ОТВОРЕНО ПИСМО: Деца су наша, а не државна!

Не дозволимо да нам други према туђим интересима и мерама кроје законе о нашим породицама!

deca

ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ,
ВЛАДИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ,
НАРОДНОИЈ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ,
ЈАВНОСТИ СРБИЈЕ

Поштовани,

Ми, доле потписани, дижемо свој глас против новог удара на српску породицу, који овог пута покушавају да изведу новим Грађанским закоником кроз забрану сваког физичког кажњавања деце, понекад (не увек) неопходног у случајевима када мало дете не разуме последице поступака којима угрожава себе и друге или када је насилно и агресивно према другој деци, одраслима и животињама.

Подсећамо да је:

1. Правни систем Србије, у погледу положаја и заштите деце, доношењем Породичног закона 2005. године, у потпуности усклађен са Конвенцијом УН о правима детета и другим ратификованим међународним документима који се баве тим питањем. Зато је свака измена нашег законодавства ради тобожњег усклађивања са међународним правом непотребна.

2. Мора се избећи опасност доношења неприменљивих закона, који уносе правну несигурност и руше ауторитет државе. Анкета објављена у дневном листу Политика показује да је 83 одсто испитаних против изједначавања педагошког физичког кажњавања деце са злостављањем детета, што јасно говори да ће закон који то изједначавање спроводи, ако се усвоји, бити неприменљив.

3. Законодавна реформа не сме да доведе до тога да у односима родитеља и деце већи ауторитет од мајке и оца постане држава. Последице уплитања државе у сферу осетљивих породичних односа могу да буду кобне и за породицу као темељ сваке снажне државе, али и за сам ауторитет државне власти. Злоупотреба дискреционих овлашћења од стране државне власти, у виду најдрастичније принудне мере државне интервенције у породичне односе – одузимања деце, води урушавању породице. Тиме држава у свакој породици добија уместо најприроднијег савезника потенцијалног противника, чиме се шири антагонистички фронт у унутрашњем рату између државе и друштва, целине и делова.

4. Иза намере да се новим Грађанским закоником у Србији пропише забрана сваког облика телесног кажњавања деце од стране родитеља не стоји брига за права деце, већ злокобни план да се једним системом парасанкција задре дубоко с оне стране границе која дели приватну од јавне сфере. Тиме би се сфера забрањених, противправних и друштвеноопасних радњи проширила и ван законом предвиђеног круга кривичних дела, а надлежност изрицања породично-правних санкција за телесно кажњавање деце пренела на органе којине не припадају судској грани власти. На основу нејасно и широко дефинисаног бића једног квазиделикта, о родитељском праву би одлучивали уместо „суда у одумирању”, центри за социјални рад или сличне установе друштвене бриге о породици. Следствено, прва жртва оваквог процеса заобилазног инкриминисања појединих страна породичног живота било би начело правне сигурности.

5. Пошто је јасно да држава Србија нема новчаних средстава да финансира нову функцију сталног надзора над породичним животом, средства би се по свој прилици обезбеђивала на основу пројектног финансирања из иностраних глобалистичких антипородичних фондација.

У земљи у којој 30 хиљада људи годишње више умре него што се роди, и коју сваке године напусти преко 35 хиљада, углавном младих, и која је од пописа 2002. до пописа 2011, остала без 400 хиљада становника, крајње је време за заштиту породице и деце, а не за њихово додатно разарање антипородичним нормама.

Буком која се диже око забране кажњавања деце само се скреће пажња са системских узрока проблема породице у Србији. Под изговором заштите деце од физичког кажњавања доћиће до ослобађања државне моћи, без гаранција да ће интереси детета бити заштићени.

Деца су наша а не државна, а државу финансирамо ми, и она је ту због нас! Зато не дозволимо да нам други према туђим интересима и мерама кроје законе о нашим породицама!

Уочи Божића, 2015.

Потписници:

1. Академик Коста Чавошки
2. Др Зоран Поњавић, професор Породичног права, Правни факултет Универзитета у Крагујевцу
3. Проф. др Слободан Антонић, Филозофски факултет Универзитета у Београду
4. Др Зоран Чворовић, доцент, Правни факултет Универзитета у Крагујевцу
5. Проф. др Александар Липковски, Математички факултет Универзитета у Београду
6. Коста Димитријевић, књижевник и новинар
7. Мр Владимир Димитријевић, публициста
8. Власта Младеновић, књижевник
9. Драган Хамовић, књижевник
10. Доц. др Валентина Хамовић, Учитељски факултет у Београду
11. Југослав Кипријановић, новинар
12. Зоран Павловић, историчар
13. Радомир Батуран, књижевник
14. Момчило Селић, књижевник
15. Ана Селић, преводилац
16. Жељко Цвијановић, новинар, уредник портала Нови Стандард“
17. Проф.др Иван Дојчиновић, Физички факултет Универзитета у Београду
18. Др Јелена Дојчиновић, Астрономска опсерваторија у Београду
19. Доц. др Павле Ботић, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду
20. Татјана Ботић
21. Др Миша Ђурковић, виши научни сарадник Института за европске студије у Београду
22. Бошко Обрадовић, ИК Катена мунди, уредник
23. Бранимир Нешић, директор ИК Катена мунди
24. Никола Маринковић, књижевни критичар
25. Др Љубомир Протић, професор Математичког факултета Универзитета у Београду (у пензији)
26. Др Слободан Јанковић, истраживач сарадник, Институт за међународну политику и привреду у Београду
27. Проф. др Драгиша Бојовић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу
28. Бранко Павловић, адвокат, Београд
29. Хаџи Ђорђе Ј. Јанић, књижевник
30. Слободан и Драгана Стамболовић, Београд
31. Слободан Цветковић
32. Весна Цветковић
33. Павле Цветковић
34. Марија Цветковић
35. Милорад Маринковић
36. Драган Вујисић, предузетник
37. Данијела Вујисић, професор
38. Драгиша Јевтић, официр у пензији
39. Зоран Шкорић, дипломирани економиста

 

Извор: Нови Стандард




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *