Наша борба

Пише: Драгослав Бокан

Нешто се дефинитивно запетљало у српској бици за опстанак и повратак себи.

Створени су дупли стандарди између оног шта смо заиста спремни да жртвујемо, ризикујемо и конкретно урадимо за српство и оног што наводно „желимо да се догоди”. Амбис између тужне и јадњикаве реалности и невиђених амбиција са наше стране. Провалија без иједног понтонског мостића који би премошћавао ове предалеке обале.

Као када би сваки српски војник уједно био и читава „усамљена војска” – сам себи оружар, командир, стражар, контролор, благајник, министар, главнокомандујући… И онда тај (са саборцима неповезани и нездружени) појединац потпуно сам води своје ратове, а „у име свих” – народа са којим није повезан – и са извесно лошим крајњим резултатом.

Па Срби из разних фејсбуковских и форумских група; из разних градова, земаља и континената; сконцентрисани на Други светски или овај последњи рат; браниоци и брутални критизери Српске Православне Цркве; а са тотално супротстављеним ставовима према улози Руса у српској историји – али и према Његошу, Николи Пашићу, Апису, 29. мају 1903. године, Гаврилу Принципу, четништву, краљу Александру „Ујединитељу”, 1. децембру 1918-те, 27. марту 1941. године, 20. октобру 1944-те, према Дражи Михаиловићу, војводама Пећанцу и Ђујићу, према генералу Недићу, Милошевићу, Коштуници, Шешељу, Драшковићу, Ђинђићу, Караџићу, Младићу, Павковићу, Биљани Плавшић, Вучићу, Додику, Добрици Ћосићу… сви ми, овако неуједињени и међусобно екстремно неповерљиви, без ичег што нас чврсто и стварно повезује, без природне и ма какве хијерархије и заједнички изабраних сопствених вођа, пастира и ауторитета – шта можемо, такви, да очекујемо од будућности пред којом смо, очигледно, већ унапред (овако размажено испосвађани) пали на свим испитима националног јединства?

Свака група навијача је неупоредиво боље организована и моћнија, опаснија и озбиљнија, утицајнија и ефикаснија од целокупног српства, изгубљеног у свакодневним полемикама, свађама и неслагањима на свим нивоима. Да не говорим о мало већим фирмама, ланцима месара и пекара и сличним организационим јединицама, јер су све оне практично џинови према помпезним патуљцима српске националне заједнице.

Нажалост, али смо, мало по мало, пали на тако ниске гране да ништа не може да се почне а да многи (не само понеки) не крену да одмах бацају клипове у точкове сваког покушаја српске обнове без разлике, док ће други, добродушнији, своју подршку исцрпсти и брзо истрошити у пар дана привременог одушевљења, након чега следи потпуни заборав, хлађење и јалово трагање за новим сензацијама и занимљивостима (које ће нас држати до следеће прилике – и тако у круг).

Зашто смо такви, не знам. И због чега и они најспособнији и најуспешнији међу нама, када се ухвате у национално коло, престају да буду онако озбиљни и делотворни као у пословном делу својих живота, никако да то докучим.

Када бисмо сабрали све што наши људи знају, могу, умеју и имају, били бисмо јачи и од неких великих европских земаља, али је то све само пука апстракција и теорија без икакве реалне могућности да се овакво чињенично стање преобрази у реалност.

Моје је да говорим „по правди Бога истинитог” какво је стање међу нама, као сведок времена. Ништа много више, али ни мање од тога ми није могуће, овако (мање-више) усамљеном и „неподржаном”.

Ја имам одређени утицај на оне који се у начелу слажу са мном по питањима српске идеје и важности истинске (пре свега духовне) националне обнове; понеки медији ми омогућавају да – чешће него пре – говорим јавно; стекао сам неко животно и сваковрсно искуство током последњих неколико деценија моје активне борбе; упознао сам српску историју и њене великане у довољној мери да могу да их непосредно приближим нашим савременицима… али све је то, често, ништавно пред првим случајним пролазником који пожели да све то поништи олаком клеветом, псовком и увредом на мој рачун – ношен мржњом или презиром, свеједно.

И онда се и та малецна могућност мог утицајнијег јавног деловања нагло смањује и „враћа у бубањ” са увек новим и пролазним личностима, идејама, плановима, пројектима.., историјски бубањ из кога се извлаче увек они бројеви који нам не доносе добитак.

Нисам ја Богом дан да будем оно што наш народ у мени не види, нити жели да ми поклони неко значајније поверење, нити сам ја конкретно овде тема.

Ја желим ДА МА КО СТВАРНО ОДАБРАН ОД ВЕЋЕГ БРОЈА ОЗБИЉНИХ СРБА И СРПКИЊА постане дискретни (дакле не политички, већ друштвени и утицајни) предводник нашег рода у овако тешком тренутку. Да тај НЕКО (ко није партијски унапред одељен од свих који нису чланови његове партије или политичког покрета) буде онај који може и уме да пропозна све заиста најспособније међу нама и да им шансу да ураде што више за нашу Отаџбину и нашу ствар. И да уместо критике неспособних, дођемо у позицију похвале способних и талентованих међу Србима, да нам се широм раскриле врата боље будућности.

Морамо да пронађемо начин да МА КО постане овај изабраник милиона Срба и Српкиња широм света и да он, одоздо, вољом сопстеног народа, крене у акцију васкрсења посустале нам земље, уобручене унутрашњим нејединством и неизбројивим спољним непријатељима. 
Ма ко, али не – нико, као до сад.

Ако у томе не успемо, завршили смо са својим постојањем, бар у оном облику коме се дивио цео свет и 1219-те и 1389-те и 1912-те и 1914-те!

То не смемо никако да допустимо.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *