Ода Србији

Песник: Илија Јовановић

Ти бејаше тамо где стајат не мога’,
Пленећи силином сребрних комета.
Све су моје жеље нап’јале се твога
Громовнога мора, опојна скарлета.

Твој завет носим, и име ти вичем,
И свим бићем својим сањам твоје снове.
Теби – светитељко! Из свег срца кличем,
На химнама твојим соколим синове.

Покољења наша плела су ти венце,
И чекала зору Источнога Сунца.
На олтар ти свети принесмо првенце,
Да поздраве звезде у час твог врхунца.

Мараму од части пред очи нам стави,
Да поглед нам упрт прети у висине.
И поја нам песме о вечитој слави,
Узданице храбрих, колевко врлине.

Вољена си чеда крстила у крви
Коју си, ка’ росу, пред свитање лила.
Кад у бесном хуку јуришасмо први,
Положити главе за нас радост била.

Дариват ти младост – циљ. Сва красота
– Крст твој носити, стазама слободе.
Та, и овај задњи смирај живота,
Отворена срца, прилажем ти, роде.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *