Одвратан је осећај кад о судбини обичног човека одлучују неки други, њему непозанти људи

Приредио: Станимир Вујић

СТАЗЕ ПОРАЗА један је од романа који детаљно описује жестоке борбе са шиптарским тероритима, као и детаље неких тајних операција, што многи нису очекивали. Аутор се одлучио на тај корак, јер сви они који су читали његов роман ЧОПОР, остали би ускраћени за хиљаде других везаних детаља и акција, за кулминацију догађаја започетих у том роману. СТАЗЕ ПОРАЗА су зато и његов четврти и последњи наставак. Наравно, ту су и нова узбуђења, надања и стрепње. Прича и документ о неизвесној судбини Јединице за специјалне Операције (ЈСО), познате као „Црвене беретке“. СТАЗЕ ПОРАЗА обилују мноштвом непозантих детаља и описа најтежих и најризичнијих акција које је Јединица извршавала током НАТО агресије на Србију 1999. године.

(…) За све то време ехо пуцњаве са положаја Кинеза није јењавао. Сада је било време да се искочи на њихову линију. Бровинг, који је тукао по средишњем делу линије, потпуно је неутралисао сваку непријатељску делатност. Напад на тај отворени део њихове линије био је доста ризичан, али уколико би нам то успело – цела њихова линија би аутоматски пала, јер би се фактички забили у сам центар њиховог диспозитива.

(…) Долази ера у којој је правило да правила нема. Све ће бити на продају: и образ, и брат, и земља… Све! Видео сам хајку на нас који смо као највећу животну вредност видели у одбрани своје отаџбине, свога народа. Видео сам лов на генерале и све борце који су били поносни и спремни да свој живот, своју главу, ставе на олтар отаџбине. Видео сам спрдњу са нашом науком, црквом, културом и историјом. Видео сам све то бачено у блато и изгажено победничком чизмом, оних који победници нису смели да буду и по цену сто хиљада српских глава. Видео сам како нестајемо као нација, више не верујући у истину, правду и слободу. Видео сам бедак.

(…) Целе ноћи су летели изнад нас. Чули смо их добро. И знали смо да су бесни. Тог поподнева два њихова авиона су морали да се изгубе и то повијеног репа. Она два, А-10 када су данас наишла у трећем налету, Слађан није могао да гађа јер су променили правац долета, али без обзира на то, он их je нанишанио и осветлио радарским снопом. „Стрела-2М“ у глави своје ракете има свој мали радар. Када нишанџија тражи мету, он са оруђем на рамену, упереним у правцу долета или одласка авиона, укључује тај радар, он директно носи податке систему ракете и пре него што буде испаљена, она већ има очитане податке. Када се испали, она се у почетку наводи: помоћу тог малог радара који je у њој самој. A кад прелети одређену дистанцу, онда се наводи директно према топлоти издувних гасова директно ка мотору авиона. Како му авиони нису били у повољној позицији за гађање, Слађан и његова екипа су их само, како се каже у жаргону, „озрачили“, a то je било сасвим довољно за бежанију авиона. Сваки авион НАТО пакта има сензоре и уређај који му преко звучног и светлосног индикатора у пилотској кабини сигнализирају када je авион ухваћен у радарски сноп. Тако се десило и овога пута. Чим су наши момци својим ракетама укључили радаре, пилоти су добили сигнал да их хвата радарски сноп, и одмах je било: бежите ноге усраћу вас. Зато су и панично почели да избацују ИЦ-мамце, док су им се авиони вртоглавом брзином, помоћу „форсажа“, пели на што већу висину. Само да сам могао да видим њушке тих пилота када су схватили да су у нечијем радарском снопу. Они су вероватно на брифинзима добили обавештење да су сви наши радарски системи мртви и да им не прети никаква опасност. Кад, оно, међутим. Није то било нешто, али смо ми ту победу препричавали пo сто пута у ноћ. Ипак je и мали Давид могао мало да заплаши Голијата. Понекад није било лођше бити и мало кваран. Остатак акције је одрађен без неких већих проблема. У Великом Штупељу нека мања група Шиптара се куробецала, али и то je завршено до краја дана.

У пет смо се вратили задовољни. Мада се опет понављала она стара бољка. Терен, који смо заузели , опет нико није отишао да контролише. Тако да ће ефекат и ове акције, коју смо одрадили, бити краткотрајан. Био сам сигуран да су Шиптари ca околних брда будно пратили читав ток наше акције и да су, док се ми сада у Пећи вероватно већ сишли са свих оних чука и да се исто тако башкаре у оним истим око којих смо се ломатали. Те ноћи сам после приче која je трајала до дубоко у ноћ , заспао онако слатко и задовољан, вероватно од оног јурцања са чуке на чуку и оног оштрог ваздуха.

Ујутро око девет пробуди ме Псето.

– Ееево чај! – упаде у собу у којој сам спавао на поду. Иначе, све време колико смо колико смо били овде на Косову, спавао сам на поду, а приметио сам да je и већина момака спавала на поду. Оно, што је било занимљиво, већина шиптарских кућа није имала кревете. По просторијама које су им пристигле за спавање, на поду су били и поређани дебели сагови и душеци. Ваљда смо и ми, по нужди, прихватили све то, па нас је већина спавала на поду.

Отворио сам једно око, али док сам се раскрмељао, Псето je већ шмугнуо из прострорије у којој сам спавао. Ha малом послужавнику пушио се чај. Иако сам сваког јутра незадовољан, јутрос сам некако био онако баш расположен. Питао сам се шта би то могло да буде, или шта би то трбало да значи.

Сунце се пробијало кроз мусаве прозоре. Отворио сам прозор и чуо птице како цвркућу a то je било ново. Углавном би ујутро владала тишина или би се повремено чула потмула тутњава негде у даљини где су неког „милосрдно“ засипали бомбама. Ваљда су и птице схватиле да нешто није како треба, пa су и оне углавном ћутале. Али, јутрос су се тако разгаламиле, као да су хтеле да надокнаде сва она пропуштена јутра и дане. Био je то, за разлику од тмурне тишине, леп осећај.

Пио сам чај на прозору и затворених очију слушао птичији пoj. Био je то мелем за моју душу која je већ била сморена, што од умора, што од неизвесности. Свако јутро je било понављано питање: шта ће бити тога дана? Држали смо се једни других и спремали се ни не знајући за шта. Практично, живели смо данас до сутра, потпуно изоловани. Скоро никакве вести нисмо добијали. Нисмо гледали ТВ, новине нисмо читали. Оно мало момака слушало је углавном музику са транзистора, јер су их смарали они коментатори који су само лупетали како je гађано ово или оно. Класика за пропаганду режима који je увек маштао о комунизму. Верујем да je таква пропаганда, којом су нас смарали, била истоветна времену Другог светског рата у СССР-у. Наша храбра војска, наш храбри народ оно… Надао сам се само да ћемо остати храбри до краја. Јер, некако овог пута није било где да се бежи нити повлачи. Било je оно: ком опанци, ком обојци.

Одједном птице се умирише, ућуташе. A онда се негде одозго са брда разлеже потмула тутњава. Знао сам истог тренутка да поново бију по Кошарама. Нека je Бог у помоћи тим храбрим момцима горе. Ехо тутњаве се полако смиривао, тишина је била одвратна. Оставио сам непопијени чај и изашао из собе. Кућа je била празна. Сви су стајали на осунчаном трему и ослушкивали. Изашао сам напоље и придружио им се. Нисмо ништа говорили, погледи су говорили све. Питам Ћурета да мало прошета овом улицом где je био смештен скоро читав „чопор“. Улица je личила на праву касабу. У њој су живели само Шиптари. Некадашњи излози разних радњи и продавница. били су полупани. Оно што je остало робе и ствари, било je разбацано. Нешто се нашло и на улици. Мародери су, као и у сваком рату одрадили своје. Призор je био ружан, необичан. Помишљам на Београд где сам недавно био, па када ту слику упоредим са овом, онда је то као нека дуга димензија. Kao друга планета. Размишљам о овим људима што су овде, неколико недеља становали. Одвратан je осећај када човек мора да напусти и остави све што је годинама, деценијама и генерацијама стварао. У таквим тренуцима човек вероватно схвати да je нико и ништа. Схвати да о његовој судбини обичног човека одлучују неки други, њему непознати људи.

(из романа СТАЗЕ ПОРАЗА, Милорада Улемека)

Милорад Улемек је рођен 1968. године у Београду, где је живео до своје ране младости. Средином осамдесетих година двадесетог века придружио се француској Легији странаца и као припадник једне од њених јединица, био на највећим светским ратним жариштима. Почетком деведесетих вратио се у отаџбину како би учествовао у одбрани српског народа. Године 1996. бива постављен за команданта ЈСО, најелитније српске јединице. Након 2000. године постаје жртва политичких интрига. Данас се налази у посебном одељењу казнено поправног завода Забела у Пожаревцу.

Роман СТАЗЕ ПОРАЗА можете наручити на нашем сајту
www.crveneberetke.com/product/staze-poraza




3 коментара

  1. ХМММММММ

    „Долази ера“..итд. Па кад си видио шта долази, Милораде, што дозволисте 5-и Октобар и рушење државе? Накнадна памет је чудо..

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *