НИКОЛА ЈОВИЋ: Мој сукоб са Милованом Дрецуном

Пише: Никола Јовић

Моје име је Никола Јовић. Имам 19 година. Студент сам прве године Факултета политичких наука, смера међународне политике. Ово што ћете читати је моје сведочење о догађају који се недавно одиграо на мом факултету. Потписујем и стојим иза сваке речи, наравно ако сви они који овај текст буду објављивали обаве то у целости, без икаквог цензурисања и дописивања.

Milovan-Drecun

Наиме, у четвртак, 19. новембра је на Факултету политичких наука одржана трибина са насловом „Савремени вектор безбедности и одбрамбене политике Републике Србије“, гости предавачи су били Првослав Давинић, министар одбране СиЦГ 2004-2005. године, проф. др Драган Симеуновић, директор Академије за националну безбедност и Милован Дрецун, председник одбора за КиМ и шеф српске делегације у Парламентарној скупштини ОДКБ. За трибину сам сазнао дан раније и одмах одлучио да одем, када сам видео ко долази и о чему ће се причати.

Никола Јовић, студент

Никола Јовић, студент

О господину Давинићу нисам имао раније никакво посебно мишљење, једноставно, као и већину министара после прозападне наранџасте револуције 5. октобра, сматрао сам га обичним извршиоцем дужности по налогу Запада, а кад се узме у обзир да је био министар војске, те некада најугледније српске институције, која је данас спала на мало озбиљније ловачко друштво, управо у процесу „модернизације и професионализације“ после петог октобра, сматрао сам да је на њему одговорност била знатно већа, самим тим и издаја његова, знатно већа.

Проф. др Драган Симеуновић, уједно и редовни професор-предавач на мом факултету, о њему пре нисам имао створено мишљење, али ми је остао упамћен као неко неутралан и непристрасан, управо својим излагањем на овој трибини, тако да за његово познавање материје, експертизу на пољу којим се бави и непристрасан став који заузима у изношењу проверених ставки и бројки, имам само речи хвале.

И трећи, можда најинтересантнији гост, Милован Дрецун. Од ратног изештача са Кошара, публицисте и новинара, аутора филмова „Пакао Кошара“, „Операција Стрела – Битка за Метохију“ као и бројних других публикација о последњем рату који је Србија водила, преко аутора геополитичке емисије „Изазови истине“, до страначког кадра СНС-а од избора 2012. године на овамо. Мало је рећи да је изузетно много пао у мојим очима од момента када је ступио у сарадњу са најгорима од најгорих (време је показало, време показује и тек ће показати зашто су најгори од најгорих), Српском напредном странком. Такође је зуб времена разобличио да нит’ су напредни, нит су српски настројени, али су странка итекако, са све страначким кадровима на свим релевантним функцијама, страначким запошљавањима по принципу имаш чланску карту – може посао, немаш чланску карту – нема посла за тебе и страначким ботовима, можда најмизернијим гмижућим људима данашњице у окупираној Србији.

Рекох себи, ако овај трећи, најинтересантнији гост, једини активни политичар од сва три госта предавача, не буде претворио ово предавање у страначки митинг и плејаду хвалоспева о актуелној владајућој олигархији и њиховим бројним „успесима“ по питању виталних националних интереса (читај питања КосМета, чланства у ЕУ и НАТО и односа према земљама БРИКС-а и ШОС-а, односа са Србима у региону и дијаспори итд.), нећу га ни ја нападати, нити владавину структуре које је и сам део. Време, то најверодостојније решето истине, ће ме убрзо демантовати, као и моје стрепње да странчарења од стране Дрецуна неће бити.

Трибина је почела у најбољем реду. Фин одзив људи, леп амбијент амфитеатра мог факултета и наравно интересантни гости. Први је говорио Првослав Давинић. Њему исто капа доле у овој ситуацији за максимално избегавање помињања свог министарског рада и говорења објективно о свом ангажовању у УН и искуствима из САД. Сходно ситуацији, максимално коректно излагање.

Следећи је на ред дошао Дрецун. Од када је узео реч, прескочио је све оно што је било пре 2012. године, као да до онда, ни он ни његов рад на геополитичким емисијама и публикацијама није ни постојао и „скочио“ одмах на хвалисање успеха власти по питању горе поменутих националних интереса. „Похвала лудости“, констатовао бих, позивајући се на наслов популарног дела непролазне вредности аутора Еразма Дезидеријеа Ротердамског. И то се наставило тако, целих пола часа, ако не и више. Незадовољство и бес у мени су куљали и расли до тачке неиздрживости али сам успео да останем прибран и сачекам део трибине предвиђен за питања публике да приупитам нешто господина Дрецуна.

Следећи је говорио проф. др Симеуновић који је рекао да мање-више нема шта да дода на почетна два излагања и да ће покушати да кроз одговоре на питања студената образложи неке ставке и ставове који их занимају, интересују или збуњују.

Дошао је ред и на питања. Једно за другим ређала су се тривијална, излишна, „очекивана“ и бесмислена питања, као у ненамештеним емисијама од којих се неке од њих не зову „Тешка реч“ или рецимо „Гранд – народ пита“, наводим ова два примера јер су по тематици и озбиљности раме уз раме. И тако једно за другим, мање–више исто питање се изнова распреда и разгрће а избегавају се она суштинска, коренита и прећуткивана са којих ваља скинути вело тајне и демистификовати их. Ко, у том тренутку, ако не ја?

Устао сам и у старту нагласио да ће моје излагање бити упућено искључиво господину Дрецуну и да ће заправо бити више питања. Гледао сам право у господина Дрецуна и једну по једну демантовао тврдње из његових излагања које су звучале као просечно гостовање премијера у горе поменутој ненамештеној емисији. Не у „Гранд – народ пита“, него у „Тешкој речи“, мада ко зна, све је могуће, пре пар година је „Плесао до снова“, можда ускоро дозволи да га народ нешто паметно пита, не сме се на информацију од виталног државног и друштвеног интереса, типа да ли ће Кристијан бити враћен на Фарму, предуго чекати.

Прво сам питао господина Дрецуна како замишља да нашу мировну и стабилизаторску политику на Балкану заснивамо на сарадњи са онима који су тренутни светски дестабилизујући и анти-мировни фактор број један, читај САД и НАТО пакт?

Како замишља да се против тероризма у Рашкој области, на КосМет-у и Босни и Херцеговини боримо уз помоћ оних који су те тероризме и створили у своју корист у погодно време, босанскохерцеговачки у отаџбинском рату за Републику Српску, шиптарски у сепаратистичком рату за отцепљење КосМета и НАТО агресији и овај у Рашкој области, који је новијег датума и који тек треба „да се покаже“ у нашој земљи, јер је своје међународно представљање већ имао на сиријском ратишту из којег се вратио пун утисака и искустава која ће несумњиво поделити са нама у ближој будућности.

Упитах га како да нам Косово и Метохију врате они који су нам га отели? Како да рачунамо, како је он то у излагању рекао, на КФОР као на гарант безбедности нашег становништва и светиња на тој светој земљи, кад је исти тај КФОР у мартовском погрому стајао са стране и гледао дивљање 60.000 Шиптара и паљење више десетина цркава и манастира као и протеривање више десетина хиљада Срба, чак им понекад и дајући, шиптарским иредентистима и сецесионистима на коришћење и оружје или једноставно излазећи из својих оклопних возила и препуштајући арнаутској хорди да њиме лакше, брже и ефикасније испуни свој задатак.

Питао сам га како то да будемо део шире европске и светске коалиционе мреже за борбу против међународног тероризма на челу са наравно САД и НАТО пактом, кад су иста та два чиниоца и створила међународни тероризам у великом обиму? Реч је наравно о Ал Каиди, коју су, за потребе истеривања Совјета из Авганистана осамдесетих, створиле ЦИА и њени сателити на терену., што је недвосмислено више пута потврдила Хилари Клинтон у својим јавним излагањима.

Питао сам га шта је са истом том Ал Каидом данас? Нешто не чујем да се о њој говори од кад је „Исламска држава“, „светски агресор и претња број један“. Питах га да ли се Ал Каида трансформисала у „Исламску државу“? Да ли се утопила у њу? Да ли ју је Исламска држава поразила и угушила? Где је данас Ал Каида, шта ради, како је, чиме се бави, има ли за хлеба, треба ли јој нешто, забринут сам за њу? Питах све то господина Дрецуна. Или је само „Исламска држава“ нови параван САД и НАТО пакта, „нова“ Ал Каида, јер је „стара“, као већ истрошена „крава музара“ за „рат против терора“ достигла свој животни век трајања и отишла на буњиште историје.

Даље га питах, како данас, кад је федерација БиХ „појела“ скоро сва права Републике Српске обећана њој 1995. године у Дејтону, а подржавана од САД и НАТО пакта, ми да будемо њихови савезници?

Како кад у Црној Гори ова два крволока, САД и НАТО, држе на власти последњег европског диктатора (или претпоследњег, и ми коња за трку имамо), не дајући да се он демократским путем, преко избора, повуче са власти, ми будемо њихови савезници?

И за крај поставих му личо питање, затраживши му да прокоментарише своју политичку трансформацију у задњих пар година, од човека који је са лица места извештавао о агресији шиптарских терориста и НАТО пакта на КосМету, до политичке појаве која безлично и немо сада седи и преговара о КосМету са истим тим представницима шиптарских терориста и НАТО пакта.

Дрецун је своју одбрану, јадну лошу и невешту, држао кратко и недовољно уверљиво да би мене и све присутне убедио у истинитост својих тврдњи и исправност поступака тренутне владе. Рекао је да смо буквално окружени земљама НАТО пакта и да морамо зарад очувања целовитости земље да уђемо у НАТО или макар сарађујемо са „партнерством за мир“. У тренутку када се цео свет задивљује мултиполаризмом некадашњих колонија и посрнулог сибирског медведа, ми да стојимо као један од последњих браника униполарног западног чудовишта? Интересантно.

Завршио је излагање еуфорично и победнички, што му стање на терену и тренутна ситуација свакако не дозвољавају, рекавши да се „Заједницом српских општина“ ЗВАНИЧНА Република Србија враћа на Косово и Метохију. Помислих, лепо је то. Дали смо кућу и окућницу а добили могућност да повремено преспавамо испред улазних врата.Сјајна трампа, невероватна победа српске дипломатије и државног врха у „преговорима“ са „Приштином“.

Чим је ово рекао организатор је прогласио крај трибине и убрзо затим господин Дрецун је хитро изашао из сале вешто се претварајући да га неко зове на телефон. Сачекао сам да „заврши разговор“, пришао и рекао:

„Господине Дрецун, званична, како ви то кажете, Република Србија, се никада није ни повлачила са Косова и Метохија да би се сада са ЗСО вратила, како ви то кажете. Ми и дан данас имамо наше општине на крајњем југу, имамо Штрпце, имамо Брезовицу, имамо јак и слободан север са Трепчом, Газиводама, Приштинским универзитетом са привременим седиштем у Митровици и имамо болницу у северној Митровици.“

„Па да,али те институције нису међународно признате.“ – рече ми он самоуверено.

„Је ли то спречавало наше људе доле да се годинама тамо лече, студирају, раде и живе? Мислим да није. А ако та међународна заједница не признаје наше институције и општине на нашој земљи, каква је то међународна заједница и треба ли са том међународном заједницом да преговарамо о статусу наше јужне покрајине?“. Погледао ме мучно, насмејао се кисело и тихо удаљио. Очекивано.

Ова расправа са Дрецуном, превазилази личне оквире и мене и њега али осликава најбитнију борбу у Србији данас, која ће решити све остале.

Са једне стране он, „представник владе Србије“, позван и призван да „реши проблем“ јужне српске покрајине, „преговорима“ са „Приштином“ у Бриселу, уз посредство ЕУ а благослов НАТО пакта који је ту да нам кроз „партнерство за мир“ гарантује да нас неће бомбардовати и војно окупирати 10 посто тероторије и на њој направити највећу НАТО базу у овом делу Европе а другу највећу у Европи.

Са друге стране ја, млади српски патриота и националиста, обесправљени студент из осиромашеног средњег слоја, са севера земље, из радничке породице, поносан на своје порекло, крв, веру,расу, нацију, историју, културу и традицију, који сања боље бољу Србију сутрашњице док ствара бољу Србију већ данас и на сваком кораку се бори за њу, па и на овај начин, као и на било који други.

Која ће Србија победити, ова „Дрецунова“ или ова моја, време ће показати а поколења и историја судити и утврдити ко је био у праву.

Нека буде борба непрестана!




2 коментара

  1. Драгоке-Рајо Николе Милете Ристова а Риста Нике Кујова, Кујовић

    Када сам на ФБ-у прочитао „сиже“, као сваки „сујетни старац“ пожурио сам, чак и наслов коментара смислио, овако „Кад јаје проквоца“, али, и ако сам упознао безброј студената из „Пијане револуције“ (који су с „елитом“, Маки, Шмрки, Веља Зоки и наравно Џо с багером) запалили Скупштину и листиће, да се истина не сазна! Схватам, и послије овог текста и питања, мислим, СРБИЈА ИМА БУДУЋНОСТ…. Сваку ријеч и свако питање овог студента, Николе Јовића, и свако његово питање (не само Миловану Дрецуну)…. Јавно ПОТПИСУЈЕМ…!

  2. Nikola

    Drecun je jednostavno davao sve od sebe za Kosovo i Srbiju,i pravi je patriota ali kao i svaki covek treba da misli na sebe i svoju porodicu video je da mu je lakse da cuti i gleda svoja posla i sedi u skupstini nego da se bori sa vetrenjacama.Kosovo nece biti srpsko bez jake Rusije i propasti Amerike koja je blizu.Videces kako ce jedan dan izvestavati Drecun sa Kosova.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *