Пише: Мерсиха Хаџић
Тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић, недавно је најавио истрагу против начелника генералштаба Војске Србије Љубише Диковића, за наводне ратне злочине почињене на Косову и Метохији 1999. године. Диковић је са гнушањем одбацио његову „најаву“. Проблем је у томе што је Вукчевић, очито, постао тужилац за потребе невладиних организација. У овом случају, озлоглашеног Фонда за хуманитарно право, који живи, између осталог, и од измишљања догађаја који се нису десили.
Мада је то и раније било јасно, Вукчевић сада и не крије да се налази на платном списку председнице невладине организације коју води злосрећна Наташа Кандић. Њен Фонд за хуманитарно право, недавно је објавио досије у којем се налазе, како тамо тврде, „докази“, да је 37. моторизована бригада, којом је командовао Диковић, учествовала у ратним злочинима 1998. и 1999. године на Косову. Након таквих „доказа“ тужилац Вукчевић је најавио покретање истраге у „случају Диковић“.
На ово је одмах реаговао председник Томислав Николић, рекавши да је Диковић „честит човек“, те да је сигуран да „није никакав ратни злочинац“.
У одбрану начелника начелника Генералштаба, Николић је додао и реченицу која је добро одјекнула у евроатланским одајама по Београду: „Сада ће мени један човек из Србије, који је врховни тужилац за ту материју у земљи, 16 година после бомбардовања, да каже да ће нешто да испитује. И мандат му је истекао. Нека мало размисли шта он то копа по Србији. Али, није једини. Почела је поново нека оркестрирана кампања“.
Ту се нема шта додати, Вукчевић је слика и прилика плаћеничког подметања. Од октобра 2000. године па све до данас, Србија и њене институције постоје само формално. Суштински, оне су предате на управљање окупационим силама које се служе посредничким организацијама, попут Фонда за хуманитарно право и сродним „фирмама“.
Будући да су стално на буџету америчких и западноевропских окупационих фондова, нема им друге него да се баве прљавим послом издајништва, потказивања и монтирања „случајева“. Ни тужилац Вукчевић, ни његови „информатори“ из Фонда за хуманитарно право, никада нису јавно поставили питање истребљења Срба са Косова и Метохије пре и за време и после рата 1999. године, нити су икада истраживали сурове ликвидације српских цивила у време масакра који је починила злочиначка ОВК. То није био њихов задатак. За то од својих финансијера не би добили ниједан долар, или евро.
Фонд за хуманитарно право је „буџетска установа“ Брисела и Вашингтона, а тужилац за ратне злочине, Владимир Вукчевић, прима своју превелику плату и из буџета Републике Србије. Ту је његов проблем. Не одговара он Наташи Кандић него држави Србији. Новац који добија из Фонда, отвара питање његове кривичне одговорности.
Таблиод
