Приче ветерана

Оковани вук

Милорад Улемек Легија

Неки сасвим обични, мали, а опет велики људи, ту, око вас, сведоци стварања историје, знају делиће приче које чине један мозаик. Онога шта је ЗАИСТА било.

На жалост, на њих се ретко обраћа пажња јер пролазе у тишини. Испуњавајући своју историјску дужност, остају у сенци, неких других, прегласних и пренаглашених у својим виђењима историје и истине. Којима је его, много већи од дела. И тај и такав его, баци сенку на догађања, остављајући само наратора на позорници, а све остале у заблуди.

Неки погрешни људи. Не знам.

Знам само, да ти неки мали, обични људи, као светионици, несебично воде ка Истини.

Грех је према нама и према историји, да се не зна. Да ћутимо.

Мозаик се мора сложити.

Каледиоскоп се окренуо и сасвим је нека друга слика. И неко друго време. Људи морају да знају…

Јер, као што небројено пута рекох у временима, у којима силници обликују историју, Песници остају њени једини Чувари…

…а ово је поезија у прози.

Саша Ћулибрк

 

 

МИЛОРАД

Сати, дани и месеци су пролазили једни за другим, смењивала су се годишња доба, а за мене као да је време стало. Налазим се у хладној мрачној и надасве тамној згради, која самим поменом имена Централни затвор, код људи изазива страх (који је наравно оправдан), презир, мучнину, бес и гађење. Дошла је Нова година 2004. Прошао је још један мој рођендан. Већ ми је 23 године живота, а ја на „добровољној робији“. Зима је прошла, увелико је кренуло пролеће, и то оно варљиво, са променом 4 годишња доба у једном дану, као што се из сата у сат у то време мењала ситуација на политичкој сцени код нас. Другим речима није се знало ни ко коси, ни ко воду носи. Сви су били битни, и сви су били небитни.

Недеља 2. мај. 2004. године, преузимам смену од 14:00 часова, коју треба да завршим у 22:00 часа. Други дан првомајских празника увелико траје, а мени је то била само смена тј. испомоћ. Недељом, гости задужбине Леке Ранковића, имали су обавезу и дужност као и у војсци, да обаве ГСП (генерално сређивање просторија – чишћење, прање, трешење ћебади, брисање прашине итд). Тај дан је релативно брзо прошао. Бар ми се тако чинило до 21:00 часова. Негде око 21 часа и 15 или 20 минута, настала је општа пометња у дежурној служби. Шефови у паници. Нешто се дешава. Шапућу међу собом. Неверица. Управник, начелник службе за обезбеђење ЦЗ-а тј. Окружног затвора са својим саветницима, долазе муњевито. Састанчи се, телефонира. На њиховим лицима се може видети страх и неверица. Нико ни са ким не разговара гласно, само се клима главом и шапуће. Око 21:30 часова, свима нама дата је узбуна првог степена.

Тадашњи интервентни тим Окружног затвора (коме сам припадао), добија наређење: одмах код Вулета у магацин. За 5 минута, нас око 15-20 већином млађих особа, било је у врсти испред магацина. Деле нам радио уређаје, панцире са натписима Окружни затвор, хеклер-кох МП5, са наређењем: метак у цев и обавезно закочити оружје. Нас петорица добијамо и црне фантомке. Задатак: максимално обезбедити спољни прилаз установи. Нема задржавања било којих лица, возила у близини установе, о свему уоченом одмах јавити преко радио уређаја. Задужени опремом чекамо наређење да изађемо.

Кроз прозор гледамо испред северне капије ЦЗ-а стигле све могуће ТВ екипе. Питамо се шта се дешава?!
–  Ма, стиже ги онај Багзи – каже нам један старији колега мало под гасом, очито нешто начуо али не и добро.
Багзи је у то време по писању средстава јавног информисања био у Грчкој и чекао се дан његовог изручења. Како ми језик никада није дао мира, гласно под фантомком коментаришем:

– Ау јеботе, као да долази цар Хајле Селасије, види какав дочек има. Прави се циркус око неког Багзија. Дај бре нека га довезу више, да га сместимо у апартман и куд који мили моји.
Шеф наш иначе „школовани“ надзорник (бивши рудар у Пљевљима, који је од свих песама знао само „пљеваљске тамбураше“, и да нам прича о рударству, као и да виче попут оне будалетине коју су већ сменили бившег начелника обезбеђења Ж.Л., висине око метар и шумске, јагоде почиње да виче:
– Шта коментаришеш, тишина тамо!
Устајем, а он ми до мало више изнад колена (баш где треба).
– Још једном викни на мене ти закржљали скоте, истрешћу те из гаћа! У рудник па тамо вичи и певај пљеваљске тамбурше – кажем му.
Ућута се и повуче велики шеф. Око 22 часа стиже наређење: изаћи и појачати спољно обезбеђење установе. Излазимо. Камере су свуда око нас. Блицеви фотоапарата само бљеште у мраку. Зовем дежурну службу и питам да ли да ове папарацо удаљимо, пошто је наређено да нико не сме бити у близини ограде ЦЗ-а? Добијем одговор: НЕ. Чекај даља упуства. Прошло је скоро три сата како напољу стојимо као неки спешл форсес, ништа се не дешава. Неколико минута након поноћи, преко уређаја зову ме да одмах уђем у објекат са још двојицом.

Улазимо и видимо велике шефове, како се, али буквално, тресу, а на лицу им неверица, страх. Питамо шта да радимо.
– Уђите на пријемно одељење и чекајте, пре тога раздужите оружје – каже шеф.
Чекамо на пријемном (канцеларија где доведена лица депонују личне ствари, новац, пертле, итд; где им се издаје потврда о депоновању ствари и задужују са порцијама за исхрану, постељином, ћебићима – војим плахтама, и другим неопходним стварима за боравак у „хотелу“).

Било је негде око 2 часа иза поноћи, видимо одсјај светлосне сигнализације плавог таксија.
– Напокон је стигао. Дуг бре тај лет из Атине до Београда, ко да лети из Пјонгјанга. Мора да је чекао на граници дуго. Јебига, није лако ни онима што ударају печат, а можда је имао скупу гардеробу па чекао царињење – каже колега до мене.
Смех међу нама.

У том моменту стиже М. најписменија и најобразованија жена надзорник, магистар безбедности, иначе мој друг и пријатељ велики.
– Друже мој, максимална озбиљност. Ти задужуј са порцијама, овај други нека пише записник, а трећи нека стоји код капије притвора и нека осматра – обрати ми се М.
Ескорт је прошао металну плаву капију. Џипови су ушли. Излазе полицајци, агенти и питај ко све већ. Уводе неког. Окрећем се ка гондоли где стоји опрема за задуживање. Иза себе чујем колегу и тог што су га довели, један другом говоре добро јутро.
– Ваше име презиме? – упита га колега док гледа у записник.
НН лице одговара:
Милорад Луковић.
Бацам поглед преко рамена и видим запањеног колегу, како гледа у смеру тог човека, окрећем се излазим иза стуба, видим Милорада. И мени се јавља са добро јутро, одговарам исто. Задужење је завршено. Добијамо наређење да га нас тројица отпратимо, до изоловане собе на блоку НУЛА-2. Испред нас је војнички, подигнуте главе и правог става, ишао човек уредно обучен (са ове временске дистанце, ако би ме неко питао шта је од гардеробе имао ту ноћ на себи, искрено не бих могао да се сетим), војнички ошишан, мирисао је на неки јак парфем. Многи медији тада су пренели да је био неошишан, необријан, масан, прљав, да је био пијан и друге нетачне информације, које су новинарима испред зграде давали пијани стражари, који су после сваке смене пијанчили на углу улица Бачванске и господара Вучића. Да је био пијан, прљав, необријан итд, а предао се око 21 часа, како је пренешено, како је могуће да се код нас око 2 часа појавио ТРЕЗАН, обријан, уредно војнички обучен, ошишан и намирисан???

Један од шефова показује му собу где да уђе и објашњава кућни ред, говори му да за све му што треба обрати се колеги, који ће седети целу ноћ на столици испред собе. Једно другом желе лаку ноћ. Мене остављају да седим са друге стране капије блока НУЛА-2, и да гледам на колегу који седи испред собе. Видим ја да ћу кућу видети за пар дана. Увелико је 3. мај. У 07:00 стиже наређење: остајемо сви до даљњег на послу.

Устао је. Прва шетња од 30 минута треба да се обави. Не знају шта да раде, и колико људи да пошаљу на шеталиште за једног човека. Никоме од тих великих „стражара“ није добро. Велики и јаки ко бикови, са једним грамом мозга и срцeм као у зеца, види се да пуне гаће. Наређење је следеће: 20-30 колега стоје у холу, нема приче, а двојица са Милорадом излазе на шеталиште. Нико неће. Јуначине. Да су мозак мало укључили, знали би да ако се неко добровољно преда неће правити проблеме, и да особа таквог ранга неће себи допустити да се понизи пред нама. Јављам се добровољно са још једним младим колегом:
– Ми ћемо на шеталиште!
Други нас гледају у неверици. Долазимо до собе, отварам врата обраћам му се:
– Добро јутро господине Луковићу, по правилу кућног реда имате шетњу од 30 минута.
У војничком ставу, подигнуте главе, уредног изгледа, кратким покретом главе одговара кратко и јасно:
– Разумем – одговорио је Милорад.
Док ме гледа, поглед му хватам на мојој униформи. Од чизама до качкета све ми је било затегнуто. Тако ме је одмерио и својим погледом. Могао сам у његовом погледу видети као да је хтео рећи: одлично. Излазимо. У холу код других осећа се страх (па да, лепо је бити фаца пред наркоманима, малолетницима, итд). Излазимо. Разгибава се. Један круг је прошетао. 20 колико сам избројао, истрчао је. Дошао је до нас и рекао:
– Готова је шетња, водите ме у собу.
– Имате још 15 минута – одговарам му.
– Ово је довољно – каже он мени.

Дани пролазе по истом програму. Један дан пролазећи са нама поред групе „стражара“, уочио је флеку на униформи, непријатан мирис код једног од стражара, док смо ишли на шеталиште. Само је рекао:
– Реците овом да се некад окупа, опере зубе и очисти униформу и ципеле.
Чим је кренуо да шета, колега и ја дискретно смо се насмејали. Невероватно, гомилу пробелема има, оптужен за све и свашта, а он као сваки професионалац из униформе, запажа оно што ни један човек који носи униформу себи не би смео да дозволи, а то је да смрди и да буде штрокав.

Неколико дана касније, требали су му неки папири – бели, бланко. Из дежурне добијам 15-20 фаус масних папира са печатом Окружног затвора (сваки притвореник, који било шта пише, добијао је исте папире са печатом). Он је одавно премештен на први спрат. Долазим до колеге отвара ми блок улазим унутра. Отварам врата собе.
– Добар дан како сте? Донео сам Вам папире које сте тражили – обраћам му се.
– Добар дан командире, добро сам а Ви? Хвала Вам – одговара он.
Милорад ме дочекује у војничком ставу мирно. Да се разумемо, није он то радио због мене као мене, већ је Он неко ко поштује униформу.
Соба у перфектном стању. Све се сија, док гледам около. Кревет војнички затегнут са свих страна. Лична гардероба, средства за личну хигијену поређана тј. скоцкана како иначе коцкају војници. Соба мирише од чистоће. Што би се рекло права официрска соба. Предајем му папире без много приче, и питам да ли још нешто треба.
– Не, хвала Вам командире – одговара он на моје питање.
– Ако Вам још нешто затреба, обратите се колеги, ја ћу донети – рекох му.
Поново одмерава моју униформу на мени, која се сија од чистоће и уредности, као и чизме које сам носио. То је радио сваки пут, било код од нас да се појавио, свакога је гледао од главе до пете, како држање има, каква му је униформа и чизме које носи. Онима који су се пред њим појављивали са флекама на униформи, прљавих ципела и чизама само је спуштао поглед или гледао кроз њих.

Дошао је дан када је требао први пут да се појави пред судом. Опет хаос код нас. Ко ће да иде у пратњу. У дворишту све могуће јединице и службе. Ескорти се спремају, сви спремни осим нас. Сви би да иду али ипак и не би.
– Друже, од наших ћете ићи ти и мали Гури – каже ми моја другарица М.
Потврдно сам климно главом. Одлазимо, облачимо панцире са натписима Окружни Затвор, и крећемо. М. иде у прво возило, ми са Милорадом у друго. Крећемо ка Устаничкој улици, ка Специјалном суду. Ротације, брза вожња улицама „града Чикага“ је кренула. Из свих возила, осим нашег, до пола спуштени прозори, дуге цеви вире, усмерене ка улицама којима пролазимо.

Стигли смо раније. Идемо до посебне собе бившег војног затвора, који је иначе мени познат од 2002. године, када сам га пре само две године, као војни полицајац обезбеђивао. Реновирање је у току. Са спољне стране садашњег специјалног суда, све је било завршено, али унутра сви радови тада нису били завршени. Милорада одводимо до једне собе, коју су наменили за њега. Чекамо време пред излазак на суд.
– Да ли Вам треба нешто – питам Милорада.
– Не, хвала Вам командире – одговори он са поштовањем – само реците кад крећемо до суднице.
– Бићете обавештени на време – рекох му.
Дају нам знак, време је. Отварам врата. Излази. Подигнуте главе, правог става и војничким кораком креће. Пред сам улазак у судницу, шеф онај закржљали „тамбураш“ и рудар из Пљеваља, говори да нас двојца обучени и дотерани као гардисти и по правилу службе, останемо са М. испред, а „његови људи од поверења“ у подераним прслуцима, флекавим кошуљама, прљавих ципела, накривљених качкета улазе са Милорадом у судницу. То су иначе истини они, којима не беше пријатна прва шетња. Уосталом на интернету имате слике ко седи до њега, и сваки детаљ о коме пишем мање више може да се види, као и његов израз лица ко седи до њега. Ни једном их није погледао.

– Момци одлични сте, само тако наставите, а ово је брука и срамота какви су изашли пред камере са Милорадом – рекла нам је М. док смо са њом стајали испред суднице.

Јадна је ово служба. Након завршетка првог суђења и повратка у ЦЗ, Милорада више нисам видео, нити имао контакт са њим. После пар месеци напустио сам ЦЗ (о разлозима напуштања ЦЗ-а написаћу следећи пост).

Није ми циљ да овим постом себе прикажем као неког вансеријског униформисаног лица, нити ми је намера и жеља да преко имена Милорада Улемека себе рекламирам. У циљу истине, а због пласирања разних глупости и неистина, током свих ових година о његовим притворским данима, о њему као притвореног лица, његовом понашању, личном изгледу и држању током првих дана боравка у ЦЗ-у, морао сам да ово напишем, што нисам могао током свих ових година. Не желим да улазим у то да ли је крив или није. Да ли је то урадио зашта су га после осудили или није урадио.То није био мој посао, нити сам ја био тужилац, нити судија, нити сам био лице које је радило на његовој кривичној пријави. Ја сам само био радник службе обезбеђења Окружног затвора у Београду који је радио свој посао, са свима који су тамо били, па и са њиме – МИЛОРАДОМ УЛЕМЕКОМ ЛЕГИЈОМ.

У циљу истине све ово и написах. Можда ће неко од тих што су „чували“ тада Милорада написати књигу, идилу о себи, љубити своје слике из суднице са њим, у свом крају бити фаце, али истина је сасвим другачија. Дискретно свих ових година сам ћутао, скупљао, слушао глупости које су причане и пласиране у средствима јавног информисања, некада и од тих истих „великих чувара“. Надам се да су бар научили како се униформа носи, да се редовно купају и перу зубе.

Још један сведок, да је тачно све ово о чему сам писао, може да потврди. Моја М, која је била раме уз раме са нама током тих година, које су сад већ историја.

С поштовањем,
SPEEDY
дипл. тренер борилачких спортова и вештина

Коментари (3)

  1. Ljubiša каже:

    Profesionalno i realno napisano. Samim tim je i ovaj post postao deo “ISTORIJE”, koja se piše svakog trena, a pamti ceo život, i više. Milorad Ulemek je, odavno LEGENDA, ma šta ko da misli. On je deo te istorije koja će, kad-tad da bude dostupna pokolenjima.

  2. Горан 6897 каже:

    Ја никада нисам прихватио званичну причу јер је апсурдна, има смисла колико и рушење зграде 7 светског трговинског центра оног “кобног” 11. септембра.

    Истину не знам, али за препознавање лажи није неопходно познавати истину већ основне принципе логике и закључивања.

Напиши коментар