Многе речи из књижевног језика деци су непознате
Жаргон је присутан у свим друштвима и поткултурама и не треба га исправљати. Он се ни не може исправити јер је одраз бунта, а гушење бунта ствара јачи отпор. Треба имати разумевања за потребе младих и за њихове језичке новотарије. Међутим, забрињава што тинејџери, али и они млађи, па и деца до седам година занемарују матерњи језик, а све се више користе пречицама у говору стварајући каткад и сасвим нелогичне језичке склопове. Тиме је знатно смањен фонд речи којима се служе.
На „кварење“ језика утичу друштвени фактори, чија је последица жаргон. Уз то, деца и омладина под непрестаним су утицајем медија и интернета. Ту су и мобилни телефони, рачунари, технолошке новине које свакодневно доносе изазове и у језичком смислу. Имајући у виду све наведено, деца се још добро и сналазе. У овом кратком дијалогу уочавају се поменути фактори за настанак „новосрпског“ наших најмлађих.
Лајковао сам њен хејт
Али све има своју цену, а најскупљу овде плаћа књижевни језик, јер га наши потомци све мање знају. Многе речи из књижевног језика деци су непознате, а о лексичком фонду из народне или старије књижевности да ни не говоримо. Губе се и неке граматичке категорије (неки глаголски облици, на пример), а поједине врсте речи (описни придеви и прилози) своде се на мали број најфреквентнијих. Домаће речи замењују стране, нарочито енглеске.
Позајмљенице и туђице богате језик. О томе је било речи и на међународној конференцији „Култура у дијалогу“, одржаној на Филолошком факултету у Београду крајем септембра. Најкомпетентнији стучњаци сагласни су да стране речи не треба избацивати, али се оне морају прилагодити домаћим језичким правилима – изговорно, морфолошки и синтаксички. И то је све изводљиво.
Међутим, шта кад се стране речи почну доживљавати као наше, па се од њих још изводе нове, а томе се тежи и у српском. Тако науштрб речи из књижевног језика добијамо лајковати (од лајк, енг. лике – свиђати се), фејс (скраћеница за друштвену мрежу Фејсбук, хејтовати (од хејт, енг. хате – мрзети), шеровање (од енг. схаре – делити, поделити), таговање (од енг. тагг – означити).
На смањен речник деце и омладине утиче и то што не читају. Ни лектира, као обавезно штиво и у основној и у средњој школи, не чита се, осим ако није сасвим сажета и налази се на интернету. Ни то није гаранција да ће се неки ђак упознати, макар тако, са делима Шекспира, Достојевског, Молијера. Пожељно је да су одабрана дела представљена шаљиво, чак и пародично. Јер ако дете већ мора да губи време на читање, бар нека се забави! Из угла школараца многе речи као да никад нису ни постојале.
Јуче је било врх, али је данас смор
Деца се данас питају зашто би рекли изванредно, одлично, изврсно кад уместо свега тога могу рећи – „екстра“, „врх“ или „кул“. Тинејџерима је често досадно, али да изговоре ту реч – досада – или њен синоним – доколица, нема потребе, ту је блеја. Љутња и мржња су кратко и јасно – хејт; нешто превазиђено, бескорисно, непотребно, сувишно – аут, извесно, сигурно, поуздано – сто посто. Нема дилеме је ли неко преварен или обманут, исфолиран је… Изрази су сасвим сведени, а евентуално могу бити допуњени прилозима страшно и ужасно, било у позитивном било у негативном контексту. Тако се, ако речи и јесу у сталној употреби, из свести полако губи њихово основно значење.
Али та деца, уз нашу дозволу обично, још од најранијих дана гледају Бејби ТВ, дакле на енглеском, расту уз цртане јунаке чудних имена који се крећу измишљеним просторима таквих назива да се за њихов изговор језик мора бар двапут преломити (о оружјима и оруђима дечјих хероја да ни не говоримо). А тек кад се цртани јунаци с телевизије преселе у свет компјутерских игара, наступа језик само деци знан.
Можда не умеју да изговоре све гласове матерњег језика (јер, молим вас, српски је груб језик, па како би га детенце знало!), али врло лепо знају да кажу флукс, акилијан, Сони Блекбонс, трансмисија… И још кад одасвуд чују мејлинг, офис, секондхенд, тајминг, офис, пет-шоп, фор сејл, пи-ар, копи-пејст, и матерњи дијалекат звучи необично, а камоли књижевни језик. „ОМГ, посаљи ми његов моб, плс. Тхнx!“
Деца расту у дигиталном свету и тај свет испуњава сваки сегмент живота – од гледања и слушања телевизије код куће, до мобилних телефона и лаптопова где год да су. А тим средствима за комуникацију све се брже преноси порука. СМС и ћаскања на интернету не служе за пуко договарање, не треба саопштити само где смо, с ким се налазимо, када… већ и препричати важан догађај од петка увече, описати особу која нам је привукла пажњу, решити задатак или чак положити испит!
Доста је то информација, а простор је ограничен! Зато су млади доскочили ограничењима модерних направа и урадили оно што морају – све што треба описати као позитивно је врх, шта има везе да л’ су људи у клубу били весели, да ли је музика пријала или је момак веома згодан, па још зеленоок. Било је врх!
Интерпункција? Шта је то?!
Прво се штедело на интерпункцији, сада је она готово непостојећа. Затим се време губило и на куцање целовитих речи, скраћене су. Онда су се и изрази, скоро увек енглески, свели само на почетна слова – БТW, WТФ, ОМГ. Шта ли је следеће?!
Можда би сви требало да следе вољу и потребе младих и да се окрену новим технологијама и новинама у језику. Али све док има ко да их врати „старомодним“ језичким облицима, треба се борити за лепу, књижевну реч. Јер и та данашња деца сутра ће подучавати своју децу, а како ће знати на који начин ако не науче док су „табула раса“? Суштина јесте битнија, али је и облик битан.
Извор: Радио 021
