кога је бекство немогуће, па се насукају на плажу.

Тада наступа масакр. Користи се посебан нож за китове којим се сече леђно пераје овог прекрасног створења. Ако не успеју да их извуку на песак, користе специјалне куке које забадају у њихова леђа не би ли могли да им контролишу кретање.

Муке кроз које ова бића пролазе бескрајне су. Утолико су веће зато што су пуне поверење пратила људска пловила, жељне друштва својих крвожедних „рођака“, наивно мислећи да на овом свету нема створа који је толико зао.

Можда најгори аспект целог овог крвавог пира је то што Фарани не виде ништа лоше у овом: шта више, сматрају да је то њихово право које им нико не може ускратити, да је део њихове културе и нераскидиви део њиховог идентитета.

Аргументација Фарана иде и даље: прво, да то није лов него убијање које се врши само над јатима која пливају у близини обале; друго, да их не лове због продаје већ се месо дистрибуира међу становништвом; и треће, да они не верују да су ове животиње угрожена врста.

Борци за заштиту животиња се са тим не слажу. Они истичу, потпуно исправно, да постоје многи други извори прехране који су им данас доступни, а који нису били доступни њиховим прецима када су почели са овом праксом.

Ово, најблаже речено дивљаштво, наводи нас на питање, да ли је култура која ово има у основи вредна чувања, и да ли је овакав идентитет зрео за разарање. Делује нам несхватљиво да неке заједнице нису у стању да направе корак напред − из мрачне прошлости у коме се ни живот човека није поштовао ка неком лепшем свету у коме ће патња бити сведена на минимум. Онај који је неизбежан.

Ако желите да нешто променити по овом питању, можете да се прикључите једној или више онлајн петиција. На пример, овој која се може потписати на сајту Unleashed.org.au.