Србија

Отровни аутономашки јогурт

Л. Јанићијевић / Корени

Пре неки дан, у емисији “Један на један” Радио-телевизије “Војводина”, председник измишљене војвођанске владе Бојан Пајтић, говорећи о иницијативи СНС да се на северу Србије распишу превремени избори, рекао је следеће:

“Зашто бисмо ми испуњавали жеље оних који призивају нову ‘јогурт-револуцију’. Јогурт се ’88. проливао по улицама Новог Сада, а после тога по бившој Југославији су текле реке крви.”

Корени су већ писали о томе да је исти овај високи функционер државе Србије у другој половини фебруара, пред други круг допунских избора за посланике у Скупштини Војводине, изразио своје “велико жаљење због тога што нико (ваљда од Срба, прим. аут.) није процесуиран због ширења међунационалне мржње“. Томе је додао да су “напади које смо видели у неким медијима и од неких појединаца претходних месеци нешто што личи на атмосферу у Немачкој тридесетих година“.

Дакле, јасно видимо једну константу у наступима овог војводијанског гуруа, шамана или врача, који нескривено (крајње насилнички) ружи углед државе у којој живи и који (као да је функционер неке од непријатељских држава – Хрватске на пример) свесно шири антисрпску пропаганду, тиме што пореди Србију с нацистичком Немачком и што тврди да је некаква “јогурт револуција” из 1988. године довела до тога да се у бившој Југославији “пролију реке крви”.

Иако су поменуте изјаве Војводијанца Бојана Пајтића противуставне и подложне судском гоњењу по службеној дужности – због изазивања расне, националне и верске мржње и нетрпељивости, због повреде угледа Републике Србије и ширења неистина које су директно управљене на подривање националне безбедности Републике Србије – државни органи и Влада Републике Србије на све то остају и глуви и слепи.

Подсећања ради, поменута Пајтићева “јогурт-револуција” је тако названа, јер су ондашњи аутономашки лидери поделили демонстрантима на улици хлеб и јогурт, у нади да ће незадовољну масу тако “умилостивити”. Природно је, у таквим околностима народу није пало на памет да једе “аутономашки хлеб и јогурт”. Симболика је ту била потпуно јасна: људи на северу српске државе осетили су потребу да се супротставе цепању земље – и тада су са српске политичке сцене “одували” војвођанске сецесионисте, без иједне капи крви.

И сада, какве везе има та такозвана “јогурт-револуција” са каснијим “проливањем крви” у југословенским ратовима од 1991-1995? Наравно, свакоме ко је иоле пажљивије пратио како је дошло до рата током деведесетих година прошлог века, потпуно је јасно да са тим несрећним догађајима “јогурт” није имао никакве везе. Такав грађански рат изазвали су сецесионисти из бивших југословенских република – Словеније, Хрватске и БиХ.

Али, без обзира на јасне чињенице и доказе који се хронолошки нижу крајем осамдесетих и почетком деведесетих и који недвосмислено указују да рата у бившој Југославији не би било да га сепаратисти нису хтели – и даље одређени кругови у Србији (укључујући ту и владу АПВ) воде отворени пропагандни рат, тврдећи да је Србија и српска политика довела до таквог крвавог расплета. Уосталом, у свом чувеном говору на Јелачића плацу у Загребу (мај 1992) Фрањо Туђман – најновији “отац Хрвата” (пре њега био је то Анте Павелић) – дословно је рекао:

“Јест, не би било рата да смо одустали од свога циља да створимо самосталну и независну државу Хрватску.”

Другим речима, да Хрватска није желела да обнови Независну државу Хрватску (НДХ) из Другог светског рата, тада ни у Југославији не би било “река крви”. А да је данашња Хрватска у идеолошком смислу иста као и њена претходница НДХ, опет најбоље илуструју речи “оца Хрвата” на Брионима 1995. године, када је Туђман рекао:

“Ово бисмо морали ријешити… и југ и сјевер. Ријешити на који начин (то је сада тема наше данашње расправе): да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану!”

Заправо, тиме је Фрањо Туђман наставио (и на српску несрећу довршио) усташку замисао из Другог светског рата, која се огледала у чувеној изјави усташког фанатика и идеолога Миле Будака, изреченој на великој скупштини у Госпићу почетком јула 1941. године:

“Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате” (Народне новине, 7. српња 1941; Виктор Новак, Магнум кримен, стр. 605).

Е сада, да ли смо икада чули од Бојана Пајтића (или неког другог “славног” Војводијанца) да кривицу за рат у бившој Југославији пребацује на било кога другог осим на Србе и режим Слободана Милошевића? Одмах да на то одговоримо – то никада нисмо чули, нити ће тако нешто икада бити преваљено преко уста сепаратиста на северу српске државе. Шта нам то онда говори? Зар то није доказ да је Пајтићева, Чанкова или Вребалова острашћена борба против “српског клерофашизма”, у ствари, највећи доказ да се ти људи отворено ангажују на уништењу српске државе, а тиме и српског народа у целини.

Наравно, јасно је да никоме нормалном у Србији никада не би пало на памет да брани и заступа шовинистичке и фашистичке идеје. Српска јавност је одувек била – а и данас је – на супротној страни од таквих антиљудских, злочиначких и аморалних идеологија и покрета. Данас Пајтић и његова клика, како видимо, сврставају у клерофашисте и владајућу политичку групацију у Србији, а не само српске патриотске покрете Двери, Образ, Наши и слично. Њихова намера је више него очигледна. Они желе да Србију што више оцрне у очима “међународној јавности”, тако да сутра, када крену у завршни бој за формирање државе Војводине, иза себе имају осигурану подршку западних земаља.

Пајтић и војводијанска влада, заправо, ништа друго и не раде, осим што поткопавају темеље државе у којој живе. Њихова “владавина” је обична фарса и служи им само као параван за антинародне, антидржавне и антисрпске активности. Устав Србије и Статут АПВ дају им идеалне услове за такав подземни рад. Наиме, ако је нешто лоше на северу Србије, тада је за то крива републичка власт, а уколико се на том простору деси нешто позитивно и корисно за грађане (што је иначе велика реткост) тада су за такву “добробит” заслужни функционери измишљене војвођанске владе.

То се добро видело током недавне афере с млеком и афлатоксином. Војводијанцима – Пајтићу, Јешићу и другима – није пало на памет да и они као извршна власт на северу Србије сносе кривицу за лошу контролу пољопривредних производа. Уосталом, ако су након избијања “афере” могли да пошаљу млеко на анализу у Немачку, зашто то исто нису учинили много раније? На пример, прошле јесени. Али, они рачунају на инертност (па и наивност) српског јавног мњења, с којим се, нажалост, одувек могло прилично лако манипулисати.

Ипак, рекло би се, у Србији није главни проблем у самом језгру сепаратизма, које је јасно видљиво и које на јавној сцени делује отворено. Прави проблем лежи у републичкој власти, која није спремна да учини све (што је иначе дужна да чини) како би се у Србији поштовао Устав и сви важећи закони земље.

Ако неко има змију отровницу под јастуком, а ништа не предузима да ту аспиду уклони или да јој барем извади отровне зубе, она ће га сигурно – пре или касније – једног “лепог” дана ујести. И ако уз то још такав човек није прибавио ни противотров – који би могао узети на време – инфауст прогноза тада је неминовна.

Коментари (1)

  1. Aleksandar каже:

    Jadan covek place zaomiga je,ali koliko jenakupovao stanova po Budimpestion i njegov otac ipitaj boga gde jos je kupovao stanove od naseg novca.

Напиши коментар