Непознато село штитара

Драгица Премовић-Алексић описала око 1.500 локалитета на подручју Новог Пазара, Тутина и Сјенице

Stari-Ras

Скоро да нема краја где земља крије бројне трагове историје као што је то у југозападном делу Србије. У књизи „Археолошка карта Новог Пазара, Тутина и Сјенице”, на преко 600 страна, директор Музеја „Рас” археолог Драгица Премовић-Алексић даје приказ свих археолошких локалитета у ове три општине, од најпознатијих попут Петрове цркве или тврђаве Рас, до старих сеоских гробаља, која неретко народ назива грчким или латинским, дуварина или остатака некадашњих насеобина.

– Овај крај је био на неки начин бела тачка на археолошкој мапи Србије – истиче Драгица Премовић-Алексић и подсећа да су средином прошлог века двојица признатих српских архитеката Ђурђе Бошковић и Бранислав Вуловић први обишли и евидентирали тада познате археолошке локалитете. По оснивању Завода за заштиту споменика културе у Краљеву 1965. године, такође су вршена археолошка истраживања.

Петрова црква – сведок векова (Фото С. Ба­краче­вић)

Петрова црква – сведок векова (Фото С. Ба­краче­вић)

Иако је као археолог Музеја „Рас” читав радни век провела на местима за које су постојале назнаке да земља крије трагове прошлости, Драгица Премовић је скоро сваку чуку и свако село обишла поново.

У књизи је сабрано око 1.500 археолошких локалитета расутих на подручју ове општине. Највише их је у Новом Пазару – 651, 415 у Тутину  и 460 у Сјеници. Најстарији траг живота је у Смолућкој пећини код Тутина са налазима из праисторије, односно старијег каменог доба, затим у Напрељу код Новог Пазара из млађег каменог доба и на Дојевићу, 6.000 година пре нове ере.

Локалитети нису хронолошки приказани, јер су многи постојали кроз неколико епоха, каже директорка музеја, и наводи пример Петрове цркве са остацима праисторијских тулума – хумки, преко римског периода до средњег века. Или тврђаве Рас, у којој је нађена праисторијска керамика, али и остаци средњовековне ковнице новца.

Из књиге се сазнаје да се у јавности непознато село Тушимља у новопазарској општини први пут помиње у Бањској повељи 1316. године. Становници овог села су, према попису из 1455, године били штитари и били су обавезни да годишње дају 12 штитова. И ово село има Црквину и место Крстачу са остацима цркве из 14. века.

У књизи су приказане географске, рељефне, климатске, геолошке и природне особености овог подручја и историјске прилике од када су се овде насељавала номадско-ратничка племена, преко Аутаријата и Дарданаца, римске империје, Византије, старословенског периода, средњовековне преднемањићке и немањићке Србије, доласка и владавине Турака до новије историје. Сведоче о томе тврђава Градац код Тутина, старословенско светилиште на Пештери, затим Дестиника, прва престоница преднемањићке Србије, код Сјенице.

Ипак, најбројнији су локалитети који сведоче о средњовековној српској историји, која се „чита” из налаза код Петрове цркве, сопоћанских фресака, кула Ђурђевих ступова, зидина Јелеча…

Кроз цртеже, мапе и детаљан опис дати су подаци о сваком селу, чак засеоку – када се први пут помиње у писаним документима (владарским повељама, а чешће у турским пописима из 15. или 16. века). Сеобе и ратови учинили су своје, многа од тих села или су се испразнила, или је промењен етнички састав становништва.

Скоро да нема села у коме се неко место не назива црквином, а на коме се налазе остаци некадашњих цркава и у коме се неко гробље не назива грчким, понегде латинским, а надгробне плоче указују да је реч о српском гробљу. – Карактеристика овог краја јесте и то што се на многим местима православна и забележена муслиманска гробља налазе близу, најчешће на педесет до сто метара, с тим што се у близини православних гробаља често налазе и остаци цркава – указује Драгица Премовић и додаје да су нарочито занимљиве мале, минијатурне цркве, које су укопане у земљу.

Ауторка указује на то да се трагови прошлости често из немара или незнања уништавају, па се дешавају апсурди да су гробља у нечијем власништву, на имању, а домаћин процени да му нека стара надгробна плоча баш одговара за праг штале.

Уз тврдњу да је реч о књизи од капиталног значаја, етнолог из Републичког завода за заштиту споменика културе Божидар Крстановић каже да је археолошка карта Новог Пазара, Тутина и Сјенице „незаобилазна за сва будућа истраживања, непрелазни бедем за олаке квазинаучне промене наше историјске прошлости, које су баш ових година актуелне, и темељ за сваки озбиљан научни рад”.

 

Политика




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *