Нестаје ти вукова, Србијо

Пише: Бојана Николић

Отишао је још један. Чује се „Ауууууууу” са свих страна. Завија његов чопор последњи поздрав, док им се срца стежу, а суза баца неки леп сјај из ока. То им часне душе исијавају кроз ову нову сузу. Отишао је још један, тихо, у сну, уз осмех. Чекају га тамо негде, на цветним ливадама сви они које су већ отерали одавде. Нису им били добри. Тровали су их, гонили, крзно им на живо драли… Нису издржали. Није да они нису имали снаге. Него, није вук такав, да очњак свом најближем у груди зарива. Њему је част испред злата.

Издржали су да их све друге немани гоне, издржали би још стотину таквих битака, али да их руке свог рода држе на нишану… Не могу то да издрже оне лепе душе, научене да чисто воле и часно се боре.

Мајко Србијо, зашто си их се одрекла ? Зашто си им растурила чопор, заплашила штенце да се више никад не чује вучија песма? Зар те не боли тишина твојих шума? Зар те не боле ови чудни звуци који су заменили завијање чопора и хук њиховог доласка? Умиру ти вукови Србијо, не буди саучесник више! Стани уз њих једном, одужи им се што су увек стајали између тебе и оних душмана што су хтели да ти секу руке, ваде очи. Видиш ли да су стигли до циља, да ти исти ти сад истржу срце из груди. Заменила си свог за туђина, трампила вука за подлу хијену. Огрешила си се о њих, враћа ти се. Ко ти сад чува миран сан? Утамничени вук одбројава своје дане, док тебе разапињу. О, пусти их да ти то срце спасу, знаш да им ђаво и од самог имена бежи. Имаш још шансе.

Отишао је још један. Падају сузе за свим измученим, прогоњеним вуцима.

Није ово као пре, кад је кап по кап крви упијала црвена беретка. Сузе не може. Клизе низ њу, котрљају се као дани утамниченог вука. Мучно и полако. Теже су ово ране него оне од пушчаног зрна. Крв је у борби са душманином падала, суза у поразу са својим родом. Тешко рањен том издајом, скинуо је црвену беретку достојанствено и одступио. Одлутао далеко, да лиже своје ране у тишини. Од њих се није опоравио. Остале су само пусте шуме.

Одлазе ти вукови Србијо, не гледај мирно. Врати их у строј док није касно, док ти још срце куца.

Ауууууууу…..




1 коментар

  1. Pavle

    Slava. Braci a situacija je ista za sve poginule za vreme ratova na podrucju SFRJ iz vojnih jedinica posebno kao da su sahranjeni kucici i macici a ne ljudi koji su sacuvali ovu drzavu i narod

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *