Ноћас сам сањао мог Брата по оружју…

Пише: Саша Ћулибрк

Ноћас сам сањао мог Брата по оружју

И пролазили су у тим својим дивним униформама крај мене… И изгледали су тако поносито… Силно!
…А ја сам стајао, ту, крај реке.
Пролазе, у колони… И ја их поздрављам. Застајкују, док им покушавам рећи да сам тако некада и ја…
Топле, блиске очи, топе те грубе црте… Анђели гарава лица.
У коју ли битку иду…
О Боже… тако бих радо са њима.
А престар сам. Знам.
Тако ме и гледају… Сажаљиво… Можда.
А ко би од њих и веровао када би заиста застали и слушали, причу једног старца.
Ко још застане крај крајпуташа… да ослушне. Шапат бодрења и поздрава и тихи фијук граната и куршума.
Успаванка за Јунака.
Одлазите у славу и слава вас прати. Оденути у храброст, сијате на месечини.
Све битке су исте. Као и срце које вас води у победу.
И већ корачам крај вас…
Ма не треба ми пушка. Отећу је душману!
Само ми дајте ту част… Да корачам са вама.
Као некада, Ми.
Остали наши корачају небом. Оставили су ме. Или сам ја напустио њих.
И Вук и Неша и Слободан и…
Лажу да се само први памте.
Ма да ми је само још један дан Славе…
Да оне старе ловорике поново засијају!
Нећу вас издати, продати! Никада нисам…
Да…
Како да ми верујете, када уплашен ћутим о данима Славе. Нико и не зна за нас.
Затворени у наше страхове, слушамо лажове и лицемере који се ките нашим никада добијеним ордењем… И „бију“ наше битке.
Успели су. Саслушавају, истражују, сплеткаре, лове… Издајници!
Прогоне нас, кукавице. Нас, хероје. После свега… разапињу, Јуде зарад шаке сребрњака или бега из своје ништавности.
…И ко се тога више још сећа, сем нас… Тих дана Славе. Мада, понекад и сам ухватим себе како помислим, да је све то био сан.
Неки лудачки храбар сан.
Ни униформе нисмо имали. Али смо имали срце!
Тако је било некад…
А ко ће ми веровати све то.
Кажу, да код вас, Хероје славе.
Гледам вас како пролазите… И већ замичете у јаву.
Суза сузу стиже…
Тихо. Без гласа. И нека нова бразда на лицу. И понека стара прича.
И преклињући шапат мисли Могу ли и ја са вама

Ноћас сам сањао мог Брата по оружју…
И тако је требало да почне песма.
А живот је развејао риме…
Као пустињски песак неке далеке земље.
Као што је развејао нас.




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *