Опело за Србију

Пише: Владимир Умељић

Једно савремено швајцарско виђење Србије, јуче, данас, сутра…

„Велики брат“ маше Србима – од Видовдана до Видовдана – једним од својих фамозних датума и то тако ревносно, да се све теже види које од његових основних и неумољивих правила стоји примарно иза тога:
„Рат је мир!“, „Истина је лаж!“ или пак „Слобода је ропство!“?
Биће, међутим, да су ипак сва три подједнако важна.
„Велики брат“, наиме, за узврат не тражи много, у крајњој линији само да Срби „промене своју свест“, да безусловно признају законодавну снагу свих тих правила, значи само
–    да његов рат против њих прихвате као мир,
–    све његове лажи о њима као истину
–    а „статус добро ухрањеног роба“, који им он сваким својим новим датумом обећава, својом слободом.
Како у односу на ову „реалност“ заправо стоје његова пре свега политичка, али и медијска и интелектуална „Мала браћа“ из новоосноване београдске филијале његовог „Министарства истине“?
Из које се ето све гласније, самосвесније и учесталије обзнањује:

„Долазећи Видовдан ће бити први победнички Видовдан у српској историји!“

Владајући српски политичари у Београду су решени да следе „Великом брату“ и да (наравно – „у име народа“) својеручно легитимишу његово насилно чупање срца српског национа, Светог Косова и Метохије.

Вапаји и протести малобројних интелектуалаца не рађају довољно снажан ехо у српској духовној, политичкој и медијској пустињи, који би те „демократске велможе“ навео да промисле, шта они управо чине својој држави и народу.

Јер ти политичари су, Боже мој, „храбри и мудри, далековиди, са визијом“… Они, наравно, нису ништа од тога, напротив, али народ ће њихово поразно повијање шије („у име народа“) дуго и скупо плаћати.

Сличност са њиховим донедавним претходницима се исцрпљује већ у заједничком недостатку политичке далековидости и државничке мудрости, јер и та њима претходећа чеда титоизма су наиме врло игнорантски превиђала јасне показатеље развоја балканске, европске и светске политике.

А да и не говоримо о ономе, што је већ незаборавни и незаборављени Швајцарац Арчибалд Рајс у својој књизи „Ecoutez, Serbes!“, 1928. јасно предочио, наиме, шта Срби у будућности могу (морају!) да очекују:

„Ваш непријатељ, упркос корацима које данас чини, био је и остао човек са севера – Немац. Верујте, ништа он није заборавио. Чим поново постане довољно снажан (…) настојаће да поврати оно што је изгубио…“

Разлика данашњих владајућих политичара у Београду чак и од тих њихових – ни у ком случају превише мудрих или чак нарочито србофилних – претходника лежи у чињеници, да ови данашњи не само да спремно крчме прадедовину читавог народа, већ и ревносно учествују у више него перфидном покушају цементирања тог стања, по могућству за сва времена.

А то се теоретски може постићи само уколико се успе, да Срби изгубе своје историјско сећање и свест, свој карактер и менталитет, своју веру и национални осећај, укратко – свој идентитет.
Уколико Срби коначно престану да буду Срби.

То су, наравно, схватили и чланови немачког парламента („човек са севера“) и сасвим у стилу победника недавно у Београду отворено обзнанили свој крајњи циљ: „Срби морају да промене своју свест!“

То неумољиво подсећа на тежиште некаквог говора „Великог брата“ или пак на поенту једног саопштења његовог „Министарства истине“ (истина је лаж!), које је већ велики Џорџ Орвел у својој апокалиптичкој визији „1984“ предвидео.

Сходно томе, човек (Србин) би морао да буде захвалан на оволикој немачкој отворености, јер она помаже не само оним малобројним интелектуалцима при њиховој борби за истину и правду, већ би требало да отвори очи и читавом народу (па чак и политичарима), какву судбину је „Велики брат“ наменио ето и Србима.

Да ли је ово објављивање наума потпуног обездушења и анихилизације једног древног европског народа, међутим, тргло тај народ из летаргије или барем донекле допринело освешћивању његове интелектуалне и политичке „елите“?

Не, очигледно и нажалост, не. Напротив?

Плашим се, да је то тако, пре свега у односу на актуелне владајуће политичаре у Београду. Јер како другачије схватити њихове унисоне и беспримерне изјаве у последње време: „Долазећи Видовдан ће бити први победнички Видовдан у нашој историји!“

Долазећи Видовдан – победоносан? За Србе?

И то зато, јер ти исти политичари тог дана уручују „Великом брату“ кључ још једног претешког катанца на скоро већ потпуно закованим вратима казамата „Новог светског поретка“, у који је бачено српско Свето Косово и Метохија?

Да ли су ти политичари, дакле, већ променили своју свест, као што је то „Велики брат“ („човек са севера“) прописао – и престали да буду Срби – или се и при овоме пак ради само о неумољивој поенти још једног саопштења, сада београдске филијале његовог „Министарства истине“ (истина је лаж!)?

Али – мора ли се заиста бити Србин, критички интелектуалац и за дотичне политичаре као и за све њихове потркуше и скутоноше само неко, ко је „нереалан, назадан, окренут искључиво прошлости, патетични занесењак, ретардирани и неизлечиви мазохиста и заљубљен у поразе“ а да би се схватила безданост провалије, у коју нас сва та „мала браћа“ воде, вуку и гурају?

Погледајмо кратко, шта о овој тематици пише на пр. члан швајцарског парламента, књижевник и професор немачког језика Оскар Фрајзингер:

“Окрутни векови довели су освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак  и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим просторима јурећи у рат на северу или југу.

Ти господари рата су  само  пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје  постојање и приказали се свету као народ: испречили би им се на путу.

Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње,  главу, чак себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости  и богатој култури.

Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим собом.

У том отпору има извесне узвишености, несаломиве  воље да се изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан да постаје узвишен.

Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које протиче, самом  себи. Волим ту меланхолију у очима људи који, знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, истрају у борби, зарад  лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног.

Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики  губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од  госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу, који себи откида шапу да би се ослободио.
Србија  је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених  зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља.

Али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом,  и да  му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим.

Европска унија му један такав  затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да постану  Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста.

Ако би Србија прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто,  ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би осталa анонимна. У њему би стекла статус  добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и корене, а понајвише душу.”

Не мислим да сам „нереалан, назадан, окренут искључиво прошлости, патетични занесењак, неизлечиви мазохиста и заљубљен у поразе“, уколико констатујем следеће стање ствари:

„Безалтернативни“ пут актуелних београдских управљача остатка Србије подразумева, значи, да се историјско сећање и свест, карактер и менталитет, вера и национални осећај, укратко – сопствени идентитет ето будзашто продају.
Зар је Србима заиста потребан један Швајцарац, да би им указао на чињеницу, да је тај вековима грађени и неговани идентитет итекако вредан живљења, да би одрицање од њега представљало не само духовни суицид данашње и свих долазећих генерација, већ би то чак „био и велики  губитак за човечанство“?

Али то би, по владајућим српским политичарима и њиховим гласноговорницима, требало да је једина „безалтернативна алтернатива“ а као противредност бивши Срби би ето добили безимени статус јефтине радне снаге, зависних конзумената и „топовске хране“ својих нових господара.

Оскар Фрајзингер то, додуше, назива „статусом добро ухрањеног роба“… Један српски интелектуалац би то тешко смео да изговори, јер ко још воли да га апострофирају као „ретардираног и неизлечивог мазохисту“, зар не?
Тај статус би потом био зацементиран променом тј. роботескним униформисањем свести, јер тек тада је посао завршен, тек тада је хуманистички дух затрт и потрт и не постоји више опасност ренесансе отпора водећем слогану „Лаж је истина!“

Тек тада би Срби изгубили и последње, своју душу.

Нисам, додуше, сигуран да би финални резултат и врхунац реализације ове „безалтернативне алтернативе“ могао да у себи можда носи и нешто утешно? Јер чудни су путеви Господњи, чудни и недокучиви…

По Џорџу Орвелу, наиме, жртва „Новог светског поретка“ у његовој визији добија право на сопствено погубљење тек када је у толикој мери успешно радила на промени своје свести, те да је започела да заиста воли „Великог брата“.

Наравно – добровољно… Да ли и мазохистички? Можда чак и суицидно?

Да ли је то крајњи и неминовни усуд и политичке, али и медијске и интелектуалне „Мале браће“ из новоосноване београдске филијале његовог „Министарства истине“? Није искључено, заправо и врло могуће, али – са којим правом они то проглашавају и неминовним усудом читавог национа?

Да ли нам је, дакле, горе цитирани критички интелектуалац (још један Швајцарац) Оскар Фрајзингер опет један већи пријатељ од нас самих? Да ли овај његов кратки психограм српског национа представља једно „Слово при новорођењу или опело?“ у односу на наш народ? Апел за ренесансу и васкрсење нације или саосећајни испраћај у безлично  ништавило?

На то питање само Срби могу да нађу прави одговор.

Одговорност за тражење и налажење истог се, наиме, не може пребацити на добронамерне Швајцарце или пак на било какве Папуанце или Туареге, Марсовце или Венеријанце.

Па чак ни на велику и братску Русију.

И – оно се не сме препустити „Великом брату“ и свој његовој „малој браћи“.




1 коментар

  1. nlcph

    Свјатиј Боже. Упокој, Господе, душу преминуле слушкиње Твоје. Ваистину је све и сва таштина…Једини си Ти, Господе, бесмртан. Блажен је пут којим данас идеш, душо Србијо, јер ти је припремљено место покоја. Приђите браћо, последњи целив дајмо покојници, Вјечнаја памјат. Христос воскресе

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *