Отворено писмо начелнику Генералштаба Војске Србије генералу Љубиши Диковићу

Milorad-Djosic

Поштовани господине генерале,

Већ неколико дана размишљам како и да ли да Вам пишем, не само као генералу, бившем претпостављеном, него и као човеку из чијег сам састава отишао у пензију, односно из генералштаба. Као што видите поштујем ред, па тако нећу да пишем ни команданту Ваздухопловства и ПВО, а посебно не вишим или нижим инстанцама. Што би рекао наш сељачки војнички народ, пишем по ПС.

Још један од разлога мог обраћања баш Вама је и тај што Вас ових дана много нападају назови госпође, а то је знак да сте човек од интегритета и тежине, не масе, разлика је велика. Килопонд је јединица силе, а килограм масе.

Ипак највећи разлог мог јаваљања је тај што је сила речи мајке мог друга Аце из Чачка надвладала све разлоге, а то је да смо мекушци, да нисмо достојни њеног претка војводе Мишића, све у свему да смо гори од оних који су положили оружје пред Немцима 1941. године. Силу речи мајке тешко да може да издржи син. Може, али знамо какав.

Гостовао сам ових дана у пар медија па се између осталог говорило и о повлачењу са Косова и Метохије под пуном ратном опремом. Нисмо дакле злотворима оставили пушке, него смо колико толико часно изашли, надајући се повратку. Надајмо се да нам неће претопити и М-84 јер је застарео.

С обзиром да знам да сте били добар командант, јер тако војска прича, а војска не лаже, Ваша обавеза је велика: да се истина истера на видело. Ко су уствари људи испред Вас? За мене су то људи којих ће се потомци Србије тешко сећати. У том контексту, питајте на улици ко је био председник Владе Србије 1914. године, а ко командант славне Треће армије. Њих се сећају сви, јер су били великани. Један је био мудрословен, а други војнички частан и познат по образу, који је неколико пута витешки враћао у генералштаб.

Шта је генералштабна фотеља спрам образа? Тај исти војвода Мишић којег су нам пуна уста, знао је и шињел да прода не би ли исхранио децу, јер му словослагачки занат није ишао. Не знам шта би рекли данас људи на то. Син Александар је знајући коликог је и каквог оца имао, рекао Немцима на стрељању „да је његова немачка крв истекла у Крагујевцу и Краљеву“. На тај начин је одбио помиловање.

Шта је нама чинити у циљу истеривање истине из мишије рупе, а истина није миш? Она се „јадна“ сакрила да је злотвори не би удавили и чека тренутак да правдољубиво изађе уздигнута чела. Ви као одговорна личност можете много да помогнете, јер ће нас мајке наших другова сматрати за бабе, које руку на срце нису биле кукавице.

Да не испаднем недоречен, разлог јављања је у ствари удес хеликоптера, код чега сам, гостујући у неколико радио и ТВ емисија, инсистирао на речи комисије. Предлажем Вам формирање независне комисије за овај случај, а евидентно је да постојећа не може да одговори тежини, којом је притиска маса власти. Изговори о судовима и предавање материјала на даљу обраду не стоје. Сигурно има генерала и официра који ће одговорити на основно питање, а то је:

Да ли је било прескакања командне линије?

Све после тога је след који иде сам по себи.

Господине генерале. Наиме, тако се ословљава генерал српске војске. Имате дично презиме и желим да га увек тако носите, како Ви тако и Ваши потомци. Да ли ће бити тако на Вама је, јер ако сте рекли да сте сви одговорни, а одговорност нећете да делите, скините бреме са себе и нас обичних војних пензионера, које кроз Вас, нас народ гледа на пијаци, улици, комшилуку. Ослободите нас барем промила одговорности које нам комшије пребацују и приписију.

Унапред захвалан на одговору,

Ваш бивши, а можда и будући потчињени,

пензионисани пуковник авијације

ратни командант 712. похе, носилац златног летачког знака

Милорад Ђошић – пилот

 

Извор: Ћирилизовано




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *