Ни Немачка није имала Јасеновац

У Аушвицу и другим немачким логорима убијање је обављано на индустријски начин, а Јасеновац је био дивљачка супротност свему томе

У меморијалном подручју Јасеновац, на месту бившег усташког логора смрти, код споменика Камени цвет, 12. маја била је одржана комеморација у знак сећања на пробој последњих затвореника из логора 22. априла 1945. године, и у знак почасти за све страдале и преживеле логораше.

Тим поводом разговарамо са Јашом Алмулијем (рођен 1918), новинаром, својевремено председником Јеврејске општине Београд, аутором три књиге у којима је током протекле деценије кроз многа сведочанства приказао трагедију Јевреја у Другом светском рату. Књигу „Јевреји и Срби у Јасеновцу”, издање Службеног гласника из Београда, објавио је 2009. године.

Како оцењујете овогодишњу комеморацију у Јасеновцу?

Када ме неко пита за Јасеновац, ја му прво кажем да је то био логор усташке Независне Државе Хрватске која је била једини савезник и сателит хитлеровске Немачке која је своје Јевреје убила својим рукама на сопственом тлу.
Остали су следили захтеве Немачке да им изручи своје Јевреје ради слања у логоре смрти на истоку Европе. Сви су раније или касније удовољавали захтевима Немаца сем Бугарске која им 50.000 Јевреја са матичне територије није препустила. Дала им је само 14.000 Јевреја затечених на новоприпојеним деловима грчке Тракије, Вардарске Македоније и дела Србије (Пирот). Тако је то било са Јеврејима НДХ која је водила и политику затирања Срба у име стварања католичке Хрватске само за Хрвате.
У таквој јединственој Хрватској, Јасеновац је такође био јединствен. Таквог логора није било ни у једној држави сателиту Немачке. Њега није имала ни сама Немачка. У њој је било грозних логора. Али у Аушвицу и другим логорима у којима је убијена већина од шест милиона јеврејских  жртава Немачке, убијање је обављано на индустријски начин. До последњег тренутка жртве су држане у незнању шта ће са њима бити да не би биле узнемирене, пружале отпор и реметиле индустријски темпо убијања. У хали за пресвлачење пред великом гасном комором стајали су варајући натписи као „Запамтите број где сте оставили своје ствари да би их лако нашли.”
Јасеновац је био дивљачка супротност свему томе.

Који су били начини убијања у Јасеновцу? Који је био најгори?

Уништавање људи махом је вршено ручно, ручним алатима, ножевима, полугама, маљевима, чекићима. Ретко се користио метак кога жртве нису биле заслужиле. Петнаест људи који су преживели Јасеновац јер су из њега побегли говорили су ми о ономе што су видели па ви оцените које су смрти биле најстрашније.
Пуковник Божо Шварц причао ми је о боравку у логору Јадовно под ведрим небом на планини Велебит одакле су усташе одводили Србе и Јевреје пред ивице планинских вртача, ударали их маљем по глави и бацали доле. Њега и девет других омладинаца њихов школски друг, шеф полиције у Госпићу, повукао је тамо да мету улице. Он је затим послат у Јасеновац одакле је побегао и придружио се партизанима.
Пуковник Златко Вајлер, такође врло рано ухапшен причао је о ужасним условима у логору Слано на Пагу где је настрадала читава момчад јеврејског фудбалског  клуба „Макаби” из Загреба. И он је пребачен у Јасеновац где се једне олујне ноћи искрао из главне капије, препливао Саву и придружио се партизанима у Босни.
Генерал Миша Данон ми је рекао да је тренутно оседео за време једног наступа пред Љубом Милошем који је наредио да се издвоји сваки двадесети. Он је био седамнаести. Исти Милош је на Божић 1941. наредио наступ током кога је 20 до 30 заточеника пред њима заклано, вадили су им очи, текла је крв свуда. Са тим Љубом Милошем спавао је у истој соби Влатко Мачек вођа Хрватске сељачке странке конфиниран у Јасеновцу. Док су се около чули крици мучених, Милош се пред спавање молио Богу. Мачек га је питао како се то слаже, на шта је Милош рекао: „Ја знам да ћу горети у паклу али то ће бити за Хрватску.” После ослобођења продро је са једном групом у Југославију, ухваћен је и осуђен на смрт.
Едо Шајер из Босне док је једном радио у екипи гробара видео је када су двојица усташа маљевима разбили главу његовог млађег омршавелог брата и бацили га у јаму. Гледао је последње трзаје његовог мозга.
Арон Адо Кабиљо, такође из Босне, био је заточен у логору Стара Градишка где су се налазиле и његова мајка, жена и синчић недавно рођен. Једном су му рекли да су они прошле ноћи одведени у Циглану у Јасеновцу где су усташе бацале жртве у ужарене цигларске пећи. Идућег дана они су се појавили у логору и рекли да нису бачени у пећи јер није било довољно кокса. Мајка је сакрила ужас пред Адом који је знао да их више никада неће поново видети.
Јосиф Ерлих из малог села Кошка у Срему рекао ми је да је у Јасеновцу проклињао мајку што га је родила.

Да скратимо мало ове приче ужаса… 

Мара Вејновић Српкиња унијатске вере, гледала је како католичке сестре трују велики број деце у посебној просторији у логору Стара Градишка (Јасеновац 5) и како их усташе даве гасом.
Милош Деспот из једног села у Срему као крманош на дереглији гледао је како 160 девојака долази певајући са рада на једном усташком имању и укрцава се. Сачекала их је на дереглији Трећа херцеговачка усташка сатнија у црним униформама и са ножевима задевеним за саре чизама. Хватали су их за косе, клали и бацали у Саву. Једна млада муслиманка клицајући Комунистичкој партији бацила се у реку.
Сава Петровић из Славоније описао је страшну смрт свога брата од ујака који је био затворен у посебном делу логора у коме су затвореници били потпуно лишени хране и воде све до своје смрти. Када је преминуо остали затвореници су га појели.
Шандор Мусафија, после рата мајор ЈНА, рекао ми је да је глад снажнија од смрти. Испричао је како је један усташа на ивици пута ставио клип кукуруза и чекао да неки заточеник то узме мада је било забрањено. Убио га је из пушке. Поново је ставио на исто место мамац и убио још једног. У то се Мусафија залетео, отео клип и на молбу једног оца дао половину његовом болесном сину. Казао ми је, један клип је донео смрт двојци и помогао двојици.
Архитекта Брацо Данон ми је пре тога казао да је глад највише убијала људе у Јасеновцу. Испричао ми је како су он и отац дошли у Јасеновац из Тузле и затекли тамо његовог стрица Гедаљу који је доведен из Бјељине. Када је дошло време ручку, сва тројица су са неким посудама сели на једну кладу. Пробао је отац ту текућину и није могао да је једе, пробао и Брацо, па им стриц рече: ако ви не можете дајте мени. Сручио је у себе обе порције и рекао – поново сам гладан. Надаље ми је Браца причао да су једном нешто радили па сели на неки пањ. И један присни пријатељ ујака седео је поред њега. И једноставно се спустио. Гледам: мртав. Пао је са пања исцрпљен глађу. Према Браци, усташе су у Јасеновцу највише убијале глађу.
Ја не износим ове ствари ради рекламирања своје књиге „Јевреји и Срби у Јасеновцу” већ да би се знало какав је пакао постојао у земљи која ће приступити прослављеној Европској унији.

Мислите ли да се овогодишња комеморација у Јасеновцу одужила толиким жртвама и мукама? 

Рекао бих да је била импозантнија од претходних. Говор председника Хрватске Јосиповића био је на свом месту. Јосиповић је подсетио на обавезу сећања на невине жртве и да се никад не оживи идеологија зла. „Јасеновац је подсећање на злочин у којем су учествовали и бројни Хрвати”, казао је. Такође је било умесно оно што су рекли други представници власти у Хрватској. Међутим остала је супротност између њихових речи и стварности у музеју Меморијалног центра Јасеновац који је у крајњој линији под њиховом контролом.

Огласила се и ове године Јулија Кош…

Госпођа Јулија Кош, која је раније радила у јеврејској заједници у Загребу и отпуштена из Управног савета музеја због својих критика поставке музеја, поново је и ове године изнела низ израза незадовољства оним како музеј одражава стварност Јасеновца. За прву поставку 2006. коју су критиковали представници Срба, Јевреја, Рома и антифашиста Хрватске она је рекла да би се и усташама допала.
Ове године Кошова је поново у писму амбасадорима и дипломатским представницима у Хрватској послала писмо пуно замерки, између осталих и ове: „Усташки режим није јасно обележен као прави организатор и извршилац злочина у Јасеновцу, систем расних закона које су усташе примениле против етничких група (Срба, Јевреја и Рома), и масовно етничко чишћење тих група није представљено; организатори и извршиоци су третирани неутралним ставом, ако не чак уз одавање пуног поштовања.”
Кошова је у писму амбасадорима цитирала протестно писмо својевременог председника Савеза јеврејских општина Србије Александра Нећака и затим др Огњена Крауса председника јеврејских општина у Хрватској из 2007. године. У ствари добијам утисак да проблем са музејом неће бити решен док на највишем извршном положају буде Наташа Јовичић. Раније је одбијала велике промене наводећи да су против тога аутори изложбе. Сада прихвата јеврејске критике из Загреба да стална изложба има вапијуће празнине у информацији. Али предлаже да особље музеја те празнине усмено допуњава публици, што Кошова сматра неприхватљивим. Ако празнине попунимо у поставци знамо да је нешто учињено, а не знамо шта ће ко рећи и допунити усмено. Верујем да би се уклањањем Јовичићеве утро пут решењима.

Шта кажете о међународном одјеку овогодишњих комеморација у Јасеновцу?

Она је видна. Мене посебно радује заступљеност америчких Јевреја чији лидери због потчињености политици својих влада, често нису имали правилна виђења догађаја у Југославији деведесетих година. Сада је на комеморацији у Јасеновцу био Мајкл Беренбаум, професор на јеврејским студијама Америчког јеврејског универзитета у Лос Анђелесу. Што је најважније он је био код нас као представник конференције председника највећих америчких јеврејских заједница. Рекао бих да је то највише заједничко тело Јевреја Америке. Професор Беренбаум је из Јасеновца понео јасно сазнање да то „место убијања Јевреја, Срба и Рома нису створили Немци већ један од овдашњих народа” што у мени буди наду да ће његова конференција председника убудуће боље знати ко је у Другом светском рату био поред Јевреја жртва. Он је у изјави за агенцију Срна рекао: „Одлазак у Јасеновац представља снажно и дирљиво искуство, а видети га уживо изазива понизност.”

 

Извор: Политика




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *