НАТО опет зове Србију

Пише: Михаил Вашченко

Пре неколико дана је генерални секретар НАТО-а „неочекивано“ поново позвао Србију у редове алијансе, што није остало без одговора извесних кругова у Београду. Овај позив је додао још један конац у ионако замршено клупко нове војне доктрине Србије из 2010, свежег посматрачког места Београда у ОДКБ и дијалога са „косовским властима“. Сада, када је Србија добила статус посматрача у војној организацији на чијем је челу Русија, Москва ће сваки корак Београда у правцу активног зближавања са НАТО-ом третирати у најмању руку као недоличан.

Односи српске државе и Северноатлантске алијансе никада нису били једноставни. Савезна Република Југославија је постојала нешто дуже од 10 година и све време је њена репутација у европској заједници имала негативан предзнак, а крајем 1990-их је дошло до озбиљних проблема у њеним односима са НАТО-ом, јер су тада југословенска армија и полиција спроводиле антитерористичке акције на Косову.

Под притиском земаља НАТО-а југословенско руководство је 1998. било принуђено да прекине интензивне оружане акције против побуњеника из „Ослободилачке војске Косова“. Да СРЈ није испунила те захтеве, НАТО би почео војну операцију против ње већ у јесен исте године. Међутим, Милошевићеви уступци су само одложили агресију алијансе на Србију, и она се заиста догодила годину дана касније. Све у свему, НАТО се још пре „багер-револуције“ 2000. опходио са СРЈ искључиво као противник, најпре на дипломатском нивоу, а затим и у отвореној агресији.

Међутим, после промена које су се одиграле у Београду дошло је до промена и у односима између Србије и алијансе. Србија је прокламовала „војну неутралност“, али и поред тога се придружила програму НАТО-а „Партнерство за мир“ у децембру 2006, када је Борис Тадић био председник. У новој војној доктрини Србије, усвојеној 2010, као један од задатака српске армије наводи се „достизање интероперабилности са системима одбране држава укључених у програм НАТО-а Партнерство за мир“.

И најзад, пре неки дан је генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен у интервјуу за београдске новине „Курир“ изјавио да Србија „може рачунати на чланство у алијанси“, с тим да испуни низ услова: „Позиција НАТО-а је таква да су наша врата отворена под условом, наравно, да земље заинтересоване за придруживање испуњавају услове и критеријуме. Србија зна шта треба да уради – да уради домаћи задатак, да изведе неопходне реформе код куће.“

Ова изјава у Србији није прошла незапажено. Душан Јањић, директор београдског Форума за етничке односе, изразио је наду да ће „влада Србије у наредних годину дана озваничити промену политике и затражити чланство у НАТО-у“. Он је у својству аргумента навео пристанак Србије у марту прошле године на статус кандидата за чланство у ЕУ и учешће косовских власти у раду регионалних европских организација.

Не треба, међутим, заборављати да се између дијалога Србије са ЕУ и њеног односа према НАТО-у не може стављати знак једнакости. Мора се рећи да је, откако је на чело Србије дошао Томислав Николић, њено зближавање са алијансом успорено. Штавише, српска влада је и Русију почела да третира као војнополитичког савезника. О томе сведочи проширивање војнотехничке сарадње између двеју земаља, као и статус посматрача у Организацији Уговора о колективној безбедности (ОДКБ), који је Србија добила у априлу ове године.

Осим тога, Расмусенова изјава се појавила готово у исто време када је почела дискусија о судбини Безбедносних снага Косова која се сада води у Приштини. Косовски политиколог (Центар за безбедносне студиjе) Флоријан Чехаја као једну од могућих варијанти развоја ситуације предвиђа трансформацију тих снага у регуларну армију (још увек) делимично признате „Републике Косово“. С обзиром на планове НАТО-а да до 2014. редукује свој контингент на Косову на 4 хиљаде људи, таква варијанта би довела у питање постојање чак и привидне „међународне контроле“ Косова. Први корак у том правцу учињен је још у септембру 2012, када је укинута Међународна цивилна канцеларија у Приштини.

Није јасно каква ће бити судбина Косова ако у њему током наредних 10 година, судећи по гаранцијама НАТО-а, могу да се налазе само јединице алијансе. Нема сумње да ће све то само додатно искомпликовати ионако сложену ситуацију у покрајини. Можда је Расмусен тим новим „позивом“ у НАТО хтео да стави Србији до знања да је „алијанса не оставља на милост и немилост судбине“ и да проблем Косова може бити решен само тако што ће и Србија и Косово ући у НАТО. А то би, опет, значило да Србија фактички признаје Косово као независну државу.

Што се тиче позиције Русије, тешко да би се војни и политички врх Москве обрадовао уласку Србије у НАТО, или чак њеном статусу посматрача у алијанси. Иако Русија већ скоро 20 година врло тесно сарађује са НАТО-ом, ипак су односи између Москве и алијансе у свим периодима били конфликтни. Сарадња између Русије и НАТО-а више пута је замрзавана, на пример у вези са конфликтом између Грузије и Јужне Осетије 2008. Позиција Русије је у великој мери била разлог што те године НАТО није понудио Грузији да се придружи такозваном Акционом плану за чланство у НАТО-у.

Сада, када је Србија добила статус посматрача у ОДКБ, Москва ће сваки корак Београда у правцу активног зближавања са НАТО-ом третирати у најмању руку као недоличан поступак. Са друге стране, тешко да ће се државни врх Србије одлучити на тако оштар и у народу очигледно непопуларан корак као што је недвосмислено окретање према НАТО-у. Не ради се ту о некаквом тобожњем „проруском“ расположењу српских власти. У овом тренутку би такав потез могао да их доведе до неминовног политичког пораза, а тако нешто не прижељкује ниједан разуман политичар.

Аутор је доктор историјских наука и научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *