НАТО и Војска Србије – ко кога контролише и прегледа и ко коме командује

Пише: пуковник Горан Јевтовић

nato-vojska-srbije-izdaja

Пре десетак дана је пословично обавештеним српским новинарима и војним аналитичарима, намерно или не, промакла једна веома интересантна вест која је обележила врло значајну, дводневну активност у Министарству одбране Р. Србије.

О чему се радило?

У посету наведеном Министарству (па тако и Војсци Србије) допутовала је висока делагација НАТО савеза предвођена господином Френком Боландом[1], помоћником генералног секретара Алијансе на позицији шефа Директората за планирање снага НАТО и још по нешто, нама тако блиско и познато.

Посета је на сајту Министарства одбране[2] скромно описана као: „билатерални разговори са представницима НАТО, ради усаглашавања нацрта ПАРП (Процес преглеа и планова) процене 2015.за Србију одржани су у Дому Гарде 12. и 13. фебруара, у организацији Управе за стратегијско планирање Сектора за политику одбране Министарства одбране.“

nato vojska srbije izdajaДа ли су то били „билатерални разговори“ како се наводи у саопштењу или нешто сасвим друго? Вреди ли да о томе буде упозната шира српска јавност, тим пре што се у минулом периоду „бије“ битка“ о заштити војних и државних тајни, а све у склопу, подразумева се, „јачања“ Војске Србије и система одбране у целини?

За онога ко се барем мало разуме у војну проблематику а притом је био део „реформских“ процеса који се не прекидају, ево, пуних 15 година, и ко бар летимично прати НАТО савез и њихову „мирољубиву“ политику и делање, дилеме нема – била је то редовна, класична контрола и инспекција стања нашег система одбране и у склопу тога најважнијег подсистема који називамо (још увек) Војска Србије.

Шта се ради приликом таквих обилазака (најмање два пута годишње на том нивоу, уколико се не варам) које Министарство одбране Р. Србије циљано квалификује као „билатерални разговори“ у првом параграфу свог саопштења, а у трећем се делимично допуњује, ево и како: „на састанку је усаглашен предлог текста нацрта Процене ПАРП 2015. за Србију који ће у марту бити представљен земљама чланицама НАТО и Партнерства за мир у Бриселу, на мултилатералним консултацијама.“?

Такви обиласци су, како већ нагласисмо, класична инспекција и контрола стања у систему одбране, као и непосредни увид у оно што је планирано и договорено не само чланством у „Партнерству за мир“ као таквом, већ и кроз конкретне (под)програме од којих су најважнији:

– Индивидуални програм партнерства и сарадње (Individual Partnership and Cooperation Programme, IPCP).

– Програм за изградњу интегритета (Building Integrity Programme); првобитно то је био Акциони план партнерства за изградњу институција одбране (the Partnership Action Plan on Defence Institution Building, PAP-DIB).

– Учешће у раду Војног комитета евроатлантског партнерства (ЕАРМС), Политичког партнерског комитета (РРС), у Конференцији националних директора за наоружање (CNAD), у Комитету за кодификацију (АС/135).

– Концепт оперативних способности (Operational Capabilities Concept, OCC).

– Иницијатива за успостављање Групе за реформу одбране (енг. Defence Reform Group, DRG) – специфичан програм намењен искључиво Србији.

– Програм за унапређење образовања у области одбране (Defence Education Enhancement Programme – DEEP).

– Индивидуални акциони план партнерства (енг. Individual Partnership Action Plan, IPAP) успостављен је на самиту НАТО у Прагу 2002.године и представља интензивни облик институционалне сарадње са НАТО; последњи корак пред учлањење у НАТО, у који смо управо ушли 15. јануара о.г. када је то Савет НАТО одобрио.

Нема шта, „инспиративни“ програми, војна „наука“ у малом, перспектива која се само пожелети може и све то о трошку, а кога би друго него буџетских обвезника Србије, од којих огромна већина нема појма шта то плаћа и чему му то користи (односно штети).

Да видимо шта је ПАРП према званичном тумачењу још из времена када смо примљени у ПзМ:

„Процес Планирања и прегледа (Planning and Review Process, PARP) је основни механизам Програма „Партнерство за мир“ кроз који декларисане јединице достижу интероперабилност са јединицама држава које имплементирају општеприхваћене стандарде Савезничке команде за операције, као и даљи развој оперативних и функционалних способности за извршавање задатака.

Процес је готово идентичан процесу планирања снага у НАТО.“

Иако се може стећи утисак да се ПАРП односи само на „декларисане јединице (Војске Србије) које достижу интероперабилност“ са јединицама НАТО, стварно стање је да комплетан систем одбране, па тако и све јединице Војске, подлежу мерама из тог Програма, чија је основна одредница „планирање и преглед“, а то само за себе, сложићемо се, све говори.

Шта се то „планира и прегледа“?

Све оно што чини једну војску као такву у НАТО временима, и то је :

(1) политика одбране,

(2) стање људских и материјалних ресурса,

(3) организацијско-формацијске промене у контролисаном периоду (уколико их је било, али, строго  према одобрењу Савезничке команде НАТО за операције),

(4) „демократска и цивилна контрола“ над безбедносно-обавештајним апаратом,

(5) стање логистике и друга питања.

Дакле, од бројног стања људства до „последњег метка и пројектила“.

На који начин се активност реализује?

Реферисањем онога ко је, условно, потчињен и подређен. У овом случају јасно је ко коме руководи и одређује стандарде и правила понашања. Баш као што је јасно ко се ту и на шта обавезао. У вези са тим да подсетимо – није НАТО савез прихватао наше стандарде и процедуре, тојест, политику одбране, начин финансирања, организацију и посебно не некадашњу доказану стратегију, оператику и тактику, већ је све управо обрунуто. Ми смо њима, по њиховим правилима, легли на руду, а све оно што нас је красило преко 150 година потпуно елиминисали. И то дословно и управо тако.

А ево и састава учесника скупа према саопштењу Министарства одбране: „у разговорима су учествовали, поред представника Директората за планирање снага НАТО, представници НАТО Канцеларије за везу у Београду и представници организационих целина Министарства одбране и Војске Срије. Делегацију НАТО предводио је Френк Боланд.“

Дакле, сви који је требало да буду присутни а нешто значе, нашли су у Топчидеру (и којекуде по војним објектима) и дали свој допринос конструктивној „расправи“.

Свакако треба нагласити учешће, поред високих гостију из Монса, припадника НАТО канцеларије за везу (NATO Military Liaison Office, MLO), која је смештена усред Министарства одбране. Треба и њих „преконтролисати“ и дати им усмерења и нова упутства за текућу 2015.годину. Без обзира што их предводи, колико ми је познато по други пут у својој каријери, прекаљени НАТО бригадни генерал, Италијан, Луцио Бата (Brigadier General, Lucio Batta).

Наравно, ово друго је шала – „НАТО војна канцеларија за везу“ је главна оперативна полуга тог савеза у Србији, коју чине одабрани припадници Алијансе и они, за разлику од господина Френка Боланда и пратећег апарата који дођу пар пута годишње, свакодневно контролишу и прегледају баш све у нашем систему одбране, са тежиштем на Војсци Србије. Толико квалитетно и темељно да им не може промаћи (чак и да хоће) ништа од онога што је битно за њихову матичну кућу.

А није им ни тешко. Налазе се на истом спрату где и министар одбране са својим Кабинетом и Секретаријатом.

И, на крају, питања и дилеме које се сасвим логично намећу.

1.- О којој ми војној неутралности непрекидно говоримо и пишемо уколико смо усвојили НАТО стандарде и процедуре и систем планирања и прегледа (контроле) онако како је предвиђено за Савезничку команду Алијансе и за све чланице?

3.- Кад нас већ они тако контролишу и о нама брину, а што не би могли и остали, рецимо Руска федерација, Бразил, Аргентина, Венецуела, Саудијска Арабија…?

2.- Шта ћемо радити, а ту мислим пре свега на нашу „интероперабилну“ и „модернизовану“ Војску која се редовно контролише и прегледа, зар не, уколико крене озбиљнији (и све изгледнији) сукоб НАТО-а и Русије? На коју ћемо страну и да ли им је то великодушно саопштио Френк Боланд или Луцио Бата?

2.- Хоће ли нам НАТО „помоћи“ (онако као је то чинио 2004. и 2008. на КосМету) у неком наступајућем периоду, рецимо, када се од ових стотинак хиљада „избеглих“ и „еруофанатизованих“ Шиптара, бар половина плански (онако како су и упућени) врати у Србију као „матичну“ земљу, чије пасоше и друга документа „уредно“ користе? И почне да делује изнутра, на југу, стварајући услове и „изолујући терен“ за оружане снаге „Косова“ – или смо убеђени да је тако нешто немогуће?

Дакле, питања и дилеме без одговора имајући у виду ко нам и како влада земљом, све и да заборавимо 99-ту и десетине милијарди долара ратне штете (без људских живота) коју нам је НАТО причинио и коју смо, великодушно, онако како то само Срби знају, опростили.

Да, на самом крају, да не заборавимо – због којих то војних и државних тајни (до сада неоткривених) „ломимо копља“ и до када ћемо то чинити, правећи се да не видимо оно што нам је испред очију? Биће да те тајне кријемо од властитог народа. Онако како је и све остало тајна у овој мученој земљи.

УПУТНИЦЕ

[1] Frank Boland – Director of Force Planning, NATO Defence Policy and Planning Directorate Economics and Security Committee and Defence and Security Committee meeting.

– од 1975.године у Оружаним снагама В.Британије; од 1992.године непрекидно на служби у НАТО, на високим функцијама; одговоран за програм „Партнерство за мир“.

[2] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=7828

 

Извор: Фонд Стратешке Културе




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *