МИЛОРАД УЛЕМЕК ЛЕГИЈА: Октобар шести (2)

Пише: пуковник Милорад Улемек Легија

На Институту за безбедност је владала некаква чудна тишина. Чинило ми се као да је и мрак некако гушћи. Једва је понегде било светла.

Дебели је шетао ходником зграде у којој смо били смештени. Био је јако нервозан. Када је видео да улазим у зграду, одмах се запути ка мени.
– Војска нас је опколила! – одмах је испалио.
– Иди, баба! – одговорио сам. Он се избечио. – Па шта ту има ново, свуда около су војни објекти – рекао сам онако зезајући се.
– Не, довели су тенкове и оне… како се зову…
Нисам знао на шта мисли.
– „Праге“! – испалио је.
Е, сад сам се и ја уозбиљио. Потом смо ушли у његову канцеларију и он је затворио врата. Није палио светло. Кроз прозор је у просторију улазило само нешто ноћног светла. Били смо као две сенке.
– Нема Радета! (Мислио је на начелника.) Отишао је пре неколико сати до Павковића и секретарица ми је рекла да је недоступан – сипао је Дебели шапатом информације, као да нам војни диверзанти чуче под прозором.
– Можда је отишао код Слобе?! – покушао сам.
– Није, секретарица ми је рекла да га је звао Павковић и да је отишао у Генералштаб.
Мотао сам у глави, шта би све то могло да значи. Вероватно ништа. Али, ово су била блесава времена.
– Упали светло, ући ће неко, па ће помислити да смо настрани, овако у мраку. Мада и ниси некаква прилика – покушао сам да окренем на шалу. Када је упалио стону лампу, видео сам да је озбиљан.
– Откуд та „прича“ са тенковима и „прагама“? – питао сам.
– Момак, који је био на стражи, јавио је да су цеви уперене овамо према нама. Такође, дотерали су једну „прагу“ на њихов улаз и уперили цев на нашу пријавницу.
– То не мора ништа да значи – прекину ме у по реченице звоњава телефона. Баш сам у ове дане мрзео телефон, јер је ретко доносио добре вести. Дебели се јавио. Слушао је неколико тренутака, а онда ми је пружио слушалицу. С оне стране је била начелникова секретарица. Слушао сам је неколико секунди и онда Дебелом вратио слушалицу.
– Рекла ми је да је звао шеф и тражио да дођем у Генералштаб. Дебели се избечио.
– Немој да идеш!
– Шта ти је?! Како да не идем?!
– Можда су Радета заробили, па сад хоће и тебе?! – испалио је Дебели. Морао сам да се насмејем.
– Па, шта онда? Чему то води? Служба има заменика, ја имам оперативног помоћника. Шта би тиме постигли? Не би се Земља зауставила или престала да се окреће. А нешто и не верујем да би Павковић ишао баш дотле. Дебели ме је слушао.
– Ја не бих ишао.
– Па, то није проблем, нису те ни звали – устао сам смејући се, изашао на ходник и позвао дежурног. Рекао сам му да зове мајора Петраковића. Пре него што сам кренуо, дао сам своме оперативном помоћнику детаљне инструкције о томе шта да ради уколико се ја до јутра не вратим.
За нека три минута сам стигао до капије Генералштаба. Поставка стандардна: три џипа и на улазу Војна полиција. Стајемо и прилази нам један војник. Кроз полуотворен прозор му се представљам и објашљавам због чега сам овде. Каже да сачекамо. Одлази у пријавницу. Враћа се убрзо и каже да могу да уђем само ја, а да остали морају да остану напољу. Гледам у њега церећи се.
– Не бих рекао, момчино! – цимам мобилни и зовем начелника. Доступан је, звони. Јавља се. Пита ме где сам. Објашњавам му целу ситуацију. Каже ми да сачекам. Чује се жамор у позадини. Чујем да прича са неким. Нећу да оставим момке напољу из принципа. Нема то везе ни са чим другим. Таман нека нас је и десет џипова, не бисмо могли ништа да урадимо, нити нам је то била намера. Али, принцип је принцип. Мени није проблем и да сам уђем, али нећу, опет из принципа. Нисам ја неко куче са улице. „Биће то у реду“, чујем глас са друге стране и веза се прекида. У том тренутку, момак који је стајао поред џипа, отрча поново у пријавницу. После пет секунди рампа се диже. Крећем, а онда стајем и трубим. Момак извирује кроз прозорче.
– Је л’ сви? – питам га, иако знам да можемо да ућемо сви. Он клима главом.
Церим се и дајем гас.
– Видиш – кажем Салету, који седи до мене – лепа реч и војничка врата отвара. Није му смешно. Иначе, ових дана су сви некако озбиљни. Добро, десило се невиђено срање, „државни удар“ и све то, али то није разлог да се престане са зајебанцијом. Ако смо се нон-стоп зајебавали за време рата, што не бисмо могли и сада?!
Возим до главне зграде, која је у потпуном мраку. Стајемо испред главног улаза. Хол зграде је у мраку. Питам се да ли сам дошао на право место. Кроз главу ми пролази сцена како је ово „навлакуша“ и како из мрака искачу маскирани ликови и све нас заробљавају, што не би било тешко, јер смо овако у џиповима као глинени голубови.

* * *

Кроз мраком застрта врата промакну сенка и махну нам са врха степеништа. Спуштам прозор и чујем да нам војник у пуној ратној опреми говори да идемо на задњи улаз. Возим око зграде, стајем на писту за постројавање. Мрачна је и пуста и велика. Успомене ми навиру. Деведесет и друге, хеликоптер нас је, по полетању из Сарајева, истоварио на овој писти. Тада Генералштаб није био на овој локацији. Била су то нека друга времена.
Осталима кажем да остану у возилима. На задњем улазу гори само једна мала, чкиљава сијалица. То је неки споредни улаз. Долазио сам ту неколико пута раније, када смо имали некакву заједничку обуку са 63. падобранском. Улазим унутра. У малом холу затичем тридесетак момака под пуном ратном опремом. Седе за столовима или у угловима хола. На тренутак сам збуњен. По ознакама видим да припадају „кобрама“. Моја збуњеност је трајгла само трен. Јављам им се, и неколицина ми одговара. Појављује се Кљаја, њихов командант. Познајемо се од раније. Каже ми да пођем са њим. Идемо кроз неке тотално мрачне ходнике. Улазимо у једну мрачну просторију у којој нема никога. То није то, настављамо даље. Не знам због чега, али ми кроз главу пролази сцена из филма „Добри момци“, када лик треба да буде инициран у мафију и воде га исто овако. Када га доведу до једне просторије, он улази унутра мислећи да га ту чекају због пријема, а онда на поду угледа најлон и схвата да ће бити убијен. Каже: „О, срање!“, и то су му биле последње речи. Смејем се. Долазимо до неких врата и Кљаја их отвара. Унутра гори светло. Не знам зашто, али прво гледам у под. Тражим најлон. Улазим унутра и видим да око дугачког стола, који је постављен за вечеру и на коме је брдо јела, седи Павковић и свита. Начелника уочавам тек када сам ушао. Седи окренут леђима. Од присутних, једино лично познајем Павковића и генерала Ђаковића. Овај последњи је сада главни безбедњак у Војсци. Знамо се још из Крајине, из деведесетих. Остале знам онако из виђења. Поздрављам се са свима и Павковић ми показује да седнем. Седам поред начелника. Гледам у ово јело на столу и вода ми цури на уста, гладан сам као вук. Павковић одмах „пуца“, без увода.
– Значи, прешао си на њихову страну?!
„Ево, креће опет тирада“, мислим у себи. Изгубио сам апетит. Гледамо се у очи. Брзим погледом прелећем преко осталих. Њикове фаце су као у Сфинге.
– На чију, „њихову“? – узвраћам контра питањем и већ почињем да се нервирам.
– На њихову, на страну пучиста. Знамо све и да се виђаш са Ђинђићем и шта си са њим договарао, знамо све. Знамо да се спремаш да нас нападнеш са Јединицом и све остале планове знамо.
Гледам га у неверици. Да није тужно, било би стварно смешно. Павковића знам од деведесет и осме са Косова. Тада је био генерал-мајор и био је на месту команданта Приштинског корпуса. Увек сам га видео као салонског официра и помало као манекена. Имао је доста добрих квалитета и знања, али ми је увек био помало театрални каријериста. Због каријере је био спреман да гази преко мртвих.
Сада сам слушао његову тираду о томе како он све зна и како ме упозорава да се не играм са ватром и да поведем рачуна шта убудуће радим. Говори ми да је од сада забрањено да наши хеликоптери лете изнад града, а да два борбена хеликоптера МИ-24 не смеју уопште да полете. За дивно чудо, не осећам онај бес и лудило, који су ме спопадали када ми је нешто слично, само на мало финији начин, декламовао данас у току поподнева и мој начелник, који сада седи поред мене и ћути. Пошто се Павковићева тирада упозорења и претњи настављала, набадам један телећи медаљон на виљушку и трпам га целог у уста. Ту је он попиздео и повисио глас, настављајући даље да сипа дрвље и камење. Жваћем полако и уживам у укусу медаљона и соса од печурки, којим је медаљон преливен. Кроз главу ми пролази да ако преживим ову тираду, мораћу, пошто се сва ова срања заврше, да одем до Клуба књижевника и код Буде поручим најбоље телеће медаљоне у граду.
Слушам на једно уво што ми Павковић говори. Ово само потврћује моју ранију сумњу да Војска, у најближем Ђинђићевом окружењу, има свога сарадника. И већ видим како је ишла „прича“. Ђинћић је, после оних наших састанака, препричавао наше разговоре, можда је мало и додао да би све било убедљивије, онда је то „прежвакано“, преко неколико уста и послато, у делимично измењеној форми од стране њихове полиције у Војску. Онда је онај, који је примио информацију, то опет мало обрадио, па послао даље. На крају је она као таква, да сам се ја са Ђинђићем договорио да нападнем Војску, стигла до Павковића. Што није имало везе са мозгом, али то више није било битно.
Сада сам размишљао о томе да ли је Павковић стварно све то примио здраво за готово или сада преко ове мале тираде, која на мене није остављала неки посебан утисак, желео да мало учврсти свој ауторитет пред својим надлежним сарадницима. Наб’о сам још један телећи медаљон. Никада ми није био јасан тај анимозитет измећу Војске и Службе. Човек би помислио да те две институције раде за две различите државе, као да нисмо били на истом задатку. Годинама је трајао тај тихи рат у надмудривању.
Годинама сам, после повратка у земљу, запажао да влада нека нетрпељивост између њих, нисам могао да схватим зашто је то тако. Тек сам на Косову скапирао да је то ствар ега, а он је зајебана ствар. Обично се его односи на оно „ја“; мећутим, овде, када је реч о двема институцијама, он се претворио у „ми“. Наравно, свачији его је различит. Зависи од особе до особе, али чињеница је и да сваки его има и своју структуру. Онај наш „балкански“ его је био посебна „прича“. Мада се у суштини егои разликују само споља, на површини. У суштини су исти. Сваки его се бори за свој опстанак и да би одржао идеју о себи, потребна му је супротна мисао о другима. И, ето, зашто се вечерас дешава да и ми овде, у овој просторији – у којој седе можда најодговорнији људи у држави и који уместо да разумно разговарају о томе шта и како даље у једној ванредној ситуацији – расправљамо, метафорички речено, о томе чији је „Мишко“ већи.

* * *

Када је Павковић завршио своју тираду, завалио се назад у столицу и гледао ме. Ја сам жвакао свој медаљон. Начелник је хтео да одговори на све ово дрвље и камење, али сам, пошто сам прогутао залогај, подигао руку, што је требало да значи да ћу сам рећи шта имам да кажем. Сад су сви гледали у мене. Развукао сам кез и отпочео:
– Господине генерале, прво морам да Вам се захвалим на почасти коју сте ми указали, како мени, тако и Јединици. Мени је заиста велика част да једна тако мала јединица, којом ја командујем, може да изазове такву панику, немир и нелагоду код институције која се зове Војска и којом Ви командујете. То значи да вредимо нешто и да би на нас требало обратити пажњу. Мени то баш, као команданту, и те како импонује. Друга ствар, заиста не знам шта сте мислили да постигнете тим Вашим малим говором?! Али, морам да кажем да ме нисте ни уплашили нити -импресионирали. Треће, мислио сам да, и поред тога што припадамо различитим службама, Ви и ја имамо нешто заједничко, после свих ових година борбе за исту ствар. Жао ми је што Ваше службе безбедности нису направиле бољу процену моје личности. А требало је управо зато што знам да се баве са мојом надлежношћу, још од мога доласка из Легије странаца. Не знам који су Ваши извори информација, али то је сада небитно, јер информације које сте добили у великој мери су погрешне. Док сам Вас слушао, помислио сам како би „друга“ страна ликовала да сада може да нас види и чује. А самим тим, да се овај разговор одвија на овај начин, „они“ би могли да буду више него задовољни, јер ја ову ситуацију никако другачије не могу да разумем него као семе раздора. Сматрам да смо сви у овој просторији врхунски професионалци и да смо сви потпуно свесни ситуације која се тренутно одвија на улицама главног града.
Био сам потпуно смирен и нисам ни сам знао одакле ми извиру сва ова срања, што сам их изговарао. Приметио сам како ме начелник посматра с пажњом.
– Уопште Вам не замерам на Вашој малопређашњој „паљби“, али морам да Вам кажем и ово. Док сам ја командант Јединице, ниједан припадник неће ни попреко погледати било ког припадника Војске, а камоли нешто друго. У ту тему не желим дубље да улазим, јер она задире дубоко у моје достојанство и моју официрску част. Што се тиче наших хеликоптера, они су у протекла два дана полетали искључиво ради извиђања. Она два борбена хеликоптера, нису уопште полетала, нити ће. Не зато што сте Ви то малопре забранили, већ зато што у садашњој ситуацији не видим никакву сврху да се они употребљавају, посебно не над главним градом. Пошто видим да сам у истом дану некако на увијен начин два пута проглашен за неког ко је, наводно, издао некога или нешто, мада ми то нико није директно рекао, али за ове две године сам научио да читам између редова, желим да кажем и ово. Ја нисам никога издао. Поступио сам и поступам онако како мислим да би требало, сходно тренутној ситуацији. Да ли је то исправно или није, то ће да покаже време и суд историје?

* * *

На Институт безбедности сам се вратио око пола три. Дебели је био као на иглама. Када ме је угледао, само се накезио. После моје тираде, која се одвијала у првом сату разговора у Генералштабу, разговор је упловио у мирније воде. Причали смо о свему и свачему. На растанку смо закључили да би требало да останемо на вези и да све информације проверавамо и упоређујемо. Нисмо се баш заклели на вечну верност и љубав, али начелно је постигнута некаква сагласност. Био сам мртав уморан. Већ три дана сам спавао у епизодама. Брацановићу сам само телеграфски испричао како се састанак одвијао. Завукао сам се у своју канцеларију и срушио на врећу за спавање. Али, није ми се дало. Око пола шест, зазвонио је мој мобилни телефон. Био је опет Душан. Он као да се претплатио за ове ране позиве. Сада је већ било очигледно да је он био веза измећу Ђинђића и мене. Нашли смо се на аутопуту, у близини аеродрома. Поново су ме одвели у Сурчин. Овога пута смо отишли у кућу Драгољуба Марковића, Ђинђићевог кума. Било је то импресивно здање. Тамо сам затекао Ђинђића и Чеду, који су доручковали. Понудили су и мене. Захвалио сам се и објаснио да сам касно вечерао. Чим сам сео и попио гутљај чаја, Ђинђић ми је рекао да је Павковић добио од Милошевића некакав списак, на којем су била имена свих из ДОС-а и још нека и наредио му да сви они буду ликвидирани. И питао ме је да ли ја знам нешто о томе списку. Гледао сам га преко руба шољице. Изгледа да су ово игре без граница. Зајебанцији није било краја.
– По моме мшљењу то је чиста патка – рекао сам и наставио да срчем чај. И како се то касније испоставило, и била је. То је био само један од Павковићевих „изума“, не би ли и он себе представио у неком светлу, везаном за учинке револуције. Вероватно у то време он није могао да се помири са чињеницом да он није, на Петог октобра, одиграо најзначајнију улогу у свим оним догађањима, па је онда, у данима који су уследили, измишљао разне „приче“, које су мећу свим учесницима дизале тензију, а он је био тај који је све то после смиривао. Тако је и било са тим списком, поготово што тај списак нико није видео. Мени је одмах било смешно што му, наводно, Милошевић шаље тај списак. Да је то требало да се догоди у току године пред ове изборе, па би то можда и имало неког смисла, гледано са једне стране, али овако, после свега, то је била тотална глупост. Друго, нити Павковић, нити Војска нису имали људе за тако нешто. И сама чињеница да је, наводно, добио списак, указује да је то обична глупост. Такве ствари се не стављају на списак, поготово их не би ставио Милошевић, за кога се знало да избегава да потписује и редовне законске наредбе, а камоли овако нешто.
Све ово сам некако објаснио Ђинђићу и то га је мало умирило, мада не сасвим. Они су имали и даље неки „трип“ да ће се догодити некакав контранапад и да цела ова „прича“ није завршена. Поново сам му објаснио да неће бити никаквог контранапада и да је сада овако како је. Они би требало да раде на томе да се ствари врате у некакво стабилно и функционално стање. У његовим очима се огледало разумевање, али и несигурност. Када су завршили са доручком, предложили су да пређемо, ту у Сурчину, у просторије које су припадале Драгољубу Марковићу, јер су се плашили да му је кућа, у којој смо се налазили, озвучена, што је било и могуће. По доласку у те просторије, у којима је, како рекоше, било седиште Марковићевих фирми, Ђинђић ми је, чим смо се сместили, рекао да би требало да зовнем оне из Службе и да им кажем да одмах прекину прислушкивање свих лидера ДОС-а. Био сам мало затечен овим захтевом. У просторији је владао тајац. Придружио нам се и Горан Весић, за кога су рекли да је инкогнито дошао из Црне Горе. Тек после сам сазнао каква је била његова улога у целој овој „причи“ око Петог октобра. Наиме, он је за време преврата боравио у Црној Гори и са њим је била група од тридесетак људи, углавном плаћеника, мећу којима је било и доста странаца, углавном Енглеза и Американаца. У случају да пуч не успе, требало је да доћу у Београд и да са одређеним снагама почну да сеју хаос. Свакако то је била идеја ДОС-ових ментора, који нису хтели ништа да препусте случају. Требало је да они покушају да извуку лидере ДОС-а, у случају да пуч не успе и ако се они нађу у „необраном грожђу“. То је био својеврсни мали командогруп, на чијем челу је био оперативац ДОС-а Весић. Мећутим, како су се ствари одвијале повољно, био је непотребан ангажман тог група, па је и престао да постоји.
Када је тишина упила захтев који је изрекао Ђинђић, рекао сам им да то што траже од мене није под мојом ингеренцијом и да ја немам никаквих додирних тачака са тим деловима Службе. Седма управа, која се, иначе, бавила оперативним мерама, била је под директном ингеренцијом начелника Службе. То је, уједно, био и најдоследнији део Службе, тако да ја нисам имао никаквих овлашћења да начелнику те Управе издајем било каква наређења. Чак нисам ни знао ко је тај човек. Постојао је и Прислушни центар у Београдском центру, али ни ту нисам имао никаквих надлежности. Рекао сам им да то може да уради само начелник Службе и нико други. Ђинђић ми је на то рекао да би ипак требало покушати, јер они после свега неће више толерисати да и даље буду прислушкивани од стране Службе и да су, ако је потребно, спремни да пошаљу и одређене групе да упадну у центре и преузму их. Поновио сам му да је то, што се тиче упада у овакве службе, неприхватљиво и да смо већ о томе разговарали. Одговорио ми је да се слаже са мном, али да је велики притисак и да се то питање мора решити.
Ја сам целу ту „причу“ схватио као једну игру око успостављања ауторитета на тренутној сцени. Схватио сам да ови из ДОС-а желе да максимално искористе лудило и хаос, који су настали Петог октобра, и да заузму што боље позиције за наставак преузимања власти. Кроз главу су ми прошле Брацановићеве речи, да се сада, у овим данима, треба добро чувати сплетки и игара које ће се дешавати.

* * *

Били смо на путу ка Палати Федерације. Ђинђић ми је малопре саопштио да је Коштуница изразио жељу да се види са мном. Дошли смо на задњи улаз Палате, са дунавске стране. Док ми је Ђинђић тога јутра предлагао како би требало да се видим са Коштуницом, питао ме је да ли постоји неки протоколарни поклон, који би му однео, а који представља Јединицу. Рекао сам му да ми баш нисмо до сада предвиђали поклон, који бисмо уручивали председницимиа, али да ћемо већ нешто наћи.
Коштуници сам поклонио Заклетву Јединице, која је била урамљена на великој плочи. Када смо се зауставили испрсд улаза Палате, са нама је кренуо и Душан Спасојевић. Он се изгледа, заједно са Љубишом Бухом, залепио за Ђинђића и нису га пуштали. Очекивао сам да ће му Ђинђић рећи да нас сачека ту код возила, заједно са осталима из своје пратње, али он је већ ушао у зграду. Пре тога сам Душану предложио да би можда требало да остане ту, али је он зграбио ону Заклетву из мојих руку и ушао у зграду.
Дошли смо до неке просторије, рекли су ми да сачекам. Ђинђић и Душан су отишли, заједно прошавши кроз једна врата. Иначе, Коштуница је ушао у Палату Федерације (СИВ) одмах после Петог октобра, али се у њу још није, како би се то рекло, званично уселио, али је био ту.
Стајао сам и гледао око себе. Био сам у тој огромној згради, у којој су некада седели и радили само повлашћени партијски функционери. Некада, је обичан свет ово здање обилазио у широком кругу, а сада, ето, и ја сам ту. Гледао сам кроз прозор када је ушао неки лик и накашљао се. Окренуо сам се и видео како ме одмерава од главе до пете. На себи сам имао маскирни комбинезон. Рекао је да ће ме Председник примити за који минут. Нисам знао куда су отшили Ђинђић и Душан. Онда је тај лик пружио руку. Показивао је на мој пиштољ. Ваљда је то значило да му га предам. И даље сам стајао, не померајући се. Изнервирао ме је сам тај негов гест, којим ми је ставио до знања да код Председника не могу да уђем наоружан. Рекох му да му пиштољ нећу да дам. Хтео сам да му кажем и то да нисам неко шугаво псето, које је са улице залутало овде, али сам оћутао. Лик се унервозио и почео да ми говори нешто о протоколу. Поново сам се окренуо прозору, игноришући га. Он је и даље стајао на сред просторије и наставио да кења. У том моменту су се отворила једна бочна врата и на њима се појавио Коштуница. Видео сам Ђинђића иза њега. Представио сам се новом Председнику и он ми је рекао да уђем у другу просторију. Онај лик је почео да објашњава како сам наоружан, али му је Ђинђић рекао да може да нас остави. Овај се повукао као покисло куче. Ова друга просторија је била још мања него прва. Уопште ми није личило на кабинет Председника. Ту су били: сто и три фотеље. У једној је седео Душан и смешкао се. Предао сам Коштуници урамљену Заклетву, коју сам у згради преузео од Душана, и објаснио му шта је то. Када смо сели, Коштуница је рекао да нема много времена, јер има много обавеза, и онда ми је рекао да је требало да се најавим и да би ми онда посветио више пажње. Погледао сам помало збуњено у Ђинђића, који је брзо пресекао тему, прешавши на неку необавезну причу. Тада сам схватио да ме Коштуница није ни звао, већ да сам овде доведен, као мечка. Само сам се насмешио и рекао да га не бих више задржавао. Погледали смо се и ја сам кренуо напоље. Док сам силазио низ степенице, рекао сам Ђинђићу да је могао ово да одради и на другачији начин. Видео сам да му је било мало непријатно. Рекао ми је да су биле такве околности. Испред Палате смо се поздравили и ја сам сео у свој џип и дао гас. Некакав бес је почео да ме обузима. Тачно сам могао да склопим „причу“. Њему су рекли да ја тражим да се видим си њим, а мени су рекли да он жели да ме види. Класика! Зато сам оне ноћи и питао Ђинђића да ли је он тражио да се видимо. И сада је управо на мени примењен тај трули фазон.
Док сам стајао на семафору код ЦК-здања, осећао сам да се пушим од бсса.
– Зелено! – рече ми Сале, који је седео покрај мене.
И даље сам стајао. А онда сам праснуо у смех. Пратиоци, који су били са мном у џипу, само су на брзину изменили значајне погледе. „Е, па добро дошао ‘краљу политике’, Милораде!“, рекао сам у себи и дао гас.

* * *

Милошевић је ипак признао Коштуничину победу. Сазнали смо да се чак и насамо састао са њим и то посредством Павковића. Нисам могао ни да сањам да ће бити другачије. Гледали смо на телевизији Милошевићев говор, којим се он, на неки начин, опраштао од власти. Све оно што је говорио било је тачно, али је било касно за ту врсту говора. Сви смо већ хтели да се заврши овај хаос, који је владао већ три дана, и да се стање врати у неку нормалу. Већ су сви били сморени од ишчекивања и разних препуцавања, од тајних састанака и договора. Униформу и чизме нисам скидао три дана. Исто толико нисам видео децу. Тако је било и са осталим момцима. Једва смо чекали да се вратимо у Кулу и да наставимо тамо где смо стали. Мада смо знали да више никада неће бити по истом. У току дана добио сам позив да Ђинђић и Човић хоће да се састану са Радетом Марковићем. За место састанка била је одрећена фирма ФМП, на Чукаричкој падини. Са Брацановићем сам тражио да ме начелник прими, како би му пренео ову поруку. Он ме је питао да ли занам разлог тога састанка. Нисам знао, и то сам му и рекао.
Стигли смо испред фирме ФМП, Човићеве фирме, у заказано време. Ђинђић и Човић су већ били тамо. Сели смо у неку салу, која је вероватно служила за састанке. Нас тројица са једне стране дугачког стола, а њих двојица са друге. После упознавања, Ђинђић је одмах прешао на ствар. Рекао је Марковићу да би Служба требало да скине све лидере ДОС-а са прислушкивања и све оне који су били у тој опозиционој „причи“. То Марковићу није био први глас, јер сам му ја пренео шта је од мене тражено на једном састанку са Ђинђићем, тако да је он знао шта ће се појавити сада као захтев. Зато је рекао да то неће бити проблем и да ће чим се врати у седиште Службе проверити ко је од њих „на мерама“ и наредити да се скине. Ако су и били изненађени, ничим то нису показивали. Можда су мислили да ће сада морати да се надмудрују око постављеног захтева, али је Марковић тако олако прешао преко тога и изашао им у сусрет. Биће да је и он осетио да сада дувају другачији ветрови и да око неких ствари нема потребе затезати.
Други Ђинђићев захтев био је да Марковић поднесе оставку на место начелника Службе. Тај захтев је одјекнуо као пуцањ бича у празној сали, у којој смо седели нас петорица. После краће тишине, која се мени чинила врло дуга, Марковић је рекао да је он своју оставку већ понудио, али да је она одбијена и да му је речено да до даљњег остане на своме месту. Када га је Човић питао коме је понудио оставку и ко му је то рекао, Марковић је одговорио да се био срео са Коштуницом. На помен Коштуничиног имена, ова двојица нису успела да сакрију да су изненађени. Буквално су остали без текста. Настала тишина је просто била непријатна. И ја сам био изненађен, али сам се трудио да то ни на какав начин не покажем.
Ово је сада постајало све занимљивије, очигледно је било да се лонац, у коме смо се крчкали, проширивао и да се свако на овој начин трудио да остане на површини. Онда су њих двојица почела да убеђују Марковића како би ипак требало да поднесе оставку и да му објашњавају како Коштуница није надлежан за Службу државне безбедности. Рекли су како ће сада Министарством полиције да управљају три министра и да ће они бити надлежни и за Службу. Марковић није хтео да одустане од своје „приче“ како му је Коштуница рекао да би требало да остане до даљњег на своме месту. То надмудривање, у коме су изношени разни аргументи, настављено је још једно пола сата, да би, на крају, тај састанак завршен са половичним резултатом.
На повратку у седиште Службе, возили смо се у џипу ћутке. Нико није ништа коментарисао, иако сам био сигуран да сви размишљамо о истом, а то је било наше виђење да у ДОС-у ствари не функционшлу онако како је то представљано у јавности. Извесно је било да је у њему постојала пукотина на одређеним релацијама. То се тек касније испоставило као тачно, јер се заправо видело да ДОС, као коалиција, није јединствен по бројним питањима. То је постајало све очигледније како су дани пролазили и како је који лидерчић те хидре, коју су назвали ДОС, покушавао да за себе дограби и штрпне део колача који се звао власт.

* * *

На екрану мобилног ми се појавио број који нисам знао коме припада, али то последњих дана није било ништа необично, нити чудно. Тих дана је било у оптицају много непознатих, тајних или скривених бројева. Јавио сам се. Био је то Чеда Јовановић. Мало сам се зачудио, јер ми се он сада јављао први пут. Рекао је да не може да нађе Душана и Чумета, па ме зато зове овако директно, пошто је, рече, ствар хитна. Питао сам га у чему је проблем и он ми је објаснио да би у „Сава“ центру требало да буде инаугурација новог Председника државе, али да су они добили информацију да ће радикали то покушати да спрече, тако што ће направити некакав инцидент, па ме је питао да ли ја могу са Јединицом да доћем да обезбеђујем тај скуп. Одговорио сам му да ми нисмо предодрећени за те ствари и да би требало да се обрате МУП-у. Рекао ми је да ће они и обезбеђивати читав тај скуп, али да би било добро да и ми својим присутвом појачамо читаву ту „причу“. Рекао сам му да ћу му се јавити. Одмах сам позвао Министарство и проверио да ли они обезбеђују тај скуп. Рекли су ми да је за то, измећу осталих, задужена Београдска бригада. Позвао сам Бошка Буху и он ми је објаснио да је већ направљен елаборат обезбеђења и да ће бити све покривено. Рекао сам му шта сам малопре сазнао, он ми је објаснио да не зна ништа о томе, али да ће обратити пажњу. У даљем разговору ми је саопштио које ће бити званице. Из тога сам схватио да ће то бити једна права „салатара“ од свих могућих врста обезбеђења, од оних државних, па до онии приватних, које ће свако, ко је себе сматрао да је неки курац у овој новонасталој ситуацији, вући за собом; Војску и полицију, плус обезбеђења разних амбасадора, који ће, такоће, бити присутни, нисам рачунао. Само је још недостајало да се и ми искрцамо на ту претрпану позорницу, па да „угоћај“ буде комплетан.
После завршеног разговора са Бухом, позвао сам неке ликове, који су били у радикалима и који су били задужени за прављење теледиригованих срања у оваквим и сличним ситуацијама, а са којима сам био добар. Они су ме уверавали да никаквих срања неће бити и да би то они први морали знати, јер су их они, иначе, правили. Рекли су ми да ће само Шешељ присуствовати са минимум људи и да ће све бити под контролом, бар што се њих тиче. Код „Сава“ центра сам се појавио у стандардној поставци. Са три џипа. Видим да се много народа слива ка „Сава“ центру. Дошао сам до улаза из Булевара Милентија Поповића. Негде у висини улаза, видео сам на шинама целу екипу како стоји и чека. Душан и Чуме су ме питали где је остатак „коњице“, а Чеда као да је био разочаран што нисмо дошли у комплету. Објаснио сам им да никаквих немира неће бити и да се редовна полиција сасвим довољно ангажовала, тако да не би требало правити никакав циркус. Упутили су киселкасте погледе и климнули главама, задовољни мојим одговором. Сам „Сава“ центар личио је на колосеум, било је пуно људи около и још су многи пристизали. Ваљда су сви сматрали да је то један важан догађај, иако ни трећина није могла да уђе унутра. Како нисам био позван да присуствујем том историјском тренутку, нисам се много ни задржавао.
Када сам стигао у Институт безбедности, затекао сам Брацановића како се- ди у својој канцеларији и прати читав тај догађај преко телевизије. Зачудио се када ме је видео.
– Па, зар ти ниси…? – показао је главом на телевизор. На екрану сам видео Коштуницу како нешто говори.
– Нисам, ти знаш да овакве, као што сам ја, зову само онда када треба да се среди неко срање или на сахране. Мене не зову на свадбе и прославе, а право да ти кажем, све и да су ме и звали, не бих ишао. Погледај само ову гомилу полтрона и лицемера. Сви су тамо и надају се да ће бити запажени. Ја сам, по моме осећању, и сувише био запажен ових неколико дана.
Он је само климао главом и нешто мрмљао, не престајући да гледа у теле- визор. Рекао сам му да ћу да скокнем до куће. Само је одмахнуо руком. До куће сам стигао брзо. Док сам се возио кући, видео сам да на улицама готовао нема пролазника. „Сигурно сада седе пред својим телевизорима и прате спектакл из „Сава“ центра, као да се игра нека важна утакмица“, рекох у себи.

* * *

Купао сам моју малу девојчицу, која се праћакала у води и хтела да ми исклизне из руку, када ми је жена рекла да се јавим на телефон. Наравно, био је то Душан Спасојевић, „потпарол“ и главна веза Демократске странке са мном и Службом. Рекао ми је да би требало да се видимо и да се нађемо у Скупштини града.
Свратио сам на Институт да покупим Дебелог. Када сам бануо онако у цивилу и окупан и свеж, он се избечио.
– Шта је, ниси више на дужности? – пецнуо ме је. Рекао сам му да спакује дупе и да идемо на састанак. Иначе, кад год бих могао водио сам и Дебелог на те састанке. Он је у Јединици био официр за безбедност и био је директно подређен начелнику Службе. Тако сам хтео да избегнем ситуацију да ме неко опет изпрозива да сам „издајник“ или томе слично.
О садржини састанака, које сам имао, а којима он није присуствовао из неког разлога, ја сам га извештавао. Пошто је он имао директну везу са начелником Службе, остављао сам му да по својој савести извести или не извести начелника о томе. Тако сам на неки начин пребацио лопту из мога дворишта у његово. Нисам желео да ми се понови она сцена од пре неколико дана, јер нисам баш био сигуран да бих успео да останем смирен и сталожен као прошли пут, па макар се преда мном налазио читав колегиј Службе.
Док смо возили, приметио сам да се стање у граду нормализовало. Скоро све је било очишћено и саобраћај се нормално одвијао. До Скупштине града смо сгигли истим путем као и прошли пут. Ушли смо на онај исти улаз. Ђинђића и Чеду смо затекли у малом холу на улазу. Она просторија – у којој сам видео оно силно оружје, отето из Полицијске станице у Старом граду, у улици Мајке Јевросиме – била је отворена и неки ликови су преслагивали све оне пушке. Када смо се испоздрављали, питао сам шта има. Ђинђић ми је рекао да прикупљају оружје од демонстраната и складиште га овде, како би све било на једном месту. Питао сам их шта ће им толико наоружање и шта мисле даље да чине са њим.
– То би требало да све вратите, осим ако не намеравате да започнете неки нови рат. Не треба вам то овде у Београду.
– Коме да вратимо? – питао је Чеда.
– Па, полицији. Од ње сте то и узели – рекох.
Ђинђић је рекао да сам у праву и питао ме да ли ја то могу да организујем. Рекао сам да то неће бити проблем. Попели смо се на спрат и ушли у исту ону просторију у којој смо били и прошли пут. Ту је Ђинђић питао да ли постоји могућност да њега обезбеђују припадници Јединице. Оно што ми се код њега свиђало, било је то што је био отворен и директан. Није много увијао, увек је „пуцао“ директно.
– То ће бити тешко изводљиво, првенствено зато што нико од вас није тренутно на некаквој државној функцији – тако сам рекао и тако сам стварно и мислио. Заправо то се можда некако и могло да изведе, онако незванично, али ја нисам хтео да ходам никаквим пречицама и да нарушавам правила. Он је рекао да разуме и питао ме је да ли онда имам неколико поузданих, а пре свега, спремних момака да му пошаљем да појачају његово обезбеђење. Рекао ми је да ће ускоро бити расписани републички избори, али док се све то не заврши, он мора да себе заштити, јер је сада у држави, док се успостави нова власт, некакво вакуум-стање, у коме се треба чувати.
Капирао сам га у потпуности. Он ће у наредних неколико месеци бити као нека покретна мета за све оне који неће моћи да преболе и схвате да су се времена променила. Може се, међу свима њима, да нађе свакојаких будала и лудака, који ће бити спремни на све, из овог или оног разлога.
– Послаћу ти неколико момака, који су раније били у Гарди. То су све способни момци, који су прошли сва ратишта и неће презати ни да се баце на метак. Сигуран сам да ћеш бити и задовољан и заштићен.
Он се сложио са овим. Мало смо ту још поразговарали и онда смо ми кре- нули. На растанку сам му поклонио свој пиштољ „берету“. Он ми је рекао да не носи оружје.
– Не мораш да га носиш, али нека ти стоји негде на дохват руке. Злу не требало. Јебена су ово времена.
Захвалио ми се и ми смо отишли. Прва ствар коју сам урадио била је та, да контактирам начелника Градског СУП-а Буцу Ђурића. Објаснио сам му све у вези са поменутим оружјем. Он ме је замолио да ако могу да то преузмем и довезем у СУП у улици Двадесет и девети новембар. Рекао сам и урадио. Када је сутрадан извршена та примопредаја, Ђурић ми је јавио да недостаје отприлике једна четвртина наоружања које је узето из Старог града. Објаснио сам му да вероватно још нису успели да га сакупе и да ће то наредних дана бити урађено. Али, преварио сам се. Тек после сам сазнао да је та једна четвртина оружја спакована у камион по Чединој одлуци, за кога се испоставило да и није био баш тако наиван као што се представљао. Тај камион, у коме је било преостало оружје, одвезао је Чуме и све то негде закопао. Вероватно да му се нађе касније.

* * *

Момци, које сам планирао да пошаљем Ђинђићу као испомоћ за обезбеђење, прихватили су то са задовољством. Рекли су да ће им то бити част. Били су то добри и поштени момци, који су, када је требало, без било икаквих питања стали у одбрану отаџбине и свога народа. Њих шесторица су се већ сутра јавили на нови посао. Међутим, то је било краткога даха. Чуме и Душан нису могли да истрпе да они и њихови људи буду потиснути у страну и да не буду ти који ће се ту мувати и за неке ствари питати. После два дана моји момци су ме позвали и рекли ми да су им рекли да они више тамо нису потребни. Био сам зачуђен. Нисам хтео да дижем никакву галаму, већ сам прво кренуо да проверим шта се то тамо десило. Није ми дуго требало па да сазнам да су на њихово место ускочили Чуметови и Душанови људи. Када сам то сазнао, нисам хтео, у вези са тим, да улазим у било какву расправу. Скапирао сам да се ту, и око тога, играју прљаве игре, у настојању ко ће да буде ближи новом владару и ко ће више да му се додвори. Нисам хтео да се упуштам у ту прљавштину. Тога дана сам изашао пред начелника Службе и тражио да се Јединица врати у Кулу својим редовним активностима. То ми је било одобрено, уз услов да једна борбена група Јединице остане на Институту за безбедност, ради неке врсте обезбеђења.
Било је лепо вратити се у наш Центар у Кули, који смо успели да изградимо и вратимо у стање безмало боље од оног пре бомбардовања. Чим смо се распаковали и средили опрему, пустио сам на два дана све момке да оду својим кућама. Заслужили су, јер су се за све време држали достојанствено и професионално. Нико није могао да упре прстом у Јединицу и да каже било шта лоше о њој. Мада су неки, у временима која су долазила, покушали нешто тако. Али, ти су били само обични „мишеви“, који су, дизањем вештачке и лажне фрке, покушали да на себе сврате пажњу. Нисмо се много освртали на такве покушаје, јер нису били вредни да се о њима размишља, нити да се на њих расипа наше време.
Своја два слободна дана провео сам у породици. Тек када сам се вратио у кућно окриље, где ме воле и за мном чезну, тек ту, међу децом и њиховим играчкама, њиховим безазленим и драгим погледима пуним љубави, сустигло ме је све оно што се тамо вани ових дана издешавало и оно што се могло догодити. Тек ту, у кућном окружењу, попустиле су моје „кочнице“ и морао сам заплакати. Нико ме у кући није упитао зашто и шта ми је.
Ту сам, тим сузама, оплакао и Вањину смрт, о којој нисам имао времена да много мислим у оном хаосу у ком сам био. Убили су га они моћни пред његовом кућом у Атини. Тек сада сам осетио сву тежину кривице, када сам Сањи, његовој жени и мојој другарици, коју сам познавао од детињства, рекао преко телефона да нећу моћи да дођем на сахрану свог вољеног друга, кога су убили на самом прагу ове „револуције“. Јер, тада сам знао да нема техничке могућности да одем у Атину и присуствујем сахрани. Али, тада је све то муњевито пролазило, губећи се у мноштву догађања која су нас захватила и протицала као на филмској траци. А, ево, сада ми се све то, овде у кући, лагано одмотавало, враћало у сценама. Осећао сам како ме свака од њих дотиче или распомамљено удара у плексус, од кога ми срце трепери. Морао сам све то да истрпим и прогутам своју бол ту међу мојим најмилијим.
Тих дана се нисам никоме јављао. Већину времена сам провео у кревету у некаквој сопственој нирвани. Једино су деца у тим тренуцима могла да измаме мој осмех. Њих није било брига за све оно кроз шта сам прошао у тих неколико последњих, проклетих дана. Нису марила ни за оне који су власт изгубили, нити за оне који су дошли на власт, она су била тако невина и чиста. Нису, заправо, ни знала у каквом прљавом свету живе и шта их све очекује у њиховом животу. Грозио сам се и од саме помисли да ће они, тако невини и са таквим својим чедним срцима и чистим душама, морати да уђу у ту животну жабокречину, која се зове реалан живот.

* * *

Брзо су ми прошла та два дана одмора. Колико год сам настојао да будем искључен од догађања, која су се одвијала, нисам то успевао ни потпуно ни лако. За та два дана, Земља није престала да се окреће нити су стала дешавања. Дешавало се свашта. На таласу лаке победе, „победници“ су искористили заслепљеност народа и помислили су, ваљда, да им је све дозвољено. Разноразне наоружане групе, на челу са својим лидерчићима, који су, ваљда, преко ноћи постали, „лидерчине“, почеле су да упадају у разне фирме и предузећа, покушавајући да под окриљем хаоса, који је још у неком облику тињао, заузму што боље позиције. Тако је на заиста „демократски“ начин заузета Царина, Народна банка, „Галеника“, Трговински суд, „Генекс“ и многа друга предузећа. Они који су освајали поменуте установе и фирме, то су радили као тзв. „кризни штабови“. Помислио сам да је ваљда тако или слично било преузимање и 1945. године, када су комунисти кренули у „освајање“ свих буржоаских и тако презрених институција. Ови садашњи су то некако радили под некаквим другачијим изговором. Уверио сам се у тачност напомене да се „историја понавља“ и да је по своме виђењу „пишу победници“, којима је све дозвољено.
Иако су до мене допирале све те информације о „кризним штабовима“, нисам хтео да се мешам, јер сам сматрао да сам већ и сувише умешан. Сада је дошло време када је мајка постајала маћеха. Изгледа да је „мајка“ демократија ипак показала своје право лице и да је поново разоткривена као лажљиви дволичњак: проповеда слободу и људска права за све, осим тамо где се нада заради и ћару оних који су ту „демократију“ пропагирају на сва уста. Није им дуго требало да нам покажу своје право лице. Они, који су нам се представљали као оличење цивилизације, заправо су нам, после неколико дана – а да још и нису ни допши на власт – послали поруку, кроз своје деловање и понашање, да је та цивилизација, коју они заступају, само гомила варварских идеја, које победник на дивљачки начин прокламује као своју идеологију. Јеби га, тражили сте, гледајте! Питао сам се: А шта ће бити тек када у своје руке преузму власт? Када се докопају репрезентативних ресурса и министарстава? Како ће се онда понашати, када се сада овако понашају, а још нису нико и ништа? Нека нам је Бог у помоћи!
Изгледа да су они, који ће ускоро да нас зајашу, крајње озбиљно схватили оно што је још у 16. веку рекао Николо Макјавели: да је за једног принца најважније да се одржи на власти, без обзира на морал. Тако да се, по свој прилици, ови наши прокламовани „принчеви“, већ сада слепо држе те Макјавелијеве изреке. А сви они би да се дочепају те „лепотице“ власти. Већина би хтела да се ње докопа и да је „украшава“ по своме укусу, не питајући за цену свог подухвата: нека кошта колико кошта, само дај власт.
Нешто размишљам да се изгледа, овде „на брдовитом Балкану“, ствари не могу изменити, бар када је реч о нама Србима. Ми очито увек имамо две могућности: црну или белу, односно, што би рекли: или/или могућност. Никада нисмо могли да нађемо неко средње решење, оно: „да вук буде сит и овце на броју“. Разлог је у томе што је овде на Балкану живот постао најјефтинија роба.
Ја сам знао да долазе страшна времена за наш народ, јер ниткови и лупежи почињу да га воде. Сада се постављало питање лојалности: коме бити веран и одан, срцу или мозгу? Тешко се одлучити, посебно када се зна да је претерана лојалност близу издаје. Уводи се „нови поредак“ на мала врата, само је питање колико је он „нов“ (!). То траје већ вековима, само што од тренутка до тренутка то мења своје наличје. Чини ми се да је тачна она, не знам чија, опаска, да је „после последње Сократове чаше, историја показала безброј примера како се са масом манипулише“. Заиста, примера за њену тачност је доста у историјском ланцу, од Спартака, према Римском царству, па Француској и Октобарској револуцији и тако даље, а да не помињем Хитлера, највећег манипулатора масом, који је први почео да користи предности медија, а који се још онда нису могли да подведу под МАС, али су свакако били зачетак и основа будућих манипулација.
И све је то сада дошло и закуцало и на наша врата. Изгледа да долази време када ће Свевишњи награђивати протуве и ниткове, а кажњавати оне часне. Изгледа да је у овом времену мртва Његошева морална опомена: „Без части и поштења, све је ништа!“

* * *

За Србију је било потпуно небитно што се није налазила на споју тектонских плоча. У Србији су се нон-стоп дешавали потреси, равни оним тектонским. Последње деценије двадесетог века, није могло да прође ни месец дана, а да се не догоди нешто о чему се, како код нас тако и у свету, није извештавало као о некаквој елементарној непогоди. Ми, који смо живели на овим просторима, толико смо се на то навикли да се готово нисмо ни узбуђивали, нити смо томе давали неки посебан значај. Тако је било и када се десила побуна у српским за-творима.
Да се спрема побуна, Служба је сазнала неколико дана касније. Ми у Кули томе нисмо придавали неки велики значај. Већ од петог новембра, увелико се шушкало да у затворима кува. Шестог увече, дефинитивно сам знао да ће сутра у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици избити побуна великих размера. Тако је и било. Негде пред поноћ, побунило се хиљаду и три стотине затвореника, тражећи општу амнестију за све и боље услове за живот у затвору. Колико сам био обавештен, прво је кренуло у првом павиљону, у коме је неколицина најодважнијих обила врата и заузела читав павиљон. Стражари су одмах побегли напоље. Побуњеницима су се одмах придружили и они из осталих павиљона. Кренула је паљевина. Прво је букнуо трећи павиљон, затим економат, па штампарија, а онда је све отишло у курац.
Анархија је почела. Одмах је следила побуна у затвору у Пожаревцу, односно у Забели, и у затвору у Нишу. Нама, који смо били упућени у то како ствари ту стоје и функционишу у држави у тим турбулентним данима, све је било јасно. Читава та ствар је била изрежирана споља. Све је то, заправо, био план нових власти за срамотно дело које ће касније уследити. Било је ту и других разлога, али су они мање битни од овог главног.
Иако нас се све то није тицало, позвао сам управника затвора у Митровици, са којим сам се познавао и са којим смо повремено сарађивали. Наиме, сваке године с пролећа је к нама у Центар долазило тридесетак осуђеника, који су имали статус такозваних „слободњака“ и они су се бавили уређивањем круга. Како је Центар у Кули имао огромне зелене површине, економичније је било користити затворенике, него раднике под уговором. На моје велико изненађење, управник није био ни узбуђен нити забринут. Рекао ми је да је „револуција“ стигла и у његов затвор и да је све то теледириговано споља. Такође је рекао да уколико нове власти, које заправо то још увек и нису биле, желе да смене и поставе некога другог, нека то слободно и учине. Оно што је било симпатично, било је то, да је око свих затвора био распоређен огроман број полицајаца, који су били ангажовани буквално двадесет и четири часа, како би била онемогућена евентуална бекства. То се углавном односило на велике градове, из којих је полиција повучена, а што је опет дало могућност за такозване „кризне штабове“, који су наставили да упадају и да се устоличавају у многим предузећима широм Србије.
Било ми је врло јасно шта је заправо био циљ ових затворских побуна, а које су се десиле само месец дана после „државног удара“. Да бих потврдио своје мишљење, назвао сам неколико другара, који су ми потврдили да су на вези са опет неким нашим заједничким другарима, који су се налазили у затворима и од којих су неки били управо вође побуна. На крају сам позвао Душана, који је био сав еуфоричан, јер је имао на вези неке ликове из Забеле, Ниша и Сремске Митровице. Намерно сам му набацио да каже другарима да се припазе, јер ће можда Јединица бити ангажована у смиривању тих побуна. Он се замало није загрцнуо, када је то чуо. Рекао ми је да ће ме назвати за десетак минута. Тако је и било. Знао сам да је у тих десет минута предао информацију коме је требало, а коју сам му пласирао. Био је сав свилен, говорио ми је како интервенција неће бити уопште потребна, јер је све то заправо под контролом и да неће бити потребно никакво насиље.
Ја сам се забављао слушајући га наредних десетак минута, како набраја све могуће разлоге због којих није била потребна наша интервенција. Знао сам да су организатори целе ове ујдурме у малој паници, јер је једино Служба државне безбедности била изван њихове контроле. Како се врх Службе приклонио Коштуници, а ДОС се поцепао на две струје, вероватно су ови око Ђинђића мислили да не би било добро да изгубе из своје контроле целу ту ствар око побуне. Цела се та „прича“ сводила на то, да се све до избора, заказаних за децембар, одржава тензија у земљи, како се поражене снаге не би евентуално консолидовале и дошле мало к себи. Касније сам схватио да су све те ставке биле секундарног карактера. Главни циљ је била амнестија свих затвореника албанске националности, који су се налазили у затворима широм Србије. Тиме је нова власт показала да је само инструмент у рукама моћних и да ће бити само намештеници/слуге оних који су им омогућили да пучем дођу на власт. На тај начин је нова власт заправо пљунула на свој народ. Пљунула је на све оне мртве и рањене, који су страдали од руку истих тих Албанаца, које желе да амнестирају и пусте на слободу. Ти Албанци нису били тамо неки мученици, које је претходна власт затворила из неког хира. Већина њих је била заробљена са оружјем у рукама за време ратних дејстава на Косову и Метохији. Било је међу њима и крвника, који су убијали многе невине у својим терористичким акцијама. Те и такве убице и криминалце, нова власт је, по налогу својих нових газда, пустила на слободу. Овим је, и не само овим, тек започињало понижење Србије, а требало је да га ми сами, једни према другима, изведемо. Има ли ишта лицемерније и јадније што може да задеси један народ?! Затворске побуне су завршене као су и почеле, брзо и без икаквог договора. Главни циљ је био испуњен. Албански терористи су амнестирани, а Срби су остали да робијају.

* * *

Припремали смо се за славу Јединице, двадесет и првог новембра. Волели смо тај дан. Мала приредба, мала закуска, ујутро се иде у цркву, ломљење славског колача, ћаскање и причање о прошлим временима, подсећање на оне који више нису са нама. Али, није нам се дало. Творци турбуленција, који нису хтели да нас оставе на миру, имали су другачије планове. На југу Србије, у општинама Прешево, Медвеђа, Бујановац избила је побуна. Бар је то тако изгледало на почетку. Касније се испоставило да је „прича“ била другачија, али тада, када смо стављени под узбуну и у пуну приправност, то нисмо знали. За оне који су били добри познаваоци прилика, то је било потпуно невероватно и несхватљиво. Службе су тотално подбациле. Нису имале ни најмањи наговештај да се тамо тако шта спрема. Настала је потпуна конфузија. Полицијске јединице, које су биле у том рејону, биле су се повукле у збрци, јер су биле изненађене силовитошћу тога напада на пунктове које су до тада држали. МУП је био у расулу. Три коминистра нису имала појма о поступању у таквим ситуацијама. У тренутку тог напада, једино су реаговале јединице које су биле под контролом Гурија, такозване Оперативне групе (ОПГ). Али, они су били недовољно бројни да би се супротставили шиптарским хордама, које су са Косова ушле на нашу територију. Наравно, КФОР је, по договору, окренуо главу на другу страну.
Од момента када смо добили узбуну, па све док наша борбена колона није била спремна за покрет, пропшо је четири сата. Јавио сам начелнику Службе да смо спремни за покрет и да само чекамо његово наређење. Није могао да нам га да, јер је чекао да тадашњи председник Коштуница, на кога се он „прешалтао“, донесе одлуку. Тако да је наша колона чекала у Центру у Кули, а драгоцено време је пролазило. Врање је од Куле доста удаљено, па ће нам и за долазак тамо требати времена. Ја сам то рачунао и нервирао се због идиота, који су зајашили државу, а нису имали појма како се она води. Да је стање било редовно, ми бисмо већ били на путу за доле. Ту одлуку је могао да донесе и начелник и да само обавести министра о њој. Али, сада МУП није имао министра. Имао је на челу три апаратчика, по партијској линији, који нису имали појма. Прошло је подне, а ми, одавно спремни, чекамо. Преко средстава информисања смо добили оскудну слику о ономе шта се доле заправо десило. Око пола четири смо добили депешу из Центра Службе у Врању, један мало бољи пресек догађаја. Још увек смо чекали да Председник донесе одлуку о упућивању Јединице у кризно подручје, а одлуке није било. Дошло ми је да ја издам наређење за покрет. Али, како сам осећао да нешто много смрди у целој овој „причи“, некако сам се суздржао. Дакле, дефинитивно постајемо „банана-држава“. Одобрење за полазак смо најзад добили и то око десет сати увече. Значи, протекло је двадесет сати од почетка шиптарског напада.
Кренули смо пуним гасом. У колони је било око осамдесет борбених возила. Срећна околност је била у томе што је скроз до борбене зоне водио аутопут. Имали смо таква возила да нам је просечна брзина на атопуту била деведесет километара на сат. Све оклопне транспортере возили смо на „лабудицама“ и транспортним камионима. И тако смо добијали на брзини. Саобраћајна полиција је била у приправности и рашчишћавала нам је аутопут када бисмо ми наилазили. У Београд смо стигли око пола даванаест. Добро пролазно време, с обзиром на дужину колоне.
На улицама није било много света, на „Газели“ тек понеко возило, из којих су возачи гледали зачуђено у наше момке, који су били на самом почетку колоне. На Бубањ-потоку нам се прикључио наш медицински тим са својим возилима и мобилном операционом салом. Како смо били најављени, нисмо се ни заустављали на наплатној рампи. На аутопуту није било гужве и наше напредовање одвијало се неометано. Ако све буде како треба, око пет ујутро требало би да стигнемо до нашег одредишта. Значи, двадесет и четири сата послије напада шиптарских терориста. „Ооо, јебем те, државо, такву каква јеси!“, беснео сам у себи. Ако је ово почетак владавине нових властодржаца, онда нам се лоше пише.
Код Велике Плане смо мало стали, тек толико да момци, после три и по сата вожње, протегну ноге. После те „пиш-паузе“, крећемо даље. Док пролазимо поред Мораве, улазимо у неку маглуштину и то нас успорава. Нервирам се, али не могу ту ништа, јер је то виша сила. Зар се баш ноћас морала да спусти та маглуштина?! Шта да се ради, биће боље. Боље је тек код скретања за Крушевац, а одатле до Врања је још две стотине километара. Негде код Ниша, морали смо, ради допуне горива, да станемо. Свако возило је, иначе, имало довољно горива за хиљаду километара, а имали смо и своје цистерне, које су нас пратиле у конвоју. У прошлости смо научили да ако желимо да будемо успешни, морамо бити потпуно аутономни. Тако је било и овога пута. Имали смо своју аутономност за неких месец дана, што год да се буде дешавало. Знали смо да се нисмо могли да ослонимо на државу, која није функционисала.
Када смо прошли наплатну рампу код Ниша, нашој колони се прикључио начелник Службе. То није било баш уобичајено, али у овој ситуацији некако је било нормално. У Београду он није имао шта да ради. Био је на челу Службе, а у ствари није био. У овом вакуум-времену, које је истицало, све се некако променило. Док смо стајали на неком проширењу крај аутопута, чекајући да сва возила добију гориво, начелник ме је упознавао са последњим извештајима, које је добио пре него што је кренуо из Београда. У суштини, доле је ситуација била иста. Шиптари су остали на својим позицијама, које су јутрос заузели у првом налету. Сада су вероватно чекали одговор државе. Када су сви били спремни, кренули смо. До Врања би требало да стигнемо тако за два сата.

* * *

На скретању за Врање, сачекали су нас оперативци Врањског центра Службе и њихов начелник. Требало је да нас из прве руке информишу о свему што се догађало у протекла двадесет и четири сата. После неких пола сата њиховог излагања, које се одвијало насред празног аутопута, нисмо сазнали ништа ново. Кренули смо према Бујановцу. Иако је начелник Службе био са нама, командна палица је била у мојим рукама. Начелник се није баш добро сналазио у овим „водама“ и зато није имао ништа против да ми препусти диригентску палицу.
Када смо дошли у висину Пролом Бање, дао сам наређење да се из маршевског поретка пређе у борбени. Борбена оклопна возила су скинута са камиона. А када су се борбени транспортери закотрљали по асфалту, то је већ била друга „прича“. Кроз десет минута смо ушли у Бујановац. Улице су биле пусте. Због буке коју смо правили, почела су да се јављају светла у прозорима. Отишли смо правац до Полицијске станице. Тамо је све личило на опсадно стање. Када смо стали, полицајци, које смо тамо затекли, почели су да нам кличу. Знали су да сада, по нашем доласку, нема више цилемиле.
Ушао сам у Станицу праћен начелником Службе и са неколико официра. Горе у канцеларији затекли смо неке полицајце, које сам знао са Косова. Пошто су нам изложили ситуацију, одмах је Јединица распоређена по читаваом граду. Чим сване упутићемо се ка првим линијама и залепићемо се за непријатеља. Нисам хтео да изводим било какве покрете на терену по мраку, јер га нисмо познавали. Како у Бујановцу није било места за наш смештај, начелник је дао задатак оперативи из Врања да нам нађу неко место где бисмо могли да успоставимо базу. Они су већ имали нешто спремно. То је била нека фабрика на периферији Врања, одмах до аутопута. То нам је савршено одговарало. Док се логистика смештала, ми смо, чим је свануло, кренули ка линији разграничења. Шиптари су се зауставили на висовима изнад Бујановца, на неких два километра даљине. У селу Кончуљ они су држали пола села, другу половину контролисала је полиција. Велики Трновац је био у њиховом поседу. Делови Јединице су одмах размештени и појачали већ постојеће снаге полиције и војске на терену. Приметили смо да су сви видно одахнули по нашем доласку.
Чим се мало разданило, одмах смо кренули да припремамо план напада на њихове положаје. Рачунао сам да ћемо моћи до краја дана да их са ове зони избацимо до границе са Косовом. А онда је стигла наредба да не сме бити никаквих офанзивних дејстава. Стајао сам у шоку и неверици док сам покушавао да схватим шта ми је управо речено. Речено ми је да ће се све решити мирним путем. Није ми требало много па да схватим да је све ово намештаљка, која је имала за циљ да веже што више полиције и војске за овај терен. Касније се испоставило да сам био у праву. Неко се из ДОС-а договорио о свему у вези са целом овом „причом“. Сувише сам дуго био у овом послу да не бих схватио да је све ово „фора“. Вештачка криза изазвана да би неко постигао одређени циљ.
Како су дани пролазили, тако су се моје сумње потврђивале. Масовно присуство новинара на сваком кораку, опуштено понашање цивилне власти, Војска која је послала тенкове без муниције. Павковић који се возика и слика на сваком кораку, политичари ДОС-а, који се возикају около и дају изјаве у стилу: да ће се то решити мирним путем и да они нису Милошевић. Све је то одражавало слику о томе шта се заправо овде дешава. Нити сам могао да гледам сва та срања, нити да у њима учествујем, зато сам, после неколико дана нашег присуства на терену, издао наређење да се Јединица повуче у базу, коју смо оформили у хали творнице „Заваривач“ на периферији Врања. У целој овој срамотној „причи“, радије сам хтео да будем посматрач, него срамни учесник.

Крај

МИЛОРАД УЛЕМЕК ЛЕГИЈА: Октобар шести (1)

Мајицу EL COMANDANTE можете наручити овде